Život je gomila odlazaka i rastanaka gomila pokušaja propalih veza propuštenih prilika Život je napuštena životinja ratovi i tehnologija gomila para u halapljiviim rukama besmislene priče u još besmislenijim glavama jedan kofer koji čeka kartu jedna žena koja čeka pokret i nebo da sruši se i jedan čovjek koji čeka da zastane možda zauvijek i možda baš u pokretu te žene
život je gomila treba ga svesti na par srećnih ljudi.
Ne prepuštam se Ne opuštam se Ne dam se Neću pokleknuti pred tobom Pred ubeđivanjima da grešim Pred slasnim zamkama koje postavljaš Nećeš mi promeniti mišljenje Ni grubostima, Ni nežnostima Odolevaću ti Stajaću gordo kao velelepna građevina Koju pokušava da nagriza vreme Bežaću Otimaću se kao pobesnela životinja Koju pokušavaš da svežeš lancima pripadnosti Neću popustiti pod pristiskom, Jer iako si kamen Pre ćeš puknuti O mene se razbiti Nego što ćeš u moju suštinu Prodreti. Ne prepuštam se, Odavno se ne bavim tim Rizicima Kalkulacijama Proračunima Prepustiti se Znači platiti visoku cenu Sa kamatom A Kajmanska ostrva nisu moje srce Ne može se u njima naći Ni peni dobre volje Za kockom Za pokušajem Za groznicom Mom je telu Mom je umu Potrebna sigurnost Koju puko predavanje Ne obećava. Ne dam se, Jer sam se jednom prepustila Pa sam od tada Izgrickana sa svih strana kao sir Proburazena kao mačem Sa puno rupa Nalik onim što ostavlja metak, A sve te rupe Sve te praznine Od kada sam se jednom prepustila Znaju samo da viču "Ispuni me". Ne, Ne prepuštam se Moj afrodizijak je kontrola Postojano tlo Britak um Lišen emotivnosti, Jer kada se ona javi Ličim na zbrku Haos Gnev Bivam uvučena u vrtlog U miks, Poželim Ponadam se Stidljivo preturam po sebi i dam sve Zavolim A onda propadnem Kao avion kroz vazduh Izgubim kontrolu Nad sobom Emocije mi vežu ruke Pripadnost me žrtvuje, Pa kada se prepustim Na kraju Ničija osećanja Do mojih Ne budu u modricama. Ne prepuštam se Ne opuštam se Ne dam se Čak ni kada mi kažu "Volim te", U to sumnjam Dodajem upitnik Jer sam često delima bila nevoljena, A neće ponovo u more Onaj koji je video ajkulu, Pa tako ni ja Nemam razloga da se prospem cela Sve dok ne budem uverena Dok se ne parničimo Dok se ne donese presuda, Jer gubitak kontrole Trenutak kada pokažeš da si onaj koji više voli Danas je momenat kada si pao - A ja se ne prepuštam Ne opuštam Ne dam se Jer i kada sam na kolenima Gledam u oči I nikada Ne gubim.
Studije sreće pokazuju da jednom kad dostignemo željeni nivo sreće, odnosno ostvarimo cilj ili želju, otprilike nakon dve godine naš osećaj počinje da bledi. Drugi istraživači su pokazali da dobitnici na lutriji nisu znatno srećniji od ljudi koji su ostali paralisani nakon neke nesreće. Iz ovih radova proistekla je ideja da ljudi imaju "polaznu tačku'' koja određuje njihovu sreću tokom celog zivota. Mi se navikavamo na bilo koju novu situaciju i neizbežno se vraćamo na opšte stanje sreće. Psiholog Sonja Ljubomirski ukazuje da je oko 50% naše srecće određeno nepromenljivim faktorima kao što su geni ili narav, naša polazna tačka. Po njenom mišljenju, 3 faktora, koja najviše utiču na povećanje naše sreće jesu: • naša sposobnost da pozitivnije iznova sagledamo svoju situaciju, • sposobnost da osećamo zahvalnost, • i izbor da budemo ljubazni i velikodušni. Negujući ove sposobnosti i izbore, mi produbljujemo i uvećavamo osećaj sreće. Biti stalno srećan je nedostižan cilj, i istovremeno pogrešan cilj. Život, prepun neizvesnosti i tragedija, zahteva s vremena na vreme da se oseća bol. U našoj ljudskoj prirodi je usađena potreba za povezanošću sa drugima. Čovek od čoveka uči kako biti čovek. Naša osećanja, naš kapacitet za deljenje, naša vulnerabilnost i velika hrabrost, daju životu smisao i pravu ljubav. Biti voljen-a i prihvaćen-a, voleti i prihvatati. Mnogi od nas pamte i poštuju velika imena ljudske civilizacije ili struke kojoj pripadamo. Ali postoji nešto što nikada ne zaboravljamo, a to su ljudi koje smo osećali, ljudi koje smo stvarno upoznali, zavoleli, ljude koji su u nas verovali, čuvali nas, i s vremena vreme, bili surovo iskreni, daleki i povučeni. Ljudi sa kojima smo (do/pro)živeli život. Porodica, prijatelji, ljubav (mislim da su reči dečko, devojka, ljubavnici, partneri, muž/žena - male da opišu pravu ljubav), mentori, učitelji. Čovek koji je kao okean prepun plima i oseka koje se u njemu smenjuju, opominjujući ga da će sreća ponovo doći, kao i bol, i zapljusnuti mu obale razuma ponekad rušeći sve pre sobom, a ponekad stvarajući rajski prizor, treba da zapamti, - dole u dubini uvek je mir. Tu čuvamo sebe, tu čuvamo sve naše ljude.
Hajde da se nikada ne vjenčamo I da ostanemo sada i zauvijek Nevina djeca Rumenih obraza što ljube Mjesečeve bore I dive se zalascima Sunca. Hajde da nikada ne odrastemo I budemo veliki ljudi Koji su mali. Njima je nekako uvijek Veličina tijela Obrnuto srazmjerna veličini duše. Uvijek se žale, Malo se smiju I svega im je dosta. Posmatram ih I oni ne žele ništa I ničem se ne raduju. Sveto im je samo ono Što im je potrebno, Nakon toga gaze. Siju mržnju, Žanju bolesti. Depresivni su I ružni.
A ti si moj mali dječak, I ukrašću te Pa neka mi sude I neka pošalju rulju naroda na mene. Ne dam im te. Oni su zli. Oni ti misle zlo. Oni nam misle zlo.
Hajde da se nikad ne vjenčamo Ali da budemo srećni. Da mi vlasima šapćeš Jesenjina I prstima voliš moje pore Koje će se ježiti. Hajde me zaprosi prstenom od maslačka Koji si sam napravio Pa da njegov sjaj postidi Sve njihove dijamante. Hajde da nam niko ništa Ne može.
Hajde da budemo čovječuljci Malih ručica, a velikih zagrljaja. Malih nožica, a velikih koraka. Malenih očiju, ali pogleda uperenih jedno u drugo. Hajde da srušimo njihove ideale I stvorimo kult naše ljubavi. Da nas protjeraju iz raja i pakla. Da ostanemo jedini ljudi na Zemlji. Ti i ja I naš zalazak Sunca. Da se svađamo. Da ti pišem. Da se smiješ. Da se volimo.
Hajde da ostanemo djeca. Djeca umiju voljeti I u dubokoj starosti, Zlatni dječače.
Ti si femme fatale svog života. Poezija duše. Ona pred kojom hrabri nemaju hrabrosti, da je osvajaju. Ni plen. Ni trofej. Osvajačica dostojnog. Snaga svojih strahova, sumnji, nesigurnosti. Na ovaj svet si došla da skromno ostaviš neskromni trag. I nespretno raseješ ljubav, od srži do srži. Dok se u dušama, ne primi. Plašljiva, i stidljiva. Do iskrenosti ogoljena. Dostupna svima na tumačenje, a sebi neprotumačena. Svi drugi te jasnije, od tebe nejasne, razumeju. Ti si svaki korak napred kojim si svoj strah, pregazila. I svaka ona dva koraka, unazad gde te taj isti strah vratio. Kada ga nagaziš. Ti si inat, koji se samo sebi inati. Ne bi li bila bolja, od prethodne sebe.
Ne tražim ja od tebe ništa. Više mi nije bitno Da ljudima kazujem Kako je neko moj. Ne mora niko ni znati Da si mi drag I da volim kad mi dan S tobom počne. Čudno je to zaista Dovoljni su mi samo Povremeni trenuci U kojima zajedno Živimo isti san. Dovoljno mi je Da znam da se tvoje usne Sada razvlače u osmeh Koji se zove mojim imenom. Zar to nije sreća?
Dok je hodila Vladičinom baštom Cetinjskog manastira, Jelena je rasla i snivala snove o onoj koja će postati danas - žena britke pameti, mekog srca i slobodne volje. Crnogorka sa velikim C, majka sa velikim M, žena sa velikim Ž, umetnica sa velikim U, insp.iracija sa velikim I. Njene kreacije nisu samo stvar estetike; one su suprotstavljanje jednom mentalitetu i jednom sistemu, i one su uzdizanje snage svetosti i duhovnih vrednosti koji su utkani u svaki posebno izrađen modni komad. Upoznajte Jelenu Bukvić Atanasković.
Foto: Alex Dmitrović
Osnovna
zamisao brenda Fantasia di Yeya jeste da oživi autentičnu manastirsku
ornamentiku kroz moderne, originalne i elegantne odevne komade. Kako si došla
na tu zamisao?
Ideja
je potekla od malih formata ornamenata na omotima za uskršnja jaja. Razmišljala
sam kako bi bilo sjajno da ih imamo na odeći, home decor-u,i sl, te krenula u taj nimalo lak proces
stvaranja. Uz pomoć mojeneiscrpnotalentovane sestre koja je sve to iscrtala, čoveka koji je razumeo moju ideju, pa
te trake proizvodi u količinama koje su meni potrebne, kao i uz miks intuicije, vere i
lucidnosti, 2016. godine nastaju prvi komadi.
Značajni
deo tvog detinjstva čini odrastanje u Vladičinoj bašti Cetinjskog manastira.
Šta u tebi budi pomisao na dom, Cetinje i Crnu Goru?
Tačno.
Vladičina bašta je bila naše mesto igre, ljubavi, pesme i poneke bezazlene
svađe, što i dan danas, još jače, u meni budi posebne emocije. Čekali smo ljeti turiste
da sa njima uđemo u riznicu Manastira, isva ta ornamentika na odeždama vladara, kao i u samoj unutrašnjosti, oduvek me
je radovala. Sada kad razmislim o svemu tome, zaista ništa nije slučajno. Dom,
Cetinje i Crna Gora? Šta da kažem... Amin.
Beograd
me kalio, dorađivao i obrađivao. Sada sam tačno pola života ovde - ovo je mesto gde sam se obrazovala, stekla
nova prijateljsva, rodila svoju decu, gradila svoj put. Tako da slobodno mogu reći - isti je osećaj kada odlazim i dolazim u Beograd, kao i na Cetinje. No,
vrlo je tačno rekao Žarko Laušević :
"Za
mene u Beogradu tvrde da sam Crnogorac. U Crnoj Gori kažu – Beograđanin... Volim da svima dam za pravo...''
Koji
je tvoj životni ''must have''?
Istina,
istina i samo istina! Ne
podnosim laž.
Kada
jedna ponosita Crnogorka ruši predrasude kako u modnom dizajnu, tako i u životu
uopšte, odakle crpi snagu i kako se bori sa urotom sredine u kojoj živi?
Nemam
predrasude, ne rušim ih, ali ih primećujem i žalim slučaj. To je, kako kažeš,
urota svake sredine. Delim
ljude na dobre i loše, fraza da, ali istina. Često mi se u životu dešavalo da
ljudi počnu da se ljute na mene kada primenim njihov model ponašanja u odnosu prema njima.
Sada metodom eliminacije crpim svoju snagu... kako ono beše? Izbacim nepoznanice
i imam beskonačno mnogo rešenja (smeh)!
Uspela
si da dragoceno kolektivno nasleđe sačuvaš i predstaviš na jedan moderan,
nesvakidašnji, ali pre svega autentičan način. Koliko je važno, a koliko je
teško ostati svoj i drugačiji u današnjem svetu opšte uniformisanosti?
Uspeh je relativan. Ja još pokušavam, a kad prestanem da pokušavam,znaću da nisam uspela. Hvala ti što si prepoznala sve to u mom radu, bila bih srećna da i
većina drugih ljudi to vidi na pravi način, jer meni je TO važno, a teško je
ostati svoj upravo onoliko koliko si tuđi. Tako je i sa garderobom.
Koji
odevni komad čuva tvoje najlepše životne uspomene?
Ja
sam od onih žena koje se ne vezuju za stvari. Ne pamtim šta sam obukla kad sam
se prvi put poljubila, često zaboravim gde mi šta stoji i šta sam kome
pozajmila (to me najviše nervira kodknjiga). Mogu da ti poklonim neku stvar, pa da je tražim posle par
godina da mi “malo daš”, a ponekad “fiksiram” neki komad i stalno ga vrtim. A više od odeće volim nakit.
Koje
životne istine i neistine, priče i mitove, poruke i opomene, nose kolekcije
koje kreiraš?
Istina
je da su sve kolekcije inspirisane ornamentikom, da suautentični ornamenti iz srednjevekovnih
manastira svih šest kulturnihbaština
preneseni tkanjem na trakei spojeni sa
odevnom vizijom brenda, a neistina da su ornamenti u etno-maniru samo kulturna
zaostavština, jer oni su mnogo više od toga. Priča je da su modeli namenjeni ženama u svim životnim dobima, a mit je da godine postoje, poruka je da na
jedan specifican i jos neistražen način čuvamo nasleđe regiona, njegov
identitet i svoj lični, a krajnje je vreme ili ako hoćeš opomena da prestanemo
da gledamo u tuđa dvorišta.
Ko
ili šta se u životu najnežnije ljubi, najpažljivije čuva i najsnažnije voli?
Ko - deca,
roditelji i porodica.
Šta - knjige, cipele i život.
Koju
životnu lekciju si najduže učila ili je i dalje učiš?
“Spuštavah
se ja niz vaše uže,
umalo
se uže ne pretrže,
od
tada smo viši prijatelji
u
glavu mi pamet ućeraste”, ali je i dalje katkad ponavljam.
Kako
je živeti svoj san?
Videćemo,
samo što sam zaspala.
Koji
planovi će obeležiti predstojeću 2019. godinu?
Revija
i pokušaću da se predstavim van granica naše zemlje. Sada ne znam još u kom
obliku, kada, gde i kako, ali kod mene se nikad ne zna.
Tebi je lako da kažeš da sam bednik Koji te je ostavio Da promeniš temu kad god me neko pomene Da se izgubiš u naručju novog istomišljenika I surovo izgužvaš svaku uspomenu Koja ti pogađa mikro elemente nerava
A znaš li koliko sam dugo čekao Da izroniš iz zalaska u kome sam te crtao Da sobi dodaš ton koji joj nedostaje Da zazvoni prokleti telefon I čujem glas koji prolama vene Dok mozak sklapa tvoje ime
Ne znaš da sam hteo leteti I puziti do tebe radošću deteta Hteo sam Bokom plutati Dok me bura nekim čudom ne odnese tebi I proslaviti tvoje ime pred tvorcem Kiša je skrivala suze dečaka
Ljutio sam se na more što je daleko od tebe Ljutio sam se na sunce što ga nema Šetnje su bile otrežnjenje Jedino su talasi bili na mojoj strani Gušili su jecaje, čuvali su tajnu Oblaci su te se poželeli
Zaronio sam u muziku bola Potonuo u mreži savesti Klonuo pred imenom tvojim Klonirao tvoje usne Oživeo pravo glasa Prolaznost nas sustiže.
Nisam pamtio Važne datume Brojeve telefona Istorijske događaje A ipak, Sećao sam se Koliko spratova je bilo na zgradi u kojoj je ranije stanovala Imena njenih komšija, koji su me pozdravljali klimanjem glave. Zaboravljao sam Da navijem alarm za posao A setio bih se svakog jutra pesama Koje je pevala kada je bila nervozna i nesigurna. Nisam se sećao Imena devojaka Koje su sedele preko puta mene Pokušavale da mi je oteraju iz misli Nisam ni upamtio one koje su tražile u mojim očima nešto Što sam izgubio negde usput, a znao sam i sada nazive romana koje je čitala na terasi. One koje je stavljala u torbu Da bi se zanimala u autobusu, Na stanici. Pamtio sam To kako je držala olovku u ruci Kako se potpisivala Kako je kosu začešljavala na levu stranu I još bezbroj stvari koje sam hteo da uopšte ne znam. Nisam se sećao da čestitam rođendan svojim prijateljima A znao sam tačan broj dana koji je prošao Od kada smo se slučajno sreli u gradu. Nisam imao pojma italijanski Iako sam ga učio već godinu dana, A mogao sam satima Komentarisati umetnička dela Jer sam je toliko slušao o tome. Umeo sam da odglumim da mi nije stalo Da slažem uverljivo u sekundi A uvek sam iznova zaboravljao Nisam mogao da shvatim i da prihvatim Da onda kada neko posle tebe ode dalje Moraš i ti da uradiš isto.
ona raširi krila i vine se u slobodu Lako je nebu Ono je pobjeglo nekud gore i čeka peripetiju Lako je vremenu Ono prolazi i ne osvrće se Lako je prošlosti Nema bogatijeg robovlasnika Lako je budućnosti Nju svi sanjaju Lako je svima njima da ćute
Ja nemam ništa o čemu bih ćutala Sa njihovom ravnodušnošću Naprotiv Ja imam hrpu misli koje ćutim punih usta I koje će ostati jednom bez mene Meni je malo teško Ali one Ostaće sa istom onom ravnodušnošću Sa kojom Ptica leti Nebo čeka Vrijeme prolazi Prošlost zarobljava Budućnost postaje san I svi oni ćute Jer ne moraju ništa da kažu Nikad
I ja ćutim Ja sam ionako u prolazu Samo ponekad mahnem nebu Neka zna da je ova drama bez činova Možda je nekakva drama apsurda Ali i tako Beket je za nijansu bolji od mene.
