Slobodna sam dok šetam ulicama svog omiljenog grada. I dok mi Sunce greje kožu i dok mi kiša osvežava dah. Dok osećam pod tabanima kaldrmu i najdraže ulice. Dok posmatram sve oblike i krivine ovog grada koji me grli. Dok osećam da pripadam baš ovde i sada. Dok ne brinem kako ću se snaći sutra.

Slobodna sam u svojoj strasti stvaranja. U svakoj reči koja se nađe na papiru. U svakoj reči koja mi šeta među očima. U svakom mirisu stare i nove knjige. U svakoj stranici koja me puni znanjem i emocijama. U svakom novom svetu kroz koji prođem svojim duhom. U svakoj inspiraciji koju probudim u drugima.

Slobodna sam od svih tuđih snova. Od tuđih očekivanja. Od tuđih pravila. Od tuđih energija. Od onoga kako društvo kaže da bi trebalo da živim. Od nametnutih kukanja nad sopstvenom sudbinom. Od destruktivne, ponavljajuće kritike. Od tupih pogleda na ulicama. Od praznih života koji se pune tuđom nesrećom. Od mišljenja bez argumenata.

Slobodna sam sa svim voljenim licima. Sa našim osmesima. Sa dugim razgovorima o sreći, idejama i rešenjima. Sa razgovorima u kojima bol izlazi na površinu i oslobađa nas. Sa lakoćom u nepreglednim šetnjama. Sa svim razlikama zbog kojih se još više volimo. Sa razlikama u kojima učimo da prihvatimo i rastemo. Sa razumevanjem postupaka koje ja nikada ne bih uradila. Sa ukusom ljubavi u rečima.

Slobodna sam od svake misli dok sa njim gledam zalazak Sunca. Kada pijemo prvu jutarnju kafu. Kada jedemo palačinke od pola metra, a on me gleda, musavu kao malo dete, očima punim ljubavi. Kada mi nežnošću otklanja sve nemire. Kada se ugrabimo bar na kratko, jer obaveze čekaju. Kada po ceo dan ležimo i gledamo filmove. Kada ćutimo i kada pričamo satima. Kada svako radi nešto za sebe, ali upijamo međusobno prisustvo. Kada se svakodnevno zaljubljujemo sve više. Kada se pitamo: ,,Šta bi ljubav sada uradila?ˮ

Slobodna sam u svim svojim strahovima. U drhtajima koji tresu celo telo. U suzama koje me ne napuštaju satima. U, naizgled, bezizlaznim situacijama. U preprekama. U padovima. U šamarima vremena. U udarima srca i znojenju dlanova. U gubicima. U greškama i promašajima.

Slobodna sam u svim nijansama života. Bez njih bih bila samo lutka naučena da se neprestano smeje. Slobodna sam tek kad dopustim neprijatnostima da me obuzmu, jer znam da iz njih rastem. Tek kad shvatim koliko sam u padovima ojačala. Tek kad zaboravim na kontrolu. Tek kad dopustim životu da bude sve što jeste - slobodna sam.

Dajana Mitrović

www.dajaninastanicasrece.com

Dodiruješ mi užarenim jagodicama zasenčenu stranu butine,

Prenosiš toplotu dok te moje oči hlade

Zarobljene reči krive se u uzdahe – besne zatvorenike

urlaju u usnoj duplji, krnje mi zube, traže način da se oslobode i pobegnu niz moje usne

obrazi se otkrivaju, samokontrola jeca

Šapućeš najdelikatnije nežnosti

meko te osećam, ruke su mi stegnute

zenice mi šetaju po tvojim gustim trepavicama – zavesama do golotinje duše

Gnječiš me kao dečiji prsti plastelin,

smiruješ me govorom, postavljaš eksplozive blizinom

a u našim grudima odavno je ponoć

mesec je osvetlio naše najtamnije šutnje

sve se vidi spuštenim kapcima, jer teže je lakše

šaka stranca ne upozorava kvaku, pod se znoji, para se crveni

otvaramo oči, očekujemo, grcamo jedno pred drugim

razočaranje u grlu i prevaranti smo morphe

glumci u ruci, čekamo novi čin.

Psiholog: Bojana Obradović, savetovalište ''Entera''

Stvori se ogromna sloboda u tebi kada naučiš da ništa ne shvataš lično.
Dobiješ kritiku.
U redu je, to je kritika na tvoj rad.
Nekad je to dobra kritika, dakle popravićeš ono što ne valja.
Nekad je to loša kritika, obrazložićeš zašto se ne slažeš i razmenom agrumenata i ti i druga strana možete da naučite nešto novo.
Nekad je kritika bezobrazna, nema veze sa tobom, već sa stanjem drugog bića. Pusti, to su jednostavno loši dani, i loša ponašanja. Ne moraš da se pecaš na svaku.
I ti imaš takve dane, ako ćemo potpuno iskreno.
Vežbaj pauzu. Pauza je međuprostor - kada se emocija i razum mire. Napravi pauzu kada sumnjaš. Napravi pauzu kada si besna. Napravi pauzu kada si umorna. Napravi pauzu kada si pod stresom. Onda odgovori.
Ne kažem da slušaš samo razum. Ne kažem ni da slušaš samo srce. Pomiri ih i poslušaj oboje. Zajedno fantastične stvari rade, ako umeš da ih spojiš. I život postane mnogo lepši, lakši i podnošljiviji.
Ne gubi ništa na lepoti, a oslobađa te dodatne težine.
Težine koja ide iz raznih moranja koje sebi namećeš.
Iz raznih užasavanja, nepodnošenja i vrednovanja.
Sebe, drugih i sveta.
To je biće oslobođeno stega (nije ih društvo nametnulo, ono ih je kreiralo, a mi ih sami namećemo sebi). Ono živi slobodno, voli slobodno i razume.
Razume tuđe slabosti, mane i loša ponašanja. 

Oprašta ne zato što je slabo, već zato što ne želi da u sebi nosi otrov mržnje i želju za osvetom, jer to ne ubija tu drugu osobu, već samo onog koji ne može da oprosti.
To biće nije nimalo naivno, ali nije ni preosetljivo. 

Mika je za mene oličenje slobodnog bića. Emotivnog i racionalnog. Mika kaže:

"Stvarnost je kao odeća. Nije važno što nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost."

''Kada jednom budete odrasli, ponašajte se kao svemir, a ne kao njegov deo."

"Ako sad nisi ti, nikad to nećeš ni biti. Nije sve u svoje vreme, već sve u tvoje vreme."

"Treći put kad se zaljubiš, izbriši obe ranije. Nek' treća bude prva. Nek' peta bude prva. Nek' stota bude prva, ako se pošteno diše. Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše!"

"Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku. Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima."

"Život je sve nešto iz početka. Juče i prekjuče sutra ne vrede. Nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede."

I za kraj, moj najdraži:

"Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice."

Bojana Obradović je 2013. godine pokrenula prvo besplatno online savetovalište za studente, u okviru projekta Pričajmo o tome (www.pricajmootome.rs). Pored savetovališta za studente, svi građani mogu besplatno prisustvovati radionicama i predavanjima. Za sve dodatne informacije javite se na mail: bojana.obradovic7@gmail.com


#psihologija

insp.

“Sve je radosno, osim vremena u kojem sam daleko od svoje ljubavnice”, napisao je Napoleon Bonaparta u jednom od pisama svojoj ljubavnici Žozefini.

Žaklin F. Demestr piše o ovoj velikoj ljubavi koja je obeležila tadašnje vreme. Vodi nas u Francusku, gde se iza okrilja ratova i borbi, života i smrti, izborila jedna bajkovita ljubavna priča. Brak Napoleona Bonaparte i Žozefine de Boarne zvali su skandaloznim. Kontroverznim. Nemogućim. Od svog početka ova ljubav je osuđivana na propast. Razlika u godinama, Žozefinin prethodni brak i neprestana govorkanja bile su samo neke od prepreka romanse.

Napoleon Bonaparta je u ovoj knjizi prikazan iz ne tako istorijskog ugla. Iza maske borbenog generala i predvodnika, koji nam je predstavljan u istorijskim čitankama, stajao je beskrajno zaljubljen čovek. Napoleon je pri prvom susretu sa Žozefinom znao da je pronašao ženu kojoj se ne može odupreti. Toliko snažnih emocija se oseća u njegovim rečima koje joj je večerima pisao posle krvavih borbi i osvajanja. Napoleon je ljubomoran na svaku trunku pažnje koju Žozefina može posvetiti drugome, a sam tako željan njenog prisustva i pogleda. Prijateljice - uvek joj se obraća u pismima kao da zapravo ne može pronaći pravu reč koja bi opisala nju u njegovim očima. Reč koja bi dostigla visinu nedostižne, prelepe, intrigantne Žozefine.

Na početku priče Napoleon dominira svojim slobodnim iskazivanjem ljubavi koju oseća. Njega pogađaju Žozefinini odgovori, koji su prečesto kratki i neredovni, u poređenju s njegovim, gotovo obični. On žudi za njom. Postaje nesiguran, pri samoj pomisli na daljinu koja ih deli. Ne razume povod žene koja kao da beži od muškarca koga voli. U jednom trenutku joj zamera sitnice, a u drugom joj priznaje da ima previše poverenja u nju da bi joj bilo šta rekao. Ona otkazuje sastanke pod izgovorom da je bolesna, a Napoleon postaje još uporniji u svojim zamislima. Ipak do kraja njihove ljubavne priče uloge se menjaju. Žozefina je ta koja piše Napoleonu u nadi da će saznati još o muškarcu koga voli, o kome možda više nema ni prava da čuje bilo šta, a od koga je ovoga puta zaista odvojena. 

Dvoje ljubavnika - dvoje prijatelja, da li to na kraju postaju?

Čitajući Napoleonova pisma gotovo da osećam bes prema toj misteriji koju je predstavljala Žozefina de Boarne. Žena o kojoj se toliko toga znalo, a opet premalo da bi se bilo šta prosudilo. Kao da pokušavam da na neki način prihvatim i objasnim njen nemar i nezainteresovanost, koje pokazuje na početku. Možda je to što nije mogla imati dece s Napoleonom bolelo mnogo više nego što se to moglo primetiti njenim držanjem? Ili su glasine o njenim aferama zapravo bile istinite? Nažalost, prava istina ostaće u senci vekova koji su prošli od njihovih života.

Autorka nas do kraja priče drži na prstima, dopuštajući da sami maštamo o Žozefininim osećanjima i mislima, o pravom ishodu mnogih njihovih sukoba, o sastancima koji su se odvijali skriveni od očiju drugih. 

Da li vreme, daljina i mišljenje naroda može stati na put jednoj ljubavi?

Ova knjiga vraća veru u pravu ljubav, ali nas u isto vreme podseća na slične zablude i prepreke koje se mogu naći na putu do nje, a nisu se promenile do danas.