Intervju: Tara Đukić i Jovana Šotić
Hrabro, odvažno i snažno, baš kako Ognjenka piše, krenuli smo putem njenih “Požara”, zbirke pesama koja je izdata prošle godine (“Vodič kroz požare”), i koja na suptilan i nepretenciozan način u nama sučeljava najrazličitije emocije - radost, tugu, euforiju, bes, nežnost i bunt. Sa Ognjenkom smo popričali o “toj maloj, osobnoj pobuni protiv pakla koji svi zajedno stvaramo”, kako je zbirku opisao Marko Tomaš, te pronašli znakove kraj puta za prevazilaženje istog.
Prethodna tri meseca, svet se okrenuo naopačke. Šta je sve ispalo iz njega, iz nas?
Zapravo vidiš, ništa posebno. Priroda ljudi se ne menja. Mogu samo da se nadam da su bar neki ljudi imali svoje lične samospoznaje. Ako su iz ovog izašli nepromenjeni, kao da se ništa nije desilo, plašim ih se.
Da li su u ovom trenutku naša sloboda i dostojanstvo usko povezani sa težnjom da, kako kažeš u jednoj pesmi, zauvek ostanemo neposlušni građani?
Sklona sam da mislim da je to primenljivo na svaki trenutak u istoriji, da je budnost od neprocenjivog značaja, kako za razvoj ličnosti pojedinca, tako i za društvo.
Šta su za tebe požari?
Svaka vrsta traume koja zahteva od tebe veliki napor da prođeš kroz nju, tako što je prvo osvestiš. U suprotnom, ona ostaje u tebi i kroz podsvest rukovodi tvojim životom. Svakog dana prolazimo kroz mikrotraume - već samo buđenje alarmom je stres, zamislite kakvi onda krupni događaji imaju uticaja, kako privatni gubici, tako i društveni, globalniji.
U jednom intervjuu si rekla kako težiš da iznova dekonstruišeš poreklo svakog svog uverenja. Koji je poslednji tvoj stav izmenjen “iz korena”?
To se ne dešava tako revolucionarno ni preko noći. Uvek je sumnjivo da se neki stav tako naglo promeni, i baš iz korena. Lepota je u preispitivanju i razumevanju sebe, i svega šta leži iza naših odluka, stavova, postupaka. Ne u pretvaranju u drugu osobu, već zapravo u pretvaranje u sebe. Opsednuta sam time da saznam šta stoji iza moje takozvane slobodne volje, onoga šta mi mislimo da su naši slobodni izbori i stavovi, odakle mi tačno baš oni.
Nasuprot tome, verujem da postoje uverenja koja smatraš svojom suštinom i koje nećeš i ne želiš da menjaš. Koja su to uverenja?
Ne pregovaram na temu fašizma, niti jednog njegovog oblika. Ne pregovaram na temu nasilja, niti bilo kakvog korumpiranog ponašanja koje šteti drugima. Takođe, ne pregovaram sa antivakcinašima. Oko mnogih drugih stvari, čak i kad se bazično ne slažemo, možemo da se dogovorimo.
“Pismo mojim sestrama” trebalo bi da ostavimo u amanet svakoj devojčici, ćerci, majci, drugarici… ženi. U jednom intervjuu rekla si da kao mala nisi znala šta je feminizam, ali si bila revolucionarka, bez agende. Zašto i danas, u 21. veku, raspravljamo o tome da li nam je feminizam (ne)potreban, i šta misliš, hoćemo li tu nerešenu borbu ostaviti i narednim generacijama?
“Pismo mojim sestrama” je pesma namenjena i muškarcima i ženama. Ne postoji mesto u mom radu gde pravim podelu isključivo na žene i muškarce. Patrijarhat je veoma oštetio i muškarce. Borba koju pominješ ostaće verovatno nerešena dok budu postojala i mnoga druga nerešena pitanja, koja u osnovi imaju diskriminatorni faktor - rasna, seksualna, ali i ona na koja manje obraćamo pažnju, a ukorenjena su i kod nominalno empancipovanih - kao što je ejdžizam ili diskriminacija i opresija koju ljudska rasa sprovodi nad životinjama.
U tvojim pesmama smenjuju se, čak i prožimaju, ljutnja i blagost. Da li je van poezije, u životu, moguće da ova dva osećanja idu u paru?
Ljutnja je nešto na šta imamo pravo, i zdrava je ako je ne potiskujemo, pa gnoji iznutra. Ona je neka vrsta i nedestruktivne odbrane, a blagost ne krasi samo ljude koji se plaše konflikta, oni nisu blagi već uplašeni. Naprotiv, blagost je empatija. Potrebno je samo uvažavati obe stvari u sebi.
Da li je učtivo nestajanje moguće i zaista učtivo?
Da, bila sam jako ironična (smeh). Učtiva nestajanja su ona gde se potrudite da kao nominalno nikoga uznemirite, da sve bude tiho i diskretno. To što je to verovatno najtraumatičnije iskustvo za druge ljude, to nije vaša stvar, vi biste samo da izađete odatle nekako fino, da se ne biste suočili s tuđim bolom. Nestajanje, kao i ćutanje, kad su važne stvari u pitanju, zapravo su izrazi agresije, samo lepše upakovani od onoga šta inače smatramo agresijom, i društveno sasvim prihvatljivi.
Dakle, učtivo nestajanje nije moguće.
Kako se živi sa saznanjem da smo mogli drugačije: da se nismo svađali za onim nedeljnim ručkom, da smo imali više razumevanja za majku, da nismo uništili ljubav?
Ne mislim da je moglo drugačije. Ako uvek daješ sve od sebe, to je najbolje što umeš u datom trenutku.
Tragovi beskraja su u tvojim pesmama. Ima li važnije životne mantre od: biti srećan, pa šta?
Eh, verujem da ima mnogo. Ali, i dalje prezirem prečice do sreće, osim ako to nisu kratkotrajne radosti, poput slatkiša.
#insp. #poezija
