Dajanina stanica sreće: Slobodna sam

Slobodna sam dok šetam ulicama svog omiljenog grada. I dok mi Sunce greje kožu i dok mi kiša osvežava dah. Dok osećam pod tabanima kaldrmu i najdraže ulice. Dok posmatram sve oblike i krivine ovog grada koji me grli. Dok osećam da pripadam baš ovde i sada. Dok ne brinem kako ću se snaći sutra.

Slobodna sam u svojoj strasti stvaranja. U svakoj reči koja se nađe na papiru. U svakoj reči koja mi šeta među očima. U svakom mirisu stare i nove knjige. U svakoj stranici koja me puni znanjem i emocijama. U svakom novom svetu kroz koji prođem svojim duhom. U svakoj inspiraciji koju probudim u drugima.

Slobodna sam od svih tuđih snova. Od tuđih očekivanja. Od tuđih pravila. Od tuđih energija. Od onoga kako društvo kaže da bi trebalo da živim. Od nametnutih kukanja nad sopstvenom sudbinom. Od destruktivne, ponavljajuće kritike. Od tupih pogleda na ulicama. Od praznih života koji se pune tuđom nesrećom. Od mišljenja bez argumenata.

Slobodna sam sa svim voljenim licima. Sa našim osmesima. Sa dugim razgovorima o sreći, idejama i rešenjima. Sa razgovorima u kojima bol izlazi na površinu i oslobađa nas. Sa lakoćom u nepreglednim šetnjama. Sa svim razlikama zbog kojih se još više volimo. Sa razlikama u kojima učimo da prihvatimo i rastemo. Sa razumevanjem postupaka koje ja nikada ne bih uradila. Sa ukusom ljubavi u rečima.

Slobodna sam od svake misli dok sa njim gledam zalazak Sunca. Kada pijemo prvu jutarnju kafu. Kada jedemo palačinke od pola metra, a on me gleda, musavu kao malo dete, očima punim ljubavi. Kada mi nežnošću otklanja sve nemire. Kada se ugrabimo bar na kratko, jer obaveze čekaju. Kada po ceo dan ležimo i gledamo filmove. Kada ćutimo i kada pričamo satima. Kada svako radi nešto za sebe, ali upijamo međusobno prisustvo. Kada se svakodnevno zaljubljujemo sve više. Kada se pitamo: ,,Šta bi ljubav sada uradila?ˮ

Slobodna sam u svim svojim strahovima. U drhtajima koji tresu celo telo. U suzama koje me ne napuštaju satima. U, naizgled, bezizlaznim situacijama. U preprekama. U padovima. U šamarima vremena. U udarima srca i znojenju dlanova. U gubicima. U greškama i promašajima.

Slobodna sam u svim nijansama života. Bez njih bih bila samo lutka naučena da se neprestano smeje. Slobodna sam tek kad dopustim neprijatnostima da me obuzmu, jer znam da iz njih rastem. Tek kad shvatim koliko sam u padovima ojačala. Tek kad zaboravim na kontrolu. Tek kad dopustim životu da bude sve što jeste - slobodna sam.
Dajana Mitrović

Milena Petrović: Žrtva

Jednog dana ću odlučiti da odem
potpuno 
I zauvek.
Umreće svaki poznati miris
I neću ti dolaziti u izlizanim snovima,
Pojavljivati se u liku Lolite.
Nestaću, dragi moj,
Nećeš me naći u pergamentima,
Žabicama koje praviš od zvezda,
Neću ostviti ni dašak sebe
u letu koje je bilo samo
Za tebe,
Mene,
I dobro staro suvo crno.
Znaćeš da si nešto izgubio,
Nešto veliko i bitno ti se otrglo iz ruke
Kao kada žalimo za osećajem materinstva kog nikada nismo imali
Strašna šupljina koja zjapi
Za nečim,
Za nekim.

Nećeš znati da sam otišla
Ne okrenuvši se
I pokupila svoju žutu prašinu
Dragi moj,
Nećeš znati zašto ti se krv indigo boje
Uskomešala
Zašto se daviš u njoj
Kada stari Ciganin punačkim prstima pomiluje
Onaj najmanji
I najusamljeni jecaj trube,
Kada iz nje glatko isklizne ton koji znaš,
Čuo si ga od nekog ko strašno voli trube,
Ko ima u sebi vraško razbuktani dert,
i već ti je poznata ova suza.
Kuda ćeš sa njom?
To je ona koje se skupi na obodu oka,
Koja je teška
I znaš da ne sme pasti
Jer će potopiti čitavu planetu
Znaš da je moraš čuvati,
Tu,
U epicentru
Da večito isijava
Umreću
Zarad sopstvenog ponosa
Odneću omiljene stihove
I moj glas koji ih izgovara imitirajući Šerbedžiju,
Neću sebe ostaviti ni u nostalgičnim pokretima Moneove četkice.
Žrtvovaću se
Da bi,
Možda,
Shvatio koliko sam te volela.
Žrtovaću se
Da bi,
Možda,
I ti žrtvovao sebe sa mojim imenom na vrhu jezika.



Hronike jedne Ivane: Neću ti doći

Nisam tu.
Neću ti više doći
Poletna
Vesela
Iskrena
Neću ti doći
Zaljubljena
Opijena
Željna tvog dodira
Glasa
Divljih usana
Neću ti doći
Kada osetiš da te guši nedostajanje
Dok radiš
Vodiš ljubav
Pričaš sa prijateljima
Gledaš film
Živiš
Neću ti doći
Ni kada razbiješ sve čaše na nekom slavlju
Pljuneš na našu pesmu
Kada ponosno kažeš da me se ne sećaš
Bilo - prošlo
Šta je to za tebe?

Neću ti doći
Kada te obuzme praznina
Osećaj ništavila
Krivice
Kada pojuriš za crvenom kosom na ulici
Da se izviniš
Da kažeš reči
Ili bar jednu reč
Za koju sam te nekad molila
Neću ti doći
Kada poželiš da te zagrlim nakon teškog dana
Meseca
Godine
Kada poželiš utehu
Mir
Dom
Stvarno u nestvarnom
Neću ti doći
Neću ti pospana otvoriti vrata
U staroj pidžami
Raščupana
Neću ti reći da mi se pridružiš
Nećeš me zagrliti oko struka
Nećeš zagnjuriti lice u moj vrat
Neću ti doći.
Bežaćeš
Skrivaćeš se
Noćima ćeš vrištati za mnom
Ujutru ćeš se praviti da ne poskakuje tvoje srce na pomen mog imena
Bićeš hladan
Uvek i zauvek.
A ja ti iznova neću doći
Jer si imao moje telo
Samo ja nikada nisam bila tu.

Ivana Jovanović

Marina Đoković: Nepotrebna napetost

Dodiruješ mi užarenim jagodicama zasenčenu stranu butine,
Prenosiš toplotu dok te moje oči hlade
Zarobljene reči krive se u uzdahe – besne zatvorenike
urlaju u usnoj duplji, krnje mi zube, traže način da se oslobode i pobegnu niz moje usne
obrazi se otkrivaju, samokontrola jeca
Šapućeš najdelikatnije nežnosti
meko te osećam, ruke su mi stegnute
zenice mi šetaju po tvojim gustim trepavicama – zavesama do golotinje duše
Gnječiš me kao dečiji prsti plastelin,
smiruješ me govorom, postavljaš eksplozive blizinom
a u našim grudima odavno je ponoć
mesec je osvetlio naše najtamnije šutnje
sve se vidi spuštenim kapcima, jer teže je lakše
šaka stranca ne upozorava kvaku, pod se znoji, para se crveni
otvaramo oči, očekujemo, grcamo jedno pred drugim
razočaranje u grlu i prevaranti smo morphe
glumci u ruci, čekamo novi čin.



Jasna Karamehmedović: Između noći i zauvijek

Gledaš me kao da sreo si davno zaboravljenu potrebu,
neophodnost.
Slušaš me kao da imam šta reći,
kao da nešto govorim.
Dopuštaš da doživim se drugačije od prethodnih 27 godina,
kao da nisam dosadna,
kao da uspjela sam pronaći svijet
na umornim dlanovima.
Dodiruješ me kao neočekivano sjećanje
na snove,
na mirise.
Imaš me kao da jesam.
Ali sekunda nestaje.
Mi tek postajemo, a već nismo.
I mislim da je to nešto najbolnije što može da ima trenutak
između ove noći i zauvijek.
Kako egoistična predstava.
Za dvoje.
Za ništa.





Anđela Peković: Iznesite mi krčage

Iznesite mi krčage
Nešto titra i zjapi ravno iz moje duše
Nešto oduhovljeno
Oplemenjeno
Neprolazno
Mitsko
Višedimenzionalno
Gramzivo
Epsko
A ti si tome kriv
O čemu si uopšte mislio
Kad si me nježnošću opteretio
Idi bestraga
Iznesite mi krčage
Da izlijem tuđ plamen
Iz mojih njedara
Jer varniči
I bubri
Klupko čežnje
Zar ga nećete utišati
Otkucaj koji i nije moj
Zar se nećete nasmijati
On me ubjeđuje da su njegove ruke moje
I svaki pedalj duše
Samo moj
Zar ne vidite da mi izmiče racio
Iznesite mi krčage
Da izlijem tjeskobu imena njegovog
Jer ja se gnušam takve odgovornosti
Iznesite mi krčage
Da izlijem drugost
I sperem bliskost
Jer ljubav je samo fobija
A njen zavjet najuvjerljivija laž
Fatamorgana
Simulakrum vječnosti
Plamsaj što uvijek iznađe krvav krik
Iznesite mi krčage
Samo njih mi dajte.



Sara Knežević: Svejedno je

Svejedno je 
da li me želiš 
ili ne 
da li ćeš me priviti uz sebe
ili ćeš gledati 
sa druge strane stola
kako se neumorno igram
rečima
pramenovima
najdražim stranicama
i pričam ti
kako je nastala koja
svejedno je
da li ćeš me pogledati
sa sjajem u očima
širokog osmeha
koji obećava
ili stisnutih usana
praznog pogleda
svejedno je
da li ćeš trepereti
kada mi čuješ ime
u društvu
slučajnom razgovoru
dva prolaznika
ili ćeš prevrnuti očima
i slegnuti ramenima
svejedno je
da li ćeš me videti
prepoznati na ulici
u crvenim haljinama
maramama
dok plešem sa oblacima
ili ćeš okrenuti glavu
na neku dražu stranu
svejedno je
da li imaš nemir
u stomaku
drhtaj
u glasu
kad ti se približim
ili si ravnodušan
u čitavom telu
i gledaš na sat
tik tak
svejedno je da li
hoćeš
mene celu
ili nju preko puta
svejedno je da li
ćeš me pozvati
danas
sutra
sledećeg leta
ili nikada
svejedno je
da li ti misao luta
dok svira naša pesma
svejedno je
da li me želiš
ili ne
ionako već jesi
nekada pre
onda kada sam
i ja želela nas
kada te je uhvatila briga
i strah
kada nisi imao odgovor
na pitanje
šta sad
tik tak
kada si mislio
da će
ako se previše
budemo želeli
nastati hlad
pa šta
pomislila sam i ja
šta ako me upozna
šta ako me spozna

i bude kraj
pre samog početka
ali si me propustio tad
i zato je
svejedno
da li me želiš sad
ili ne
prihvatam sve
kažem ti
svejedno je
ja nisam od onih
što bi te čekale
krpile
sklapale
tražile
deo koji nedostaje
pa zato
odaberi put
i produži dalje
ili lutaj do beskraja
svejedno je
da li ti osećaj i dalje traje
da li si poranio
ili kasniš
ko zna gde
ne čudi
se
ako ti odem
sa osmehom
bez pozdrava
ispred nosa
zauvek
ne čudi se
kada na neke
nove lepote
dođe mi red.



Maja Babović: Ako ikad odlučiš da odeš

Ako ikada odlučiš da odeš,
Ako zaista budeš morao poći,
Učini to kao da ne odlaziš zaista.
Učini da to ne izgleda kao vječito zbogom.


Ako odlučiš da prokleto odeš,
Zavaraj me da ne primijetim.
Da ne namirišem pozdravljanje
I posljednji zagrljaj.
Učini to podmuklo.
Učini da ne zaboli.

Ako ikada odlučiš da nestaneš,
Okuj me zabludom kako si tu
I kako nikada poći nećeš.
Uljepšaj svoje grozno odlaženje.
Ionako ću patiti kada te više
Nikada ne vidim.

Zateturaj moje stradanje
I pomiluj me po glavi.
"Mašo, do zauvijek."
Pa neka ne bude baš ničeg od toga
Do napuklo, lažno obećanje.
Ali daj riječ.
Da se uhvatim makar za tu laž
Kada krenem da tonem.
Znaš da sam luda za tobom.

Ako ikada odlučiš da ipak moraš poći,
Uberi mi crvenu ružu
I daruj jedno "volim te."
Da pomislim kako nikada,
Baš nikada
Zapravo poći nećeš.


Teodorina portretisanja: Ja ti se neću kleti u vječnu ljubav

Gdje si me to
Takvu oblikovao,
A nisi me vidio
Potpunu i slobodnu?

Ko ti je dao taj tvoj prkos
Da mi pred nosom
Mašeš slikom
Mene na tvom
Jednoličnom platnu?
Odakle ti ta nijansa smeđe
U mojim očima
I mojoj kosi
I ova crvena paleta
Urezbarena na izmišljene grudi?
Zašto ne shvataš
Da nisam oduševljena
Što si biserima ram okitio
I što ćeš je uz svoje uzglavlje
Prikucati?
Hej!
Pa ne bih mogla
Ni u jedan od tvojih portreta
Da uronim
Kao u svoj odraz u ogledalu,
Jer, ne znaš ti ništa
O mojoj crvenoj
I o prelivanju njenih odsjaja
Preko svijesti
Kroz pastelna bezgraničja.
Zaista nisam poput nje
Koja te je navikla
Na zlatan kavez.
Ne možeš postati
Moja boja,
Ako razblažavaš
Tempere u čaši.
Ja ti se neću kleti
U vječnu ljubav,
Kad joj ni sama
Ne znam definiciju.
Rećiću ti svoje nedoumice
Da možeš na vrijeme
Da od mene odustaneš.
Jer, znaš,
Zaista ne želim
Da te vežem za sebe,
Niti da budem
Bolja od prošlih.
Moje ime nema tendencije
Da ti bude ukras u rečenici,
Niti ispunjenje obaveze
Da nekom daš prezime,
Preostale godine,
Taštinu u vazduhu.
To su te moje suze prevarile.
Ne želim ni "volim te",
Ako nije slučajno,
Ako si smišljao ton
Kojim ćeš izgovoriti,
Ako ga pišeš
Poput obrasca u banci.
Mogu živjeti
I bez tvoje ljubavi,
Kad sam njihovu
U njemu izmirila.
Pa se u sebe konačno zatvorila,
Da pobjegnem
Od bezosjećaja,
Da ostanem
U svojim svijetovima.
Kome duguješ ovu sigurnost
Kojom me
U svoje linije pakuješ,
Suze mi doziraš,
Osmijeh stišavaš?
Koliko poteza kista
Će proći,
Mojim rozikastim
Nervnim završecima,
Dok me jednom
Potpuno sagledaš
I odlučiš
Da me (ne)želiš?
Teodora Košarac




Idilični spisi slobode: Sanjaj sa mnom i ostani

Tebi se obraćam
Ovako nezasit od sanjivih poljubaca
I opčinjen mimikom tvojih usana
Koje, iako ćute,
Govore najlepše stihove
Koji odagnaju lomove u meni
Upijaju suze
I osvetljavaju me toplinom
Ja sam sanjar i nije mi teško da odem
Izgubim se i ostavim ceo svet
Napišem šta želim i to ostvarim
Običnog dana
Obične nedelje
Ovog života

Koji živim ko zna koji put
Ali neću bez tebe
Samo za nas ima dovoljno sunca
Svaki zalazak prati jutarnje svitanje
I sitnopeščanu plažu
Smeštenu daleko od stvarnosti
Daleko od ljudi
Daleko od zavisti
I nemira
Stvaran svet stvoren maštom
I takvu te neću pustiti ovom ludom svetu
Sanjaj sa mnom i ostani
Da pišemo istoriju i obnavljamo carstvo
Bez krune i svečanosti
Samo u srcu
Verujući u cveće i planine
Na valovima zagrljeni
Bez reči i uzdaha.
Milan Gajić

Lejla Kašić: Ti možeš sve

Ti slobodno možeš
da lijepiš laž po laž
na moje čelo 
kao prsatoj pjevačici
stari svat zelene novčanice,
možeš da nevješto kriješ
tragove drugih žena,
možeš da razvlačiš granice
moje tolerancije
kao žvakaću gumu,
omalovažavaš moje ambicije,
spuštaš moje ideale na svoj nivo
negdje u debeli minus.
Ti slobodno možeš
da budeš hladan kao osveta
kada te zagrlim,
da kažeš kako sam smiješna
sa novom frizurom
iako sam se, glupava ja,
potrudila oko nje.
Možeš i da ne slušaš moje
bezbrojne dogodovštine,
da me tjeraš dođavola
pa tražiš da se vratim,
da igraš toplo-hladno
da neiskusno vagaš,
grubo šališ,
možeš i da kao klinac bališ za
neukusnim djevojkama,
šaraš pogledom po njima
želeći prazne ljušture savršenih mjera.
Možeš da diraš Arhimedove krugove,
sebi pripišeš teoriju relativiteta,
pokolenjima pričaš kako je jabuka pala na tvoju glavu.
Možeš da budeš poltron,
nejaki sin,
vođa ili hrabri prestolonasljednik.
Možeš sve.
I ja bih ti poljubila slabosti,
sa lunom i zvjezdicom na jednom
i krstićem na drugom dlanu
tražila pomilovanje za tvoje grijehove,
sljuštila ti kožu sa strijama prošlosti
pa skrojila novu,
radovala ti se kao bremenita žena
povratku svog dilbera iz vojske,
jer ti možeš,
možeš sve...

Ali ne možeš,
kada postanem
prazna kao materica
poslije abortusa bez šanse
da ikada osjeti porođajne kontrakcije,
razorena kao skladne porodice devdesetih,
posramljena kao čestit čovjek ratom u Jugoslaviji,
nazad iz živog blata moje ravnodušnosti.
A postala sam.
Dok toneš sve dublje
krikom probijaš zvučni zid
meni zvučiš kao zvono od krina,
dok trzajima izazivaš zemljotrese
što obaraju rekorde Rihterove skale,
nepomična sam kao spomenik.
Uzalud ti trud, sviraču,
neka pucaju žice,
prokrvare jagodice
ne igram (više) kako ti zasviraš.
Ti si mogao,
mogao si
zamalo pa sve.



Lutanje po (Beo)gradu: Bez straha od prolaznosti

Još jedno pakleno jutro. Ponovo sam umro u snu i ponovo se probudio mrtav umoran. Ništa nije napornije nego bežanje od samog sebe i svoje uvrnute podsvesti. Kada te skup tvojih nerešenih pitanja proganja kroz lavirinte ništavila kreiranog u maloj ostavi, ispod cerade od dlaka i lobanje ludaka. Neko se uselio u moju ljušturu dok sam bio odsutan,  sažaljevajući promašaj odabira i svoj domašaj, spravljajući origami broj, od papira. Sve se vrti oko brojki, proračuna, dimenzija. Prva, druga, treća, pa četvrta dimenzija... sve smo brži i brži, sve dalji i sve manji. 

Uračunaj me u svoj modularni sistem, biću ti profit. Zaradiću ti toliko ništavila, pa ću ti ogaditi sve što si stvorila. Odavno si mrtva i prazna kao flaša alkohola dospela kod lokalnog pijanca. Biću tvoja pijaca staklenih minđuša kada kročiš među hordu pajaca i u lica im saspeš sav prah arogancije. Zar tebi treba oslonac? 


Čudno je kakva si zver postala, samo jer me imaš u dometu. Kada se previše pribiližim tvom temperamentu, otkucavaš kao tempirana bomba, a soba u kojoj tako bezbrižno dišeš odaje kliše slova koja se trudiš da napišeš. Nisi svesna posledica pobune i tog rukopisa punog gorčine koji mi poturiš pod jastuk noću kako bih pokrenuo priču o cveću koje smo posadili i vremenu koje smo odbacili i svim žrtvama nemilosrdne egzekucije naše zanesenosti. A mi smo samo gosti zbira naših gladnih pakosti. Šunjaš mi se iza leđa sa nožem i tražiš zgodno mesto da ga posadiš. Zatim bi da ga zalivaš, i neguješ dok ne postane izdaja biblijskih razmera. 

Nudim ti na dlanu dlan i stisak vredan godina u bedi ili neželjene patnje koju trpiš zbog moje želje da te imam. Želim da ti pevam i sviram i odvojim poslednji dinar za tvoj nasumični hir. Možemo da osvajamo vrhove po celoj površini globusa, ili da goli gorimo na plažama, namazani kremom ponosa i stopljeni iritantom količinom zanosa koji nas topi i pretvara u voštane figure, spremne da uzmu sve iz odnosa, bez cenzure, dok sva zrna peska na svetu ne iscure. 


Tužno je, ali na kraju svakog dobrog filma glavni lik umire. Šteta, taman sam se saživeo sa tobom, ali se nisam naživeo sa tobom, pa bih još malo da produžim odmor. Badava, postelja je prazna, a java je surovija od užasne smrti u snovima. Ležim uzalud, zatvorenih očiju, u nadi da ću te pronaći i da ću te ponovo dotaći. Brojke mi ponovo dolaze u glavu sa pitanjem: "Zar si zaboravio da sa svitanjem odlaze i snovi i sva bajka iz mraka?"


Ona je mrtva. – To je napisala u onoj sobi. Nisam je sprečio da pređe granicu, a ni slutio nisam da će od mojih perli napraviti ogrlicu kao omču da sebi oduzme život. Bio sam tu, a sve vreme su kovali zaveru, ona i brojke da izvuku iz mene ostatke čoveka i da pustim poneku suzu zarad nekadašnjeg poroka. 


Danas je to jutro. Jutro kada moram da oprostim sebi gubitke, da oprostim izgubljene bitke i da prevaziđem brojke koje sprečavaju upuštanje u mutne vode. Ovog jutra sam izvojevao samo delić slobode, a to je dovoljno da je danas potražim ovde, bez straha od smrti, brojeva i poslednje epizode.




Vojislav Stojsavljević


Maja Bogdanović: Nema više vremena

Bilo je to ovako.
Veruj mi
nisu nas razdvojile reči
ni dela
Nisu nas razdvojile kule 
ni glomazne zgrade
ni metropole
ni lica u gomili.
Neću da lažem
Znao je sve
Video je.

Bilo je kasno
Negde iza ponoći
kada se ljudi ne gledaju ni u ogledalo, a kamoli u oči
kada se skidaju maske pod sjajem mesečine
samo da bi se utihnulo na tren
kada se čeka da sve prođe
da mi prođemo.
Video je.
Bilo je drame
Tu na četvrtom peronu
više nego u celom njegovom životu.
Gazio je prošlost, kao travu pod nogom
Gurao je poraz u stranu.
Tako lagano i smelo
Gotovo volšebno.
Stezao je zglobove. Onako po navici.
Dok mu ne izađu sve žile. I lice ne zažari.
A opet ništa nije bilo dovoljno da jedan bol pobedi drugi.
Izgubio je svoje ime.
Tu na tom pločniku
Nije imalo više vozova kajanja i preporučenih pošiljki da se i jedno slovo vrati korak unazad.
Lagala bih kada bi rekla da je bila tragična
ta oluja koja se godinu dana sprema
a onda prođe za tren.
U jednom gromu
U jednoj munji
I za sobom ostavi tajac.
Bilo je to ovako.
Veruj mi
Neće se o nama pisati knjige
ni pevati pesme
O meni i njemu
neće biti ni jedna reč,
jer nema više vremena,
još odavno nema ,
za čuda
ni jedan minut
za nas
ni jedna sekunda.



Nađina histerija reči: Od tebe ne idem

Od tebe se ne odlepljujem ne odlazim zavezana sam u čvor u tvom svetu stojim kljucam sopstveni razum izjedam se kao crv jabuku zalepljena sam za tebe kao najsmrtonosnijim lepkom pa cepam kožu kada odlazim imam rane svuda od tebe ne odlazim mada je odlazak spasenje izbavljenje zvuči previše religiozno odlazak bi spasio ove dve glave ova dva vulkana misli reči nagona od tebe ne idem kao da se ne valja kao da si mi namenjen kao da si samo ti ono što je uz kiseonik najpotrebnije kao da si voda sunce život od tebe ne idem onda bih zaboravila šta je tuga šta je patnja od tebe ne idem kao da volim sopstvenu pogibiju na minskim poljima tvoje postelje ne okrećem se ne zalupim vratima kao da je nesreća biti srećan kao da je prokleto da sastavim sebe u jedno da odem i ne vratim se reci koliko hrabro i sebično izgledam kada ne dem od tebe a znamo da okretanje spasava milimetre našeg izbavljenja.
Nađa Lazarević


Milena Petrović: Moja si slepa ulica

Moja si slepa ulica kojoj se u senovitim plimama vraćam
Uvek u suton, 
Kroz kaldrmisane sokake
Sa nabreklim breskvama i narovima u širokoj majici. 
Moja si slepa ulica koja mi stavlja dlanove preko očiju
Kako ne bih videla bulevare,
Glavne arterije,
Bujne
I mirišljave,
Kako ne bih videla tvoje umršene pege.
Ja ti se uvek vraćam u kočijama neke neofrancuske revolucije
Polupijana,
Napola razočarana,
Zacelo ispunjena.
I ti me čekaš
U kapilaru svega što smo doživeli
I preživeli.
Još uvek
Čekaš verno
mene nevernu.
Ponizno
Ponositu.
Dimnim signalima dozivaš mi um
Da se nasuče na tvoje satenske lagune,
Da ti se ne otrgnem opet
I odlutam novim crno-belim filmovima,
Novim navikama
i uvek starim stranicama
Tvog dnevnika boje septembra
Koji seže još u kolevku civilizacije
Kada je zapisano da ćemo biti najveći stranci koji se oduvek poznaju.
Neka sam prokleta!
Oprosti mi što jesam
A treba da nisam,
Jer ti napamet znam kanaliće izrezbarene znojem,
Oprosti, jer sam otisnula šake na tvoja peskovita pleća po čijem kalupu tražiš
Mlađu,
Pitomiju,
Stvarniju.
Želim da se svi okeani obruše na tebe,
Da gasne buktinja iz tvojih nedara
Da te ne tražim u Bodleru
I Mocartu,
Da ostaneš sateran u toj slepoj ulici
Koja zaista treba postati slepa
A ne moj Crveni trg,
Aorta
Ili mozda centar heliocentricnog sistema.
Zato se i vraćam Puškinovim Ciganima,
Otvaram dušu lutalicama,
Gluvim zidovima.
Ne dam da pripadam
A pripadam.
Guram te od sebe
molitvama.
I onda te poljubim u valovito čelo
Kada me nisi svestan,
Ostavim ti zračak zrelih bresaka
I ponesem u svoje snove
Tvoju podsvest kao relikviju.




Na kafi sa psihologom: Slobodno biće

Psiholog: Bojana Obradovićsavetovalište ''Entera''

Stvori se ogromna sloboda u tebi kada naučiš da ništa ne shvataš lično.
Dobiješ kritiku.
U redu je, to je kritika na tvoj rad.
Nekad je to dobra kritika, dakle popravićeš ono što ne valja.
Nekad je to loša kritika, obrazložićeš zašto se ne slažeš i razmenom agrumenata i ti i druga strana možete da naučite nešto novo.
Nekad je kritika bezobrazna, nema veze sa tobom, već sa stanjem drugog bića. Pusti, to su jednostavno loši dani, i loša ponašanja. Ne moraš da se pecaš na svaku.
I ti imaš takve dane, ako ćemo potpuno iskreno.
Vežbaj pauzu. Pauza je međuprostor - kada se emocija i razum mire. Napravi pauzu kada sumnjaš. Napravi pauzu kada si besna. Napravi pauzu kada si umorna. Napravi pauzu kada si pod stresom. Onda odgovori.
Ne kažem da slušaš samo razum. Ne kažem ni da slušaš samo srce. Pomiri ih i poslušaj oboje. Zajedno fantastične stvari rade, ako umeš da ih spojiš. I život postane mnogo lepši, lakši i podnošljiviji.
Ne gubi ništa na lepoti, a oslobađa te dodatne težine.
Težine koja ide iz raznih moranja koje sebi namećeš.
Iz raznih užasavanja, nepodnošenja i vrednovanja.
Sebe, drugih i sveta.
To je biće oslobođeno stega (nije ih društvo nametnulo, ono ih je kreiralo, a mi ih sami namećemo sebi). Ono živi slobodno, voli slobodno i razume.
Razume tuđe slabosti, mane i loša ponašanja. 
Oprašta ne zato što je slabo, već zato što ne želi da u sebi nosi otrov mržnje i želju za osvetom, jer to ne ubija tu drugu osobu, već samo onog koji ne može da oprosti.
To biće nije nimalo naivno, ali nije ni preosetljivo. 

Mika je za mene oličenje slobodnog bića. Emotivnog i racionalnog. Mika kaže:

"Stvarnost je kao odeća. Nije važno što nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost."

''Kada jednom budete odrasli, ponašajte se kao svemir, a ne kao njegov deo."

"Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme."

"Treći put kad se zaljubiš, izbriši obe ranije. Nek' treća bude prva. Nek' peta bude prva. Nek' stota bude prva, ako se pošteno diše. Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše!"

"Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku. Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima."

"Život je sve nešto iz početka. Juče i prekjuče sutra ne vrede. Nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede."

I za kraj, moj najdraži:
"Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice."
Bojana Obradović je 2013. godine pokrenula prvo besplatno online savetovalište za studente, u okviru projekta Pričajmo o tome (www.pricajmootome.rs). Pored savetovališta za studente, svi građani mogu besplatno prisustvovati radionicama i predavanjima. Za sve dodatne informacije javite se na mail: bojana.obradovic7@gmail.com


#psihologija

insp.

Hronike jedne Ivane: Tišina

Tišina.
Dok zvezde igraju tango
Oblacima prepunih ljubičastih modrica
Tišina svira mom umu
Utupljuje ga
Stišava
Obavija mi telo poput puzavice
Grebe me
Izbija kroz oči
Raste kroz nokte
Tišina me guši,
Tišina me ubija.

Možda sam sve izmislila
Možda krvarim od buke i glasova
Ne od nemog oruđa
Koji me secira ispod mikroskopa
Koji vadi iz utrobe nerođenu ličnost
Skrivenu
Sasvim drugačiju,
Obešenu o vrpcu života
Davno pokopanu
-Ne diraj me!
Preminula sam
Mrtva sam
Nema me
Takva želim da ostanem.
Mrzim tišinu
Njene narkotičke uticaje
Uvrnuta parapsihološka stanja
Način na koji raste iz moje glave
Veća od mene
Snažnija
Hvata moju senku
Izvlači je na svetlo
Daje joj vid
Sada me i ona gleda osuđivacki
Kaže da se zove Život
Došla je da me obuzme.
Tišina me boli
Želi da se fokusiram
Vadi pištolj
Prislanja oroz na moju slepoočnicu
-Pucaj!
Uvek kažem
Pa se metak oceša o moju kožu
A misli polete
Razlivaju se po podu
Srebrne su boje
Nežne su
Neshvatljive
Odlaze u smisao
Mirišu na postojanost,
Ali mi telo lako od tišine umire.
Tišina ne veruje u smrt
Zato me ubija,
Tišina kopa raku
Samo zato što zna
da ću se uvek vratiti među žive.
Mrzim tišinu
Vezuje mi ruke i noge
Baca u duboku vodu
Tamo
Džekil guši Hajda
Ili Hajd svog Džekila

Davim se
Utapam
Tišina me izvlači
Daje mi suncokrete
Gleda u nebo.
Mrzim tišinu,
Uskoro će jutro.

Ivana Jovanović



Knjige koje insp.irišu: „Napoleon i Žozefina“ - Žaklin F. Demestr

“Sve je radosno, osim vremena u kojem sam daleko od svoje ljubavnice”, napisao je Napoleon Bonaparta u jednom od pisama svojoj ljubavnici Žozefini.

Žaklin F. Demestr piše o ovoj velikoj ljubavi koja je obeležila tadašnje vreme. Vodi nas u Francusku, gde se iza okrilja ratova i borbi, života i smrti, izborila jedna bajkovita ljubavna priča. Brak Napoleona Bonaparte i Žozefine de Boarne zvali su skandaloznim. Kontroverznim. Nemogućim. Od svog početka ova ljubav je osuđivana na propast. Razlika u godinama, Žozefinin prethodni brak i neprestana govorkanja bile su samo neke od prepreka romanse.

Napoleon Bonaparta je u ovoj knjizi prikazan iz ne tako istorijskog ugla. Iza maske borbenog generala i predvodnika, koji nam je predstavljan u istorijskim čitankama, stajao je beskrajno zaljubljen čovek. Napoleon je pri prvom susretu sa Žozefinom znao da je pronašao ženu kojoj se ne može odupreti. Toliko snažnih emocija se oseća u njegovim rečima koje joj je večerima pisao posle krvavih borbi i osvajanja. Napoleon je ljubomoran na svaku trunku pažnje koju Žozefina može posvetiti drugome, a sam tako željan njenog prisustva i pogleda. Prijateljice - uvek joj se obraća u pismima kao da zapravo ne može pronaći pravu reč koja bi opisala nju u njegovim očima. Reč koja bi dostigla visinu nedostižne, prelepe, intrigantne Žozefine.

Na početku priče Napoleon dominira svojim slobodnim iskazivanjem ljubavi koju oseća. Njega pogađaju Žozefinini odgovori, koji su prečesto kratki i neredovni, u poređenju s njegovim, gotovo obični. On žudi za njom. Postaje nesiguran, pri samoj pomisli na daljinu koja ih deli. Ne razume povod žene koja kao da beži od muškarca koga voli. U jednom trenutku joj zamera sitnice, a u drugom joj priznaje da ima previše poverenja u nju da bi joj bilo šta rekao. Ona otkazuje sastanke pod izgovorom da je bolesna, a Napoleon postaje još uporniji u svojim zamislima. Ipak do kraja njihove ljubavne priče uloge se menjaju. Žozefina je ta koja piše Napoleonu u nadi da će saznati još o muškarcu koga voli, o kome možda više nema ni prava da čuje bilo šta, a od koga je ovoga puta zaista odvojena. 

Dvoje ljubavnika - dvoje prijatelja, da li to na kraju postaju?

Čitajući Napoleonova pisma gotovo da osećam bes prema toj misteriji koju je predstavljala Žozefina de Boarne. Žena o kojoj se toliko toga znalo, a opet premalo da bi se bilo šta prosudilo. Kao da pokušavam da na neki način prihvatim i objasnim njen nemar i nezainteresovanost, koje pokazuje na početku. Možda je to što nije mogla imati dece s Napoleonom bolelo mnogo više nego što se to moglo primetiti njenim držanjem? Ili su glasine o njenim aferama zapravo bile istinite? Nažalost, prava istina ostaće u senci vekova koji su prošli od njihovih života.

Autorka nas do kraja priče drži na prstima, dopuštajući da sami maštamo o Žozefininim osećanjima i mislima, o pravom ishodu mnogih njihovih sukoba, o sastancima koji su se odvijali skriveni od očiju drugih. 

Da li vreme, daljina i mišljenje naroda može stati na put jednoj ljubavi?

Ova knjiga vraća veru u pravu ljubav, ali nas u isto vreme podseća na slične zablude i prepreke koje se mogu naći na putu do nje, a nisu se promenile do danas. 

Maja Bogdanović
#umetnost #kultura

insp.

Maja Babović: Jedne subote

Jedne subote probudićeš se
Oko 11:37h.
Ustaćeš i prekriti crvenim čaršafom
Leđa svoje voljene.
Da ti se ne prehladi.

Jedne subote,
Nećeš ići na posao
I spremaćeš ručak
Toj nekoj voljenoj.
Toj perfektnih oblina,
mladežima na leđima
I dugom crnom kosom.
Ti voliš dugu kosu.
Gledaćeš njene pune usne
I milovati joj nage grudi.
I ona će biti srećna.
I subota će vam se smijati.

Jedne subote,
Poći ćeš u trgovinu.
I bacićeš usput smeće,
Iako ne voliš da nosiš smeće.
Zamišljam te
bijeloj košulji
Savršeno ispeglanoj.
I uglancanim cipelama.
Imaćeš dobru ženu.
Ispred sebe vozićeš dječaka
U istoj bijeloj košulji
Dosta brojeva manjoj.
Dječak ima četiri godine
I oslovljava te sa "tata"

Jedne subote,
I ja ću ustati u 11:37h
glumiću da sam dobro.
Prelistavaću dnevne novine,
Tražeći neku poznatu osobu
Na posljednjim stranicama,
Da pođem i poklonim se.
Nije to loše,
S vremena na vrijeme.

Jedne subote,
Ja ću se sjetiti
Da sam prethodne večeri
Ispovraćala vodku
život s njom.
I pronaći ću trag muškog parfema
Na mome jastuku.
Opet je neko bio tu.
Opet mu ni ime ne znam.
Opet je sve to potpuno u redu.

Jedne ti subote
Neću oprostiti
Poruke koje mi nisi slao
I jutra kraj tebe
Koja nisu svanula.
A ja sam ih tako priželjkivala.
I dok budem metala nove naslage
Crnog laka po noktima,
Vukući se tromo po neurednom stanu
Sama i jadna,
Psovaću na Boga i na tebe.
I na tu crvenu postelju
U kojoj spava druga
Sa novim životom u sebi.
Noseći tvoje prezime.
Noseći tvoj prsten.
I tvoje dijete.

Psovaću i na to smeće
Koje bacaš.
Neću psovati samo to čedo
Ispred tebe na biciklu.
Ono nije krivo.
Njega sam ti mogla i ja roditi.
Ovako grešna.
Ovako pogrešna.
Tebi izdanom.
Mogla sam.

Jedne subote,
Možda se nećeš probuditi
Baš u 11:37h.
Možda i ne bude subota.
Možda bude utorak.
Ili četvrtak.
Ali tog dana,
Ja ću te isto ovako voljeti.
I tuđeg.
I tuđa.
Ja ću tebe zauvijek voljeti.

Sara Knežević: Volela bih da znam kraj

Volela bih da znam kraj
mojih misli
stihova
svih nota
o tebi
neprestanih snova
u noći
i danju
otvorenih očiju
krojeva
zajedničkih života
balkona
izlazaka sunca
slučajnih susreta
pogleda
punih
skrivenih želja
i strahova
od sila privlačenja
tuđih pogleda
pitanja
šta će reći ona
i on
i ceo grad
straha
od odgovora
na pitanja
šta želim ja
da li smo isti
mi
i naša želja

volela bih da znam kraj
ovog jula
čitavog leta
i godine
naše muzike
praskozorja
iluzija
o susretima iz filmova
šetnjama na keju
čudnog zračenja
topline dodira
neobjašnjivih osećaja
kao da smo se već sreli
i osećali
baš ovde
pevali
na kiši
našu
plavu pesmu
"veče,
uzdah,
šapat,
zov"

volela bih da znam kraj
čekanja
svih osećaja
tvojih misli
iskrenih reči
i njihovog naglašavanja
kao da su potrebna
tvoja poricanja
da nije manipulacija
da je sve ovo istina
volela bih da znam kraj
mojih misli
stihova
svih nota
o tebi
tvog života
volela bih da znam kraj
da bih saznala
da li si uopšte vredan
početka
da li si večan
ili si kao i svi oni
i ti
prolazan
i beznadežan.