Intervju: Jovana Šotić
Šumni, mali ljudi borave u svima nama i tu
su da zamrse konce u dvoumljenjima i da uvek postave ALI tamo gde nam logika
izdiktira njen scenario efikasnog kraja. Pomenute minijature podsećaju na
pravednost i moralnost svake odluke, zagovaraju empatiju i toplinu- zbog čega
često bivaju ućutkane i skrajnute. Ali postoje ljudi koji čuju i njihova
šaputanja i dozvoljavaju im da progovore iz njih. Jedan od tih ljudi koji
insp.irišu jeste umetnik kome je, kako sam kaže, Akiko izdiktirala čitavu
knjigu o njoj, dok je on samo zapisivao … i na kraju stao iza nje. On je mlad pisac i pesnik iz Leskovca koji
je, pored romana o devojčici koja ne poznaje granice, poznat po knjizi
“U’vatile me lutke”, kao i po poeziji na znakovnom jeziku. Akikovog pomoćnika – Stefana
Tićmija smo priupitali da nam otkrije ko
mu to radi iza leđa, da nam razreši pitanje kako se zove noćni stočić danju i
najzad dali smo mu leksikon, jer minijature u nama obožavaju da odgovaraju na ta pitanja… i da čitaju
tuđe odgovore.
Koji je to tačno trenutak kada Akiko u
nekima baca svoje srce na četiri točka i postaje džangrizava Linda?
Akiko trune pre nego što proklija. Akiko je
hiljadu, hiljadu godina vežabala strpljenje. Akiko je hiljadu, hiljadu godina
hodala po gredi u gimnastičkom klubu, ali je uvek izmesti iz ravnoteže mržnja,
zavist, glupost i pohlepa. Akiko ne diže ruku na druge, Akiko diže ruku na
sebe. Ali to je samo destrukcija, ništa više.
Da li je zamena šećernovuničastih snova za
kompromise nužna da bismo preživeli savremeni svet bez velikih razočarenja?
U knjizi postoji jedna utopijska zamisao,
odnosno, postoji pukotina u koju se stavi srce, i u toj se pukotini ono zaceli,
rehabilituje, oživi nanovo. U savremenom svetu takve pukotine nema, pa je
tražimo u umetnosti, u zagrljaju, među prijateljima, a kada je pronađemo, onda
je uramimo i čuvamo kao nešto što visi okačeno o ekser.
Šta je u tom savremenom svetu najveći
baobab protiv kog se žustro bori Mali princ?
Baobab je nemanje empatije, baobab je reč
koja želi da bude saslušana, baobab je materijalizam, baobab je jurnjava za
više, i još više, i još, i još, i još. Baobab je mržnja na hiljadu točkova.
A šta je u istom tom svetu baobab koji
neguje Akiko i kojeg neguje Akiko?
Topline imaju krljušt koja ih štiti, Akiko
neguje mekoću nekih prstiju. Sva se rascveta kada naiđe na Dobro i sva uvene
kad naiđe na Zlo. Ona raste između Dobra i Zla, u nekom predgrađu koje čezne za
gradom, u jednom predgrađu koje vapi za selom, ona neguje litice sa kojih skače
u oči onih koji je vole.
Ko tebi stavlja ptičija pera iza leđa
krišom, pa sada imaš sposobnost gledanja na svet iz ptičije perspektive, kako
kažeš u jednoj pesmi?
To je iz pesme “Raditi ljudima iza leđa”: raditi
ljudima iza leđa, ali dobre stvari. Kada sam radio u kafe-knjižari, stalni gost
mi je bio jedan čovek sa sela, žestoki zaljubljenik u literaturu koji ima
ogromnu kućnu biblioteku. Kada smo razgovarali o knjigama i ljudima, on kaže: ''Ma
pusti ih, čudni su, ja radim kao grobar i eto, kad imam vremena, nije mi teško,
očistim tuđe urasle grobove i da ne znaju, a oni po selu pričaju da sam ovakav
i onakav.'' To su situacije i to je jedan od primera: Raditi ljudima iza leđa
dobre stvari. Tako da, ljudi koji meni stavljaju ptičija pera, krišom su ljudi
koji drugima stavljaju ptičija pera krišom. Jer lekovito je to što ih još uvek
ima.
Nadam se da ti i tvoja protagonistkinja,
pored one na početku knjige, imate i dodirnu tačku koja se tiče obožavanja
leksikonskih pitanja: kad bi ljudi bili
knjige, ti bi bio?
Bio bih knjiga koju tek treba napisati, ličio
bih na najobičniju žvrljotinu, misao raznesenu u paramparčad. Bio bih nešto u
nastajanju, nešto što se ne završava tek tako, nešto što jedva čeka da se slije
niz prste. Bio bih magla, ideja, prah, niz šarenih perli, ukafenisana beleška, burleska
koja čeka da se ekranizuje. Bio bih u mraku, prostije rečeno: čekao bih da
konačno ugledam svetlost dana, čekao bih da se napokon rodim.
Kada bi životi bili filmovi, kog žanra bi
bio tvoj?
Nešto kao ''Coffie and cigarettes'', nešto crno-belo, nešto fragmentirano, nešto
isprekidano, nešto prepuno modrine, nešto kofeinsko, nešto kao predugo
ispijanje kafe dok se okolo događa život.
I, najstandardnije leksikonsko pitanje –
kada bi posedovao supermoć biranja sagovornika bez obzira na istorijsku
udaljenost – sa kim bi izabrao da ćaskaš i šta bi ga priupitao?
Izabrao bih jednu devojku, ali ne moram baš da joj
otkrijem Ime. Ime je kao dete, ako ga otkrijem, prehladiće se; jesen je
škakljivo godišnje doba. Izabrao bih jednu devojku, oćutali bismo ostatak
života.
Akiko nije pozornica, ali ima li nade da
njeno putešestvije ne zaobiđe pozornicu?
Iskreno se nadam da da da da da. Ima nekih
nagoveštaja.
Nagoveštaj je ružna reč.
Nagoveštaj.
Precrtano.
Kako se zove noćni stočić danju?
Isto onako kako se sobni bicikl naziva kada
ga izneseš vani.
#intervju, #umetnost i kultura, #umetnici inspirišu
#insp.
