Prećuti ovog puta
moju kapricioznost
i
reci kako su moje želje
moguće
Ovoga puta nećemo moliti
ni zvezde ni svetove
već ćemo odglumiti
da vreme nije pogrešno
i da smo mi jedno drugome
suđeni
Otmi me
U kakvo popodne,
neka bude sreda
Smiluj se nad mojim
nemirima
i oprosti mi
reči,
naročito one neizgovorene
Poljubi me
Kao da vekovima nisi
dotakao ove usne
Kao da ćemo svet spasiti
dodirom
Kao da je prvi put
Zažmuri
Na vere
i nevere našeg mimoilaženja
Otkopčaj, kao nekada,
dugme na mojim bedrima
podseti me šta znači
biti žena
koja voli
i gine zbog
utopije
tvog imena
Pusti Koena
dok me čekaš
i smej se
dok se prisećaš mojih suza
na dan njegove smrti
Ali nikada,
baš nikada
ne reci
kako ne sastaviš dan
a da ne opsuješ sudbinu
i proklinješ sebe
što me nemaš
Ne reci mi
da me voliš
i da gineš
dok me sanjaš
nagu u sofi svoje
dnevne sobe kako
sa osmehom
jedne lude glave
kockam svoje snove.
Nemoj,
jer sve će teći
i bez ove storije
principi su davno iza nas
Ne pucaj mi u grudi
zarad još nekog sećanja
Dovoljno smo rana zaradili
u ovom unapred izgubljenom
ratu
Ne izgovori nikada moje ime
Nemoj ni šaputati
uspomene
Davno je kasno za nas
Otćuti
i
Zaboravi.
Нема коментара:
Постави коментар