Pričali su mi o knjizi „Kradljivica knjiga“, ali niko nije uspeo da mi tačno dočara šta je to što ovu knjigu čini posebnom. Priču su obično počinjali hladnim podacima o tome da je to istorijski roman australijskog autora Markusa Zusaka i da govori o Holokaustu i nacističkoj Nemačkoj. Poneki bi tvrdili da se govori o neobičnoj devojčici i njenom odrastanju u Drugom svetskom ratu i krađama knjiga. Delimično, sve što bi iko rekao o ovoj knjizi je tačno. Nakon što sam i sama pročitala „Kradljivicu knjiga“, shvatila sam da roman govori o tome koliku moć imaju reči, i postalo mi  je jasno zašto je narator Smrt - ona ipak najbolje poznaje ljude.

Priča o Lizel Meminger je kolaž sastavljen od raznih slika iz njenog života u siromašnoj ulici Himel u predgrađu Minhena za vreme nacističkog ludila. Siromaštvo i ulica Himel (Himel je nemačka reč za nebo) su svojevrstan kontrast, tuga i bol nasuprot lepoti neba pokazuju nam pravo lice života u kojem se surovost i lepota večno prepliću.

Čitajući, sve više sam volela Lizel Meminger, isto onako kako ju je zavolela Smrt. Zašto ne možete da ne volite kradljivicu knjiga? Evo odgovora:

Smrt je Lizel Meminger videla prvi put u vozu kada je došla po dušu njenog brata. Smrt je jedina primetila da je nakon sahrane devojčica iz snega izvukla knjigu koja je ispala grobaru i sakrila je. „Grobarski priručnik“ je bila njena prva knjiga, njena prva dragocenost, u njoj su se krile reči koje su je privlačile iako još uvek nije znala da čita, jedino tu knjigu je posedovala kada je predata hraniteljima u ulici Himel, jedino osim noćnih mora sa kojima je morala da živi.

Već sledeća slika potvrđuje da je Lizel posebna, njen staratelj Hans Huberman, harmonikaš sa sivim očima, iz noći u noć pokušava da pomogne Lizel u prevazilaženju tuge, on joj svira i uči je da čita i piše, krišom, u podrumu. Lepota ulazi u Lizel, potreba za lepotom raste u njoj i ona će polako postati kradljivica knjiga, jer samo reči mogu da zavaraju misli... Lepota nije reč koju je ona koristila, lepota je za nju bila nedostižna u tim ratnim godinama koje su bile obeležene glađu, fudbalom, stradanjem, nacizmom, tužnim povorkama Jevreja iz logora Dahau, slomljenom majkom Ilzom Herman i ljubavlju prema Rudiju Štajneru, koja kao da je čekala da sav užas prođe pa da se ostvari u nekom lepšem svetu. Ipak, ono što je najviše promenilo Lizel je dolazak Jevrejina Maksa Vandenburga i njegovo skrivanje u podrumu. Maks i Lizel bili su isti - bokser koji u noćnim morama nastoji da pobedi Hitlera i devojčica koja ga lepotom priča štiti od tame podruma. Maks Vandenburg je znao da je Lizel bila ta koja je naterala Smrt da odustane od njega i on će napisati knjigu „Tresačica reči“, malu knjigu o bezgraničnoj dobroti i ljubavi. 

Zašto volim Lizel Meminger? Zato što u sebi nosi lepotu ljubavi, i onda kada dodiruje knjige u Ilzinoj biblioteci, i onda kada plače nad bolesnim Maksom, i onda kada posmatra svoju pomajku Rozu sa harmonikom, i onda kada krade knjige, i onda kada gladna ostavlja sa Rudijem hleb pored puta za Jevreje, i onda kada trpi udarce u koloni logoraša ne bi li ostala uz Maksa, i onda kada čita uplašenim ljudima u skloništu dok traje bombardovanje i onda kada očajna ljubi mrtvog Rudija... Niz je predugačak. Lizel je prosto sama ljubav.

Njenu knjigu o ljudima iz ulice Himel, knjigu koja joj je spasila život, Lizel je izgubila u pepelu nakon bombardovanja a pronašla je i uzela Smrt. Smrt je njene reči čitala mnogo godina, a Lizel je živela dugo, jer je jedino vreme moglo da zaceli rane. O poslednjem susretu sa Lizel, Smrt će reći:

„Želela sam mnogo toga da kažem kradljivici knjiga o lepoti i surovosti. Ali šta ona o tome već nije znala? Želela sam da objasnim da neprekidno precenjujem i potcenjujem ljudski rod – da ga retko prosto procenjuem. Želela sam da je upitam kako ista stvar može biti tako ružna i tako čudesna, a njene reči i priče tako proklete i blistave. Ništa od svega toga, međutim, nije izašlo iz mojih usta.“

Na kraju. Smrt je Lizel rekla jedinu istinu koju istinski zna – „Ljudi mi ne daju spokoja.“

Završila sam čitanje „Kradljivice knjiga“ sa beskrajnom tugom i pitanjima:

Odakle dolazi potreba za ratom i ubijanjem?

Zar je zaista toliko teško ljudima da žive samo sa rečima koje donose ljubav i lepotu?


#insp. #laguna #knjige

Intervju: Tara Đukić

O životu kao čudu, ljubavi kao suštini i umetnosti kao neminovnosti, pričali smo sa jedinstvenim multimedijalnim umetnikom Vladimirom Labatom Rovnjevim, koji decenijama unazad pomera granice razmišljanja, delanja i stvaranja na našim prostorima.

Kažu da umetnost daje odgovore na mnoga pitanja, kako pitanja čovečanstva, tako i pojedinca. Na koja pitanja ste Vi dobili odgovore kroz svoje stvaralaštvo, inspirisano opčinjenošću zvukom, svetlošću, simbolima?

Umetnost je najiskreniji put traženja istine. Materijalizovanjem sopstvenog unutrašnjeg bića kroz reč, boju, oblik i zvuk, svaki put pokušavam da definišem sebe i svoje mentalne, duhovne i telesne potrebe. Pokušavam da smestim svoje svesno i nesvesno u ovo vreme koje nas nosi i prostor koji nas okružuje, te da kroz nesebično davanje na svom umetničkom i ljudskom putu nekoga dotaknem i inspirišem. Ne plaši me traganje za pitanjima i odgovorima iz nepoznatog i neopipljivog o smislu bitisanja, i stalno se preispitujem da li dovoljno i na pravi način živim i radim i adekvatno koristim svoja iskustva kroz multimedijalni pristup u svom stvaralaštvu.  

U stvaralaštvu kombinujete 16 različitih zanata, kojima povezujete svoju zamisao u celinu. Koji zanati su Vam najbliži i kojima se najčešće služite?

Privilegovan sam životom na Popovici gde u svom ateljeu kroz najrazličitije zanate uspevam da uhvatim svoje snove i dam im oblik, boju, zvuk... Volim za sebe da kažem da sam zanatlija i da svojim rukama kreiram realnost koju živim. Manuelni rad je osnovna ljudska potreba kojom usklađujemo i dovodimo u ravnotežu duhovni i materijani svet. Ne postoje granice u kreativnosti pri kombinovanju veština sa svim znanjima i stečenim iskustvima iz nauke i tehnike. A zanati su samo sinergizam celine u delu koji ideju materijaluzuju u loš ili dobar rezultat. Kao što mi je svaki prst ruke bitan, tako su i svi zanati sa koji vladam pravi izbor za realizaciju.

Među prvima u svetu ste stvorili akustične skulpture koje služe kao instrumenti na kojima izvodite bezbroj koncerata, izložbi, muzičkih priloga za radio, televiziju, pozorište i film. Tako je nastao Svaromfal (Svetlost središta), multimedijalni performans sa elementima duhovne i džez muzike. Koje emocije bude ti nesvakidašnji zvukovi u nama?

Zbog nekonvencionalnog umetničkog izraza, nailazite na pregršt različitih komentara, diskusija i spekulacija. Kako biste savetovali mlade umetnike koji su drugačiji,  i koji kreću svojim, neutabanim, do sad ’’neviđenim’’ putem? Gde da crpe snagu za borbu i istrajnost da ostanu dosledni sebi i da ne odustanu?

Umetnost je istina i lepota, a one uvek zavise od onoga ko ih posmatra i kako ih doživljava. Moj cilj je da što više ljudi prođe kroz identično emotivno iskustvo koje ja dajem u procesu stvaranja, i da kroz to iskustvo osveste svoju bolju, lepšu i kreativniju stranu. Svi smo mi delatna bića i verujem da je suštinska potreba za izražavanjem sebe univerzalana. Ono što nas razlikuje jeste način na koji to radimo i svetu prezentujemo, ali ako je u osnovi iskrenost, čista ljubav i autentičnost, onda je stvaralačko putovanje i osećaj zadovoljstva koji na tom putu imamo samo sebi cilj. Ostati svoj, ne ići pred tuđa vrata po svoje mišljenje je i najteži, ali i najkraći put dosvoje univerzalne istine postojanja.

Kada zavirimo u svet 21. veka, okruženi smo pričom o energiji i vibraciji koje mogu da se transformišu, da privlače, da kreiraju. Kako da koristimo energiju za bolji i kvalitetniji život?

Čovek nije samo biološki organizam savršene strukture i telesne organizacije, već jedno frekventno suštastvo koje u svom postojanju neprestano komunicira svojom energijom. Kada osvestimo i mogućnost da možemo svesno da biramo kako ćemo se osećati i kojom vibracijom privlačiti ljude i situacije, onda život postaje igra i uživanje. Ono što tražimo, traži i nas, pa se ja stalno iznova radujem svim novim, ali i ponovljenim susretima sa svojim unutrašnjim i spoljašnjim svetom. Na ljudima je samo da dozvole lepoti, ljubavi i dobroti da ih vodi i da kroz takvo vodstvo svakodnevno svedoče smislenijem i kvalitetnijem životu.  

Svaki čovek ima svoje sazvučje, ja to zovem personalni akord koji može biti u harmoniji i disharmoniji kod svakog od nas. Držati sebe u harmonijskoj vibraciji duha i tela je osnova svake dobre komunikacije sa sobom i okruženjem.

Kojim duhovnim vrednostima težimo u svojoj suštini i šta je ono što smo potisnuli, zaboravili pod okupacijom izokrenutih vrednosti 21. veka?

Živimo u vremenu u kome je više nego ikada potrebno da “izlečimo” sebe i ovu našu planetu koju bespoštedno trošimo. Moramo svakodnevno biti svesni prirodnih i istorijsko kulturnih vrednosti koje se nalaze pohranjene u fizičkom i duhovnom telu Zemlje. Moramo biti zahvalni što nam je ovakva priroda Božijom voljom data na čuvanje, ali i svesni odgovornosti da je kreativnim stvaralačkim pristupom nadograđujemo u cilju boljeg i svrsishodnijeg suživota. Lični duhovni i umetnički rad za koji tvrdim da je je najteži, ali i najvredniji oblik rada koji se realizuje samo kroz mnogo ljubavi, odricanja i vere je ljudska obaveza. Još važnije je da takva iskustva i stečena znanja prenosimo dalje na korist drugima. Počeo sam 1973. da se bavim ekologijom prostora i ekologijom svesti, a 1979. izašao je i moj prvi autorski LP, i prvi u svetu na ovu temu pod naslovom“Metamorfoza”. Tada je tematika ovakvog albuma bila šok za javnost, tim pre što se o tome nije razmišljalo. Ali, upravo je uloga umetnika da poentira onu temu u okruženju koja proročanski posmatra budućnost.

Danas nam svima obnova ekološke duhovnosti mora biti prioritet, a mentalno i fizičko „čišćenje“ imperativ svakodnevnog funkcionisanja. Stepen svesnosti i odgovornost za ono što ostavljamo u nasleđe je srazmeran ljubavi prema onima kojima planetu Zemlju ostavljamo.

Održali ste nezaboravan koncert 21. aprila u Novom Sadu. Koji su Vam planovi za dalji period?

U planu nam je veliki koncert u Moskvi sledeće godine na Dan planete Zemlje. Dobili smo poziv i da održimo koncert u Milanskoj skali. Očekuje me i izložba skulptura u Beogradu. Za 40 godina muziciranja nastupao sam u neverovantnim prostorima: u tunelima Petrovaradinske tvrđave, na padinama Fruške gore, u Rakovačkom kamenolomu, na Ušću, na glavnoj beogradskoj ulici, na otoku Iž na Jadranu, na otvaranju Bitef teatra u Beogradu. Nastupao sam i na Maderi u Španiji i na mnogim interesantnim mestima. Uvek je pravo vreme i mesto za predstavu davanja i primanja, umetničke i ljudske susrete, veličanje posebnosti i ljudskosti, i zahvaljivanje životu. Svaki dan je jedno novo čudo, jedna nova premijera i prilika da volimo, radimo i da se nadamo. Da živimo. Da budemo. Da postojimo za neku bolju budućnost.

Likovna galerija, Knez Mihailova 6

1 – 29. avgust 2019.

Izložba Marka Stojanovića pod nazivom „Eksteritorije“ predstavlja fotografije iz istoimene serije koje beleže paletu ljudskog delanja od Njujorka do Hošimina. Jedan fokus ove serije jesu fotografije zumiranih eksteritorija – urbani ili asocijativni pejzaži koji zrače melanholijom ćorsokaka. Drugi fokus su manji objekti, predstavljeni kao fotografske fusnote, koji slave savremenu ljudsku produkciju. Prikupljanje ovih minijaturnih objekata, od militantnih društvenih igara do neobičnih memorabilija, za autora predstavlja čin preventivne arheologije. 

Stojanovićeve „Eksteritorije“ su slika zrelog antropocenog okruženja – portret koji nastaje u trenutku prelaza iz visoke renesanse u manirizam, oslikava mikrodevijacije u savremenom blagostanju „Eksteritorije“ nam predlažu način prepoznavanja skrivenih, često neočekivanih mogućnosti predela, akcija ili predmeta u pejzažu naše svakodnevnice. Svojom opservacijom i postavljenim fusnotama, „Eksteritorije“ takođe seciraju pojmove teritorije (kao funkcije moći), mesta (kao tačke čovekove intervencije) i prostora (kao nosioca mogućnosti svakodnevnog, i šire). A time nas zaista podstiču da prepoznamo i preispitamo eksteritorije u kojima živimo, kao i one koje sami stvaramo.