insp.

Autor: Milica Golubović

Ovog meseca smo imali zadovoljstvo da razgovaramo sa izuzetno talentovanom i nadahnjujućom Janom Oršolić, dizajnerkom projekta Samo nežno prema sebi. Mi smo ovu mantru oberučke prigrlili, a u nastavku vam otkrivamo nešto više o samom projektu Janinim nesvakidašnjim planovima u budućnosti.

Foto: Katarina Ćirković

Samo nežno prema sebi bismo opisali kao motivacionu mantru, način života ili nešto treće?

Za mene je to najpre bio pojas za spasavanje u borbi sa napadnima panike. Sada je pored toga i svašta drugo, a meni je posebno značajno to što je projekat Samo nežno prema sebi okupio ljude za koje je ova tiha, tinjajuća, unutrašnja potreba, najzad dobila svoj oblik, otelotvorila se i evoluirala u malu zajednicu.

Projekat Samo nežno prema sebi je odmah postao viralan zahvaljujući svom jedinstvenom dizajnu i snažnoj poruci. Koliko je taj projekat umetničkog, a koliko psihološkog karaktera?

Pošto sam dizajner i edukator, ovaj poduhvat jedino mogu da potpišem kao umetnički projekat. Komuniciranje sažetim, jasnim rečima i vizualima moj je posao. Kad je sve bilo na početku, iz svog blesavog smisla za humor, ovu rečenicu sam potpisivala kao terapeutsku mantru, ali kad je porastao toliko da za njega zna mnogo širi krug ljudi, smisao za humor je morao da ustupi mesto preciznom opisu koji ni slučajno ne sme da napravi zabunu.

U moru mantri, klišea i motivacionih poruka, kako se rodi ideja inovativnog, toplog i toliko neophodnog koncepta kao što je Samo nežno prema sebi?

Rečenica je nastala iz mog intenzivnog rada na sebi kroz različite metode koje mi pomažu da raščivijam sopstvene zamršene naučene modele ponašanja koji mi škode, da ih time razmagnetišem i nastavim hrabrije, otvorenije i rasterećenije. Rečenica Samo nežno prema sebi u tome mi neizmerno pomaže.

Da li biste rekli da postoji trenutak kada treba da podvučemo crtu i postavimo se Samo grubo prema sebi?

Ova rečenica je namenjena onima koji su već predugo bili grubi, strogi i brutalni prema sebi. To su ljudi koji su se, kad su je prvi put čuli, osetili kao da su dobili dozvolu da skinu sa leđa najteži planinarski ranac koji neprestano nose godinama. Oni od sebe uvek traže više, brže i bolje, sebi su večito najstroži kritičari i sebi ne praštaju greške. Od unutrašnjeg samobičevanja imaju sistemske bolesti, misteriozne i nerešive, za koje im lekari kažu da su od stresa. Nežnost ne isključuje disciplinu, posvećenost i rad, nego poziva na osluškivanje svojih potreba i granica koje mnogi od nas ne poznaju ni u zrelim godinama. S obzirom da je publika ovog projekta dominantno ženska i većinom je čine osobe od 18-34 godina, ovo je važna poruka kojom nečiji odnos prema sebi značajno može da se modeluje u pitomijem smeru. U tom smislu, za ovaj projekat vrlo je važan urednički pristup na Instagram nalogu @samo_nezno_prema_sebi, gde je jedna od ključnih stvari izbor tuđih tekstova i fotografija u kojima smo pomenuti, a koje odlučimo da repostujemo. Tim izborom modelujemo ono što želimo da promovišemo kroz ovaj kanal komunikacije.

Ne da mi se je nova mantra koja nas polako ali sigurno osvaja. Da li u budućnosti možemo očekivati dalje širenje „porodice“ Samo nežno prema sebi?

Ne da mi se je bila ograničena serija zelenih bedževa koja je ispratila leto i podržala našu zasićenost sopstevnim pogrešnim matricama ponašanja. Tattoo stikeri takođe uskoro izlaze iz opticaja, jer su bili osmišljeni za leto, kada smo bili toliko golišavi da nismo imali gde da zakačimo bedž. Uskoro će se pojaviti novi proizvodi sa poznatom rečenicom, koje ošmisljavam vođena sezonama i svojim osećajem za adekvatnu aplikaciju ovakve male, lične, skoro tajne poruke. Pored toga, početkom oktobra čeka nas nova divna saradnja, a onda i nova rečenica koja se nadovezuje na omiljenu mantru, te poziva na razmišljanje, pogled u sebe i izražavanje svojih potreba.

View this post on Instagram

Podsetnik na žilu kucavicu.✨💌 @digolubovic #samoneznopremasebi

A post shared by САМО НЕЖНО ПРЕМА СЕБИ (@samo_nezno_prema_sebi) on Aug 26, 2019 at 4:07am PDT

#insp. #intervju #moda #umetnici

Festival Samit Nesvrstanih svoje prvo izdanje u Beogradu imaće od 12. do 15. septembra 2019. U toku četiri dana produženog vikenda Beograd će biti mnogim skejtborderima centralno mesto na Balkanu, a najbolje daske će ujedinjeno voziti ulicama grada.

Samit Nesvrstanih je pre dve godine nastao kao ulično skejt takmičenje, a prerastao je u četvorodnevni festival obogaćen izlagačkim radom, filmskim projekcijama, muzičkim programom kao i DIY i video - foto radionicama. Samit Nesvrstanih je jedinstveni festival multimedijalnog sadržaja koji okuplja najbolje skejtere, umetnike i brojne goste iz Evrope i sveta.

Program traje od jutarnjih do kasnih večernjih časova na raćličitim lokacijama u gradu: Kvaka 22, Dom omladine Beograda, Dorćol Platz, klubovi Dim i Drugstore Svakodnevne radionice koje kreću u podne vode Tomaš Šantl i Raul Žgomba (foto - video radionica) i Boldrider crew (DIY).

Večernji program je multimedijalnog karaktera (izložbe, projekcije, muzički program) i dešava se na više gradskih lokacija (Izlagači: Soy Panday, Glen Fox; Filmovi: “Ye Olde Destruction”, “Indian Express”; Bendovi: Sveta Pseta, Ne tamo). Centralni događaj festivala je skejt takmičenje koje se dešava 14.septembra, vozi se kroz grad sa fokusom na dve lokacije: Trg Slavija, Savski kej (kod Zappa barke).

Samit nesvrstanih vožnjom ulicama i trgovima Beograda vraća skejtbordingu njegov inicijalni urbani stil, a slavljenjem lepote uspešnog trika umesto individualnog pobednika vraćamo se prvobitnom sportskom duhu.

Ideja koja objedinjuje sva četiri dana Samita Nesvrstanih je da se prenese znanje, iskustvo i ljubav iz svakog segmenta skejt kulture proleterima kojima je skejt svakodnevnica, ali i da se skejt subkultura predstavi publici koja je susreće po prvi put.

Podrška Festivala: Beanz, Magenta skateboards, Dom Omladine, Drugstore Beograd, Kvaka 22, Dorćol Platz, Klub 20/44, Dim Sam, NNK brod.

#insp. #najave

Kada ste magija, jedino što možete da kreirate jeste - magija. Slikarka Svetlana Ninković jedna je od onih umetnica koje negiraju crno-beli svet, a slave boje. U tom prasku nesputanih emocija, snažnih poteza i neočekivanih zaokreta, stanuju njena snoviđenja. Ako možete da ih vidite, srećni ste, jer ipak - na magičnima svet ostaje.

’’Kad zatvorim oči, vidim plavo’’. Kada je bio prvi trenutak u životu kada si zatvorila oči i videla nešto plavo, nešto svoje, nešto slobodno, nešto naslikano?

To nije bio trenutak, to proces koji traje. Plavo je osnova, ono je nebo, okean, krov kućice na grčkom ostrvu, nebrušeni dijamant ili kičasti koktel u jeftinom baru na kraju sveta. Samim tim, ne može mu se odrediti početak i kraj. Sloboda je uvek prisutna, a kroz plavo je iznova spoznajem.

U jednom intervjuu, rekla si da svoje srce prenosiš na platno. Kako je to uticalo na tvoj proces odrastanja, sazrevanja i samospoznaje?

Prepoznala sam da je vreme koje provodim sa platnom, bojama i četkicama, za mene najbolji način da izrazim emocije. Umetnost je jedan vid terapije za dušu i telo, način da ispričam kako se osećam u datom trenutku svog života. Oni koji me dobro poznaju, kroz moju umetnost će umeti da pročitaju čitavu priču.

Kada kažeš da je emocija najveća inspiracija, koju emociju smatraš najinspirativnijom za stvaranje?

Ljubav i strast. Osim umetnika koje je tokom stvaralaštva "vozila" destrukcija, retko ko će vam dati drugi odgovor. Ljubav i strast ne moraju biti usmerene ka drugom biću, već ka životu i radosti koju nam on može pružiti ako mu damo priliku.

Tvoje apstraktne radove karakterišu intenzivni, dinamični i neočekivani kontrasti. Šta nam oni znače u umetnosti, a šta u životu?

Kontrast je uvek poželjan, kako u umetnosti, tako i u životu. Svako od nas u sebi ima više ličnosti koje s vremena na vreme "pušta "na svetlo dana. Sve moje ličnosti slikaju sa mnom, i mislim da zajedno čine dobar tim.

Kako si držala svoj šareni svet da ne padne kada su pokušavali da te ukalupe, ili da ga oboje u crno-belu boju?

Crno-beli svet za mene postoji isključivo kao pesma. Mislim da nas je vreme i iskustvo naučilo da između crne i bele postoji širok dijapazon boja, a ja sa radošću plešem u njihovom spektru.

Na koji način si povezala dve ljubavi – modu i slikarstvo?

Volim modu i umem da postojeće komade vidim oplemenjene nekim svojim detaljima. Često oslikavam odeću i uživam u tome da starim stvarima dajem neki novi život.

Godine 2013. bila je aktuelna izložba ’’Femininity’’ na kojoj ste izlagale umetnica Gordana Galoča i ti. Smatraš li sebe feministkinjom i šta je ono na šta najviše podsećaš, podstičeš i motivišeš žene u svojoj okolini?

Sebe ne smatram feministkinjom, iako se divim mnogim tekovinama feminizma. Svojim radom se obraćam apsolutno svima, a želim da podstaknem ono što mi se čini da danas nedostaje, a to je sloboda u svakom smislu. Pokušavam da živim i radim van zadatog okvira i želim da inspirišem druge da požele isto. Za mene to znači živeti u trenutku, dakle ne postoji ni juče ni sutra, postoji samo sada.

Šta je za tebe strast, a šta ljubav?

Ljubav je suština, a strast je poželjna. Najvažnija vrsta ljubavi je ona prema samom sebi, jer ako umete sebe lepo da volite, onda će ljubav prema drugima biti jos lepša.

Šta bi poručila mladim ljudima koji još uvek nisu uvideli da neke zvezde sijaju za njih?

Svako od nas treba da zna da smo svi čarobni, ali da treba verovati i mnogo raditi na tome. Čvrsto verujem da za svakog od nas, negde gore, postoji zvezda koja sija i čeka. Ja sam svoju pronašla, a sada je brižljivo negujem i održavam.

Kada zatvoriš oči... šta je sledeće što vidiš u svojoj budućnosti?

Vatromet ili možda veliki prasak! Uvek imam nove, velike planove, i radujem se njihovom ispunjenju.

#insp. #umetnost i kultura #intervju

Od 31. avgusta do 9. septembra 2019 – Kulturni centar Beograda

Povodom Međunarodnog dana nestalih, Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK), Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu i Akademija primijenjenih umjetnosti u Rijeci u saradnji sa Koordinacijom srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih lica sa prostora bivše Jugoslavije, organizuju izložbu video-radova studentata na temu nestalih lica pod nazivom ‘’Empatija’’.

Nakon uspešne prošlogodišnje izložbe na temu nestalih lica pod nazivom ‘’Nestali’’, ovogodišnja izložba pod nazivom ‘’Empatija’’ tretira istu temu, s naglaskom na saosećanje sa porodicama nestalih koje preko 20 godina pokušavaju da saznaju šta se desilo sa njihovim najmilijima i gde se oni nalaze.

Projekat Empatija okupio je umetnike iz Beograda i Rijeke, koji su na postavljenu temu odgovorili kroz različite medije, video-radove, video-instalacije i animirane filmove. Umetnici Luka Tilinger i Tatjana Gadža radili su animirane radove kroz klasični crtački postupak. Sandra Kordić i Mina Radović realizovali su videoradove sa snažnim asocijativnim elementima na temu teskobe i saosećanja a Melinda Kostelac se bavi kroz video-instalaciju posmatra nestajanje izgubljene zemlje, Rino Banko rešava ambijentalna emotivna stanja takođe u formi video-instalacije. Jedan od saradnika na projektu je i pisac Vladimir Milićević.

Autor projekta i kustos izložbe i ove godine je profesor Marko Lađušić.

Zvanično otvaranje za sve posetioce je 31. avgusta u 13:00 u Kulturnom centru Beograda, nakon čega se seli u Rijeku.

„Od ukupno 35.000 nestalih u ratovima u bivšoj Jugoslaviji koliko je prijavljeno MKCK-u, njihove porodice još uvek tragaju za preko 10,000 ljudi u celom regionu. Tokom 2019, do juna meseca rešeno je samo 32 slučaja nestalih lica. To je veoma zabrinjavajuće. Umetničkim izrazom radovi će pokušati da stave naglasak na čoveka i patnje koje ove porodice svakodnevno preživljavaju i prenesu poruku da je pitanje nestalih lica pre svega humanitrano pitanje. Izložbom želimo da skrenemo pažnju javnosti na patnje i potrebe ovih porodica.“ – kaže Sanja Ivaniš u ime MKCK.

‘’Pojam empatije je u širu upotrebu ušao preko estetike, i prvobitno se odnosio na osećanje koje prati percepciju umetničkog dela, ili svakog mogućeg oblika uopšte. Pominju se reprezentativne forme lišene sopstvenog života, kojima tek posmatrač pridodaje sadržaj pun osećanja. Tako sagledana, empatija je predstavljala neposredni, gotovo opažajni čin. Za razliku od toga, empatija danas predstavlja širi prirodni i društveni fenomen, i podrazumeva čovekovu sposobnost da se stavi na mesto drugog čoveka kako bi razumeo šta on proživljava i oseća. Da bi to bilo moguće, neophodno je doći u odnos, ili na bilo koji način biti svestan postojanja drugog čoveka i njegovog problema. Jednostavno rečeno, potrebna je vidljivost, što u previše bučnoj i uzavreloj javnoj sferi današnjice podrazumeva mukotrpan i često mučan proces. Pa ipak, sam taj proces pun borbe i neizvesnosti, nikako ne može objasniti kako je moguće da ljudi, koji samo pokušavaju da pronađu svoje najmilije, one kojima se u ratovima izgubio svaki trag, u široj javnosti uporno ostaju nedovoljno vidljivi, i to još toliko dugo. I šta je to što nedostaje. Vidljivost ili empatija. Ili je pak stvar u tome da jednog bez drugog jednostavno ne može biti. Da kao što nema empatije bez vidljivosti, tako nema ni vidljivosti bez empatije. I naprosto je ne može biti.’’ – Vladimir Milćević

#insp. #umetnost i kultura

Pretraži insp.rs:

Intervju - Nataša Ninković: ,,Ljubav je jednom i za ceo život“

Zaprati Insp.rs:

Najčitanije:

Kontaktiraj nas: