Roman koji je dobio Pulicerovu nagradu, te koji predstavlja pravo blago američke književnosti došao je iz pera maestralne Harper Li. „Ubiti pticu rugalicu“ je klasik koji književna kritika izuzetno vrednuje. U moru novonastalih, gotovo samoprozvanih bestselera, dobro dođe podsećanje na dela koja imaju tu moć da nakon čitanja prodrmaju sva naša ustaljena uverenja i mišljenja. Omiljenost ovog romana zasluga je nedoljivoj veštini pisanja Harper Li koji na stvaran, topao i lirski elegantan način približava surovost života i ljudi svojim čitaocima.
Posebnom čarolijom, preneti smo u svet mudrice Džin Luiz Finč, poznatije po nadimku Skaut, koja je pripovedač priče. Kroz njene oči, upoznajemo se sa krajolikom na malom mestu na jugu Amerike pod nazivom okrug Mejkom, te iz naizgled beznačajnih priča, saznajemo dosta o samim stanovnicima i njihovim karakterima. Zgode i nezgode svog detinjstva Skaut upotpunjuje posebnim temama američkog juga gde vladaju rasizam i predrasude, kao i razumevanju razlika između dobra i zla. Zajedno sa starijim bratom Džemom i drugom Dilom, ona istražuje tajne susedstva otkrivajući svet grubosti i siromaštva. Može se reći da se roman deli na dva dela. Jedan čini svet Džin Luiz, njeno zapažanje okoline i postepeno odrastanje, dok se drugi deo bavi njenim ocem Atikusom Finčom, te njegovom neprestanom borbom za pravdu. Predstavljen kao advokat koji brani crnog čoveka optuženog za silovanje belkinje, uprkos pritisku okoline da od toga odustane, Atikus Finč postaje uzor za čoveka od integriteta i savesnog zastupnikapravde.
A, zašto je greh ubiti pticu rugalicu? One ne povređuju ni jedno živo biće, već uveseljavaju svojompesmom. Isto tako, ogrešiti se o drugo biće bez ijednog razloga do bezrazložne mržnje rođene iz predrasuda, pokazuje i dokazuje zašto katkad ima istine u tome da je čovek najveća zver.
Ono što nam drži glavu van vode su periodi kada naiđemo na ljude nalik Atikusu Finču, koji nas podsete da smo svi mi ljudi, te da moramo težiti tome da se tako i ponašamo.
#insp. #laguna #umetnost i kultura
Posebnom čarolijom, preneti smo u svet mudrice Džin Luiz Finč, poznatije po nadimku Skaut, koja je pripovedač priče. Kroz njene oči, upoznajemo se sa krajolikom na malom mestu na jugu Amerike pod nazivom okrug Mejkom, te iz naizgled beznačajnih priča, saznajemo dosta o samim stanovnicima i njihovim karakterima. Zgode i nezgode svog detinjstva Skaut upotpunjuje posebnim temama američkog juga gde vladaju rasizam i predrasude, kao i razumevanju razlika između dobra i zla. Zajedno sa starijim bratom Džemom i drugom Dilom, ona istražuje tajne susedstva otkrivajući svet grubosti i siromaštva. Može se reći da se roman deli na dva dela. Jedan čini svet Džin Luiz, njeno zapažanje okoline i postepeno odrastanje, dok se drugi deo bavi njenim ocem Atikusom Finčom, te njegovom neprestanom borbom za pravdu. Predstavljen kao advokat koji brani crnog čoveka optuženog za silovanje belkinje, uprkos pritisku okoline da od toga odustane, Atikus Finč postaje uzor za čoveka od integriteta i savesnog zastupnikapravde.
U govoru pri odbrani optuženog Toma Robinsona, Atikus unapred zna da su velike verovatnoće da neće dobiti slučaj, ali ne odustaje od pokušaja da objasni da je ovom svetu potrebno prihvatanje jednakostiizmeđu ljudi, te da će, iako na njega hrli masa pobesnelih ljudi, stajati tamo gde je istina i pravda. Tim potezom Harper Li stvara heroja, čija su glavne moći ljudskost i čestitost. Ono što nas tada žestoko udari posred lica je saznanje da takvim postupcima svako od nas može biti pravcati, opipljivi heroj, samo nemamo za to svi hrabrosti i volje.
„Ali pre nego što mogu živeti sa drugima, moram moći živeti sam sa sobom. Savest je jedna od stvari o kojoj se ne odlučuje glasovima većine.“
Prepoznatljiv po toplini i blagom humoru, ovaj roman obrađuje ozbiljne teme poput silovanja, rasne segregacije i ravnopravnosti. Neopravdano i nepotrebno nasilje koje pravosudni sistem vrši nad Tomom Robinsonom, na kraju rezultira gubitkom njegove vere, jer ipak je “sud jedino mesto na kome smo svi jednaki”. Nije ovo još jedna priča o rasizmu, već o junaštvu koje se rasnim predrasudama suprotstavlja. Takvo stvaranje lika koji nadmašuje vreme, čiji postupci i danas mogu poslužiti kao obrazac za ponašanje, objašnjava zašto se popularnost ovog romana ne smanjuje. Predočavajući surovost belaca nad crnačkim društvom, približavajući nam taj osećaj njihove odbačenosti, opravdanje svakog nasilja nad njima i zatvaranje očiju, sklanjanja pogleda od te nepravde – pruža gorak ukus u ustima i ostavlja nas u neverici da jedno ljudsko biće može toliko da naudi drugome, a sa druge strane, vraća veru u činjenicu da će se u svakom vremenu naći bar jedan čovek sa pokušajem da tome stane na put.
“Vi znate istinu, a istina je ovo: neki crnci lažu, neki su crnci nemorallni, nekim se crnicima ne može verovati kada je reč o ženama – bilo crnim ili belim. Ali to je istina koja se odnosi na ceo ljudski rod, a ne na pojedinu rasu. U ovoj sudnici nema osobe koja nikad nije slagala, koja nikad nije učinila nešto nemoiralno, i nema muškarca koji nikad nije pogledao ženu sa pohotom.''
Ovaj roman na jednostavan način pokazuje šta je ispravno, a šta ne. Šta je ulitimativno dobro, a šta ultimativno zlo. Pokazuje dokle seže ljudsko licemerje, dvoličnost i želja gospodaranjem nad drugim bićima. Otkriva na realan način za šta je sve čovek sposoban.
A, zašto je greh ubiti pticu rugalicu? One ne povređuju ni jedno živo biće, već uveseljavaju svojompesmom. Isto tako, ogrešiti se o drugo biće bez ijednog razloga do bezrazložne mržnje rođene iz predrasuda, pokazuje i dokazuje zašto katkad ima istine u tome da je čovek najveća zver.
Ono što nam drži glavu van vode su periodi kada naiđemo na ljude nalik Atikusu Finču, koji nas podsete da smo svi mi ljudi, te da moramo težiti tome da se tako i ponašamo.
Ivana Jovanović
