Intervju - Marčelo: ''Volim osamljenost, ali ne i usamljenost''

Intervju: Nađa Lazarević
Naslovna fotografija: Ana Kašćelan

Genije oštrog pera, Marko Šelić, dočekao me je sa osmehom uz opasku da je, u obližnjem kafiću, ispratio obe smene konobara, ali da nije umoran, niti da zna kako izdržava sa tako malo sna, pripremajući i dovršavajući određene zamisli. Marčela znamo kao pisca, muzičara, sjajnog govornika, kao energičnog čoveka, a kroz ovaj intervju, doživela sam ga na novi način. Za Insp. smo popričali o sebi, drugima, životu, strahovima, o onome što se prećuti ili o onome od čega strahujemo. Na moje ogromno zadovoljstvo, Marko saopštava sve ono što svako od nas nosi duboko u sebi - manje ili više, gledajući u sebe i sopstvene Transilvanije.


Čitajući tvoju biografiju, čovek ujedno ostaje zbunjen i oduševljen. Uzevši u obzir ono čime se baviš, da li pomisliš – da, srećan sam i zadovoljan?

Nisam pesimista, što još ne znači da sam optimista (smeh). Nisam nezadovoljan čovek i ne bi bilo fer prema životu da govorim o sebi kao o neostvarenom: kad pogledam u retrovizor, izgleda da sam uradio poprilično sve što sam želeo da uradim. Još od dečačkih dana moja su se interesovanja ticala književnosti, muzike, stripa, pomalo i pozorišta. Na kraju se zgodilo da me pisanje dovede u sve narečene svetove: tu su romani, albumi, rad za Veseli četvrtak, najvećeg domaćeg izdavača stripa, te saučesništvo u nekoliko pozorišnih predstava – scenaristički ili kroz songove. Nisam, dakle, nezadovoljan u svojoj koži, više je problem što nikada nemam dan tako slobodan da sedim, svodim račune i radujem se. Uvek gledam napred – između ostalog i zato što sam veoma spor autor i uvek već nešto kasnim (smeh). To na stranu, spokojan sam i ne verujem u ono čuveno: moglo je i bolje. Ne, nije, u datom trenutku tačno to bilo je moj maksimum. Čuo sam od starijih autora: „Stvaraj svako delo s elanom kao da ti je prvo.“ Tako i činim, uz maleni dodatak: stvaram i kao da mi je poslednji put. Ne mislim pod time nužno baš na to da me sutra udare kola, već naprosto na bilo šta što bi učinilo da više nikada ništa ne objavim. Nekome je bizarno, ali volim da pitam sebe: da li sam u miru s tim da ovo bude poslednje što sam kazao? Ako jeste – dobro je, verujem u delo.

Smatraš li samoću dobrom i produktivnom? Da li nas samoća tera da ispitamo nepremostive Transilvanije u nama?

Leo, glavni junak moje prozne trilogije u nastajanju, izgovara ovu metaforu iz drugih razloga: njegova izabranica volela bi da poseti Transilvaniju jer bi se, kao realista, tamo oduševila onim čega ima – naslutama iz kojih je ponikao jedan mit, dok bi on, fanatista, tamo bezgranično patio za onim čega nema – to mesto njemu je nešto poput hrama demistifikacije, tačka globusa u kojoj je neporecivo jasno da je fikcija samo fikcija. Rečju, iza Drakule, pop-kulturne ikone koja pobuđuje i jezu, i romantiku, i toliko toga drugog, stoji samo sociopata Vlad Cepeš – što je u Leovoj glavi besprizorna banalnost. I, nekako, baš kroz njihove različite poglede na ideju o tom putovanju, on uviđa da tačno tako gledaju i na sve ostalo. Ti me, međutim, pitaš nešto drugo: kako čovek miri sopstvene dualizme, lične nepremostivo razmaknute tačke, te pomaže li samoća tome.

Ne mislim da u stalnoj usamljenosti ima ičega suštinski dobrog, mada je to duboko individualna stvar. Rekao bih ovako: volim osamljenost, ne i usamljenost. Već i sama pomisao na usamljenost zapravo me žestoko užasava.

Kad sam bio brucoš, u jednom sam trenutku iznajmljivao sobu kod neke babe. Ne, lik Olge u Malteregu nije inspirisan njome, ali priznajem: jeste u meni umela da stisne dugme“ na kojem krupnim slovima piše RASKOLJNIKOV. Došao mi je jednom neko od prijatelja ili tadašnja devojka; baba nije tajila svoje mrštenje. Posle mi je podvrisnula: „Na šta to liči da ti neko dolazi? Ti si samac!“ Tada sam se zanavek prestravio od te reči, jer je nedvosmisleno sugerisala ne osobu koja iznajmljuje jednokrevetnu sobu, nego životno opredeljenje – samac, onaj koji nikoga nema, onaj kojeg niko nema, onaj srećan je što je to tako. Užas nihilizma i mizantropije u malom. Ima, istina, nečega u onom Šopenhauerovom o ježevima – ako su preblizu jedni drugima, ubošće se, a ako se isuviše odalje, smrznuće se – ali hladnoća mi zvuči opasnije, istinski opasno, dok me bodlje intrigiraju. Mislim da je dobro osamljivati se, raditi na sebi i onda se vraćati među ljude. Volim da radim sam, takva je, uostalom, i proroda mog posla, ukoliko pričamo o prozi. Ukoliko pričamo o muzici, potpuno je drugačije: uvek radimo timski, kao bend. To su moje dve dinamike koje se skladno dopunjavaju i smenjuju.

Foto: Miljana Vuković
Kada bi bio prinuđen da se prepustiš retrospekciji sopstvenih sećanja, nešto nalik Ivanu Galebu, sa kojim scenama bi se prvo susreo?

Ivan Galeb ima, koliko, dvadesetak godina više nego ja sada, i nalazim da je to kudikamo smisleniji trenutak da se neke crte podvuku. To će reći, možda će mi se tek dogoditi ono čega bih se prvo setio. Kada su Žodorovskog, strip-scenaristu i čoveka od još hiljadu i jednog zanimanja, upitali ko je on zapravo, kazao je da to nije pitanje za živog čoveka, jer sve dok živi, čovek nešto postaje. Verujem, međutim, da bih, kad god retrospektiva došla, počeo od detinjstva, baš kao i Desničin Galeb. Verujem da je sve ono najlepše, najčistiije, najbolnije i najčistije bolno – smešteno u detinjstvo. Sve što se kasnije dogodi tumači se kroz pređašnje iskustvo; drugačije je kad si dete, jer pređašnjeg iskustva nema. Čega bih se setio? Bile bi to sigurno table igara koje smo sami osmišljavali i crtali, video-igre s automata i legende o nekim starijim momcima koji su ih prelazili jednim žetonom, avanture i podvizi nas dece iz komšiluka kod autobuske stanice u Paraćinu, možda epizoda u kojoj se pojavljuje neka nova devojčica što nas nimalo ne ferma i mi koji, namazani ratničkim bojama, s granama od kojih smo umišljali lukove, topove, svemirske modulatore, stajemo jednog dana pred nju i zahtevamo, tobože plemenski narogušeno, da se predstavi; ona potera pramen iza uva, odhukne i kaže: Puške-motke, pih.” Okrene se i ode, a mi razmenimo pokunjene poglede, potpuno sablažnjeni činjenicom što ona, iako ne spada u odrasle, zna da su naše maštarije tek maštarije.

Možemo li posmatrati ljubav i emocije prema odabranoj osobi kroz repliku koju takođe izgovara Leo iz tvog romana ,,Malterego“ – voleti vrlo stvarnu nestvarnolikost, a ne napraviti je?

Verujem da da. To je jedna od lekcija koju Leo mora da nauči na svim poljima, a i sam je nikad nisam do kraja savladao. Iako sam uvek na strani ideala, ne držim da je naročito plemenito idealizovati ljude. Zvuči kao da jeste, ali nije, i baš odatle niču mnoga razočaranja. Ljude treba voleti (ili ne voleti) zbog onoga što jesu, ne zbog svojih izmislica o njima, bile one visokoparno lirske ili pak sitnodušno pakosne. Ako nečega naprosto nema, koliko god se ti upinjao da to nešto dodaš – uzalud je, i krivica što ljudi nisu ono što si ti namislio biće jedino tvoja. Kažem, umem i sam da budem žrtva te sklonosti – meni su svi ljudi dobri dok se ne dokaže suprotno. A opet, više mi se dopada tako nego da ih unapred smatrama lošima i samim tim dužnima da mi dokazuju da nisu. Nikada ne bih birao takav ugao kamere. Zvuči mi kao inkubator cinizma, tako osoba od sebe napravi cinika. Dakle, da: voleti ljude zbog onoga što jesu, bez docrtavanja, bez oduzimanja.

Šta bi rekao mali Marko velikom Marku kada bi se, danas, slučajno sreli?

Čitav enterijer mog stana izgleda tako da bi mi taj mali skočio u naručje i silno me izgrlio: taksativno sam se svetio, i svetim se, za sve što on nije mogao da ima, te je sve nakrcano knjigama, stripovima i figuricama. Stalno govorim da mi je upravo on kriterijum za sve – ne razočarati dečaka koji si nekada bio, to mi oduvek zvuči kao najsvetije pravilo i jedini istinski nepogrešiv kompas.

O čemu bi razgovarao sa ,,Malim princem“ kada biste se sreli?

U „Higijeni nesećanja“, najavljenom centralnom delu trilogije Malterego, imam nešto što zovem glavama bliznakinjama: susedna poglavlja koja dele isti naslov, s malom varijacijom. Taj glavni naslov upravo je „Mali princ“ i moj odgovor, manje-više, stoji baš tamo, pa ti ga neću reći sada (smeh). Mada je više reč o razgovoru s delom nego s junakom. Ali van toga, i ovo kažem namrtvo ozbiljan, mislim da je koren moje potrebe da se bavim angažovanim stvaralaštvom baš u onom malenom Egziperijevom predgovoru – o prijatelju koji mu tako silno znači, a koji je sada negde sam, gladan i hladno mu je. Kao dečak, danima i danima razmišljao sam o tom piščevom prijatelju i pitao se zašto su ljudi to dopustili, zašto mu niko nije pomogao, zašto ih se nije ticalo. I nekako, koliko god godina prošlo, ma kako bio zreliji, osećam da vaskoliko angažovano stvaralaštvo hoće da kaže baš to: tiče me se.

Koji je tvoj najveći strah?

U poslednje vreme napao me je strah od zaboravljanja. Desi se da nečega ne mogu da se setim, ili da izgubim nit usred izlaganja – onako kako ume da se dogodi svima. Ništa, to će reći, neobično – a opet, u tome osetim klicu nečega istinski strašnog, valjda otud što sam navikao da budem citatoman i pamtim sve živo. I zapitaš se: kako je ljudima koji jednoga dana počnu da se brišu? Je li to sušti užas, ili možda baš blaženstvo – zato što brisanja nisi svestan? Zato što brisanje briše i svest o brisanju? Posle čitanja „Arzamasa” Cice Dimić, svakako sam još snažnije počeo da mislim o tome.

Foto: Ana Danilović
Gde pronalaziš inspiraciju za stvaranje svojih pesama – u sebi, drugim ljudim ili imaginaciji?

Sve uvek izvlačiš iz sebe. Iz sebi poznatog sveta gradiš neke nove svetove; iz ljudi koje upoznaš stvaraš neke nove ljude, iz priča koje proživiš (pod ovim računam i ono što se desi u tebi, ne u stvarnosti) pripovedaš nove priče. Smisliš nešto, naizgled niotkud; potom kao da se to nešto oboji tvojim bojama, ideja prođe kroz tebe i tek tad je izistinski tvoja. I biva tako bez obzira na to pišeš li bukvalno o sebi ili se baviš potpunom fikcijom – mi nismo samo mi, mi smo i svoja fikcija. Rekao bih da pisanje u osnovi ima dve komponente: stalnu vežbu sposobnosti saosećanja i stalnu vežbu artikulisanja onoga što si (sa)osetio. Kao da je baš to „tehničko objašnjenje” onoga na šta je Fokner mislio kada je, primajući Nobelovu nagradu, kazao da je sukob ljudskog srca sa samim sobom jedina stvar o kojoj vredi pisati. To često parafraziram kao lom u čoveku – i nekako tako glasi sažetak odgovora na pitanje šta me opseda i inspiriše.

Nosiš li pesme, koje ćeš kasnije zapisati, u sebi?

Odavno ne nosim u sebi ni stihove ni rečenice. Bilo šta što mi se javi kao uobličena misao – odmah pribeležim i sačuvam. Imam zasebnu sveščicu čak i za pojedinačne reči koje mi se učine lepim, koje negde zapazim ili pak sam izmislim. Druga je pak stvar sa idejama: njih umem i veoma dugo, godinama čak, da nosim u sebi i razrađujem pre no što sednem da nešto s njima uradim. Nešto se čudno dešava kada radiš s nedozrelom idejom, otprilike kao da si darovito dete direktno iz vrtića bacio na koledž, pa sad očekuješ od njega genijalnost, a ono samo žudi da se igra u pesku. Duboko verujem da autori moraju biti igralište za svoje ideje, a ne obrnuto.

O čemu u poslednje vreme najradije pišeš – o miševima i ljudima, društvenim pojavama ili o međuljudskim odnosima?

I moj prozni i moj muzički svet sagrađeni su bez žanrovskih granica i tematskih ograničenja, tako da pod njihov krov u svako doba mogu da smestim sve što mi okupira pažnju. Procenim šta konkretna ideja traži od mene –  da li bi više „volela“ da bude priča ili pesma, rečenica ili stih. Trenutno sam, kako se iz ovog razgovora i zapaža, ponajviše u „Malteregu”– u najmanju ruku još ove i sledeće godine, a rekao bih da ta obimna priča još kako uključuje sve što si pobrojala. I već sada osećam da će mi ti junaci silno, silno nedostajati jednom kad sve bude okončano.

insp.

Нема коментара:

Постави коментар