Autor: Milica Golubović
Šta je trebalo da se desi da ustanemo jedno jutro i odlučimo da više ne može ovako?
Šta je trebalo da se desi da bi odlučili da imamo vremena za sebe?
Šta je trebalo da se desi da nekome kažemo da nam je teško, da svakodnevno vodimo unutrašnje borbe?
Šta je trebalo da se desi da priznamo sebi da se sa nekim rastancima nikada nismo pomirili, da neke odlaske nikada nismo prihvatili?
Šta je trebalo da se desi da ostanemo nasamo sa sobom?
I ne, nije sve tako crno, negde između trčanja za snovima, napornog rada, isčekivanja vikenda, neprospavanih noći, trebalo nam je upravo ovo.
Izolacija, grubo povređivanje našeg društvenog ja. I sada smo samo ja: ja sa svim svojim mislima, osećanjima, pomračenjima od kojih neumorno bežim u novu obavezu, novo sklonište.
Teško je. Lomimo se prvi dan, lomimo se drugi dan, ustajemo treći, opet padamo četvrti, bojažljivo se oslanjamo na ruke peti dan, uspravljamo šesti...dok ne shvatmo, sami smo svoje sklonište. I samo to je trebalo da znamo sve ovo vreme, kako sada naivno delujemo sebi kada shvatimo da smo misili da će nas neko drugi spasiti nas samih.
I sasvim je u redu priznati da nekad ne možemo sami, da ne umemo sami. I da nam treba neko, neko sa druge strane slušalice, neko da razume. Zna biti teško, pozvati, izgovoriti. Za ohrabrenje preporučujem Idu:
''Imaš li minutu, imaš li minutu, za mene minutu... da te pitam, da ti kažem sve...
Imaš li minutu, imaš li minutu, za mene minutu, da pričaš sa mnom cijelu noć?''
Hajde sada da podvučemo liniju.
Hajde da se dogovorimo da ćemo ubuduće nežno sa sobom. Da ćemo nastaviti redovno da zovemo bake i dede. Da ćemo nastaviti da govorimo dragim ljudima da nam znače, da nam nedostaju, da nas njihovo prisustvo čini srećnima. Da ćemo nastaviti biti savesni, odgovorni, solidarni.
Da ćemo, i kada sve ovo prođe, biti bolji, biti ljudi.
StaySafe,
Vaša Milica
