insp.

Avgust je mesec u kome je leto na vrhuncu, a svi želimo da se prikažemo u svom najblistavijem izdanju! Do sada ste se već navikli na visoke temperature i sparinu promenljivog vremena, pa ako ste isplanirali svoje dane zasluženog odmora za ovaj period sigurno sa nestrpljenjem iščekujete polazak na letovanje. Ukoliko ste među onima koji su svoj odmor iskoristili ranije, avgust će vam, tako svežim i odmornim, omogućiti još sjajnih dana i zabavnih noći u gradu. Da biste ovaj najvreliji letnji mesec iskoristili najbolje što možete, važno je da se osećate istovremeno i opušteno i negovano, što ne mora biti zahtevno ako se pridržavate osnovih letnjih beauty pravila.

ČISTOĆA – UVEK I SVUDA

Dug put do letovališta, celodnevni boravak na plaži, izlet van grada, standardna večernja šetnja, žurka na splavu… sve ove situacije stavljaju vašu kožu lica pred izazov da zadrži čistoću i sjaj. Pomozite joj tako što ćete u svoj putni neseser ili omiljeni rančić spakovati FOREO LUNA play plus, četkicu za čišćenje lica koja je praktično dizajnirana da vam bude uvek pri ruci, a toliko je efikasna da svojim prijatnim pulsiranjima očisti kožu za svega minut korišćenja dnevno, ujutru i uveče.

HIDRATACIJA – OSNOV SVEŽINE

Vaše telo, ali i lice, vape za vodom i spolja i iznutra. Osveženje pruža kupanje u moru ili bazenu, ali i ispijanje sveže vode i laganih napitaka poput limunade osnov je da vam koža bude hidrirana. Dodatno, ne zaboravite losion za telo, kako biste održali mekanu i svilenkastu kožu, uz laganu letnju šminku koja će istaći preplanuli ten.

ZAŠTITA – UZMITE SAMO NAJBOLJE OD SUNCA

Naočare za sunce, šešir i krema za sunčanje – to su tri musketara koji leti štite našu kožu. Ne odvajajte se od njih sve dok traju topli letnji dani, bilo da ste na plaži, u šetnji gradom ili u svom omiljenom gradskom kutku. Pored toga što su ovi aksesoari nezaobilazni kao trendi detalji, ne zaboravite da je negovano lice zaista vaš najlepši ukras u svako doba.

#beauty

Ispisane fasade zgrada, jasna poruka ubada oči – Saznaj ko si i šta te koči, zatim se otkoči i počni!
Spisak je dug, duga je povorka, prati se šarada. Ispuštam ružu na pločnik. Izgubila se radost grada, dremaju babe, deca motre monitore, apatija neumorno vlada. Vrzmam se okolo, tražim proteste, tražim nekoga da me protrese i da nastavim dalje, manje potresen.

Ništa, sve je mirno i pospano. Guši se gužva u samoj sebi, samo jedan jedini čovek se gura, ali ne hajem za detalje, od povetarca ne nastaje bura. Umoran i tmuran, ali odlučan da trajem, tražim film sa Umom Turman, onaj sa srećnim krajem.

Na kraju ipak, izbor dajem vama. Ubiti pticu rugalicu ili ubiti Bila. Ptica je ptica jer ima krila, čovek je čovek jer može da bira, takva je igra. Kome je muka, levo je izlaz.

Ko želi da ostane? Kad će repriza?

Svima je žao ptica, a svi smo deo istog filma, samo niko ne sme da prizna. Još uvek se snima.
Vreme je karma, ulica gola i srtma, vuče me da vodimo ljubav. Strašna je gradska tišina, budi u meni ronina. Bez gospodara, željan da stvaram lutam i tragam za tri ljubavi, poput Kronina. Nudim pesmu za šest penija, nudim istinu gorču od pelina. Hoću gore, hoću i dole, zlatna sredina je bižuterija.

Beograd je glava, mi smo mu truplo, večna je slava, sipaj mi duplo. Burbon u čašu mi naspi, kurblom vrtim grad, dok ne zaspi. Uđi u njega, prepusti se mašti. Svi smo mu dragi, svi smo tu naši. Tuda ja lutam, k'o drveni lutak vođen željom da postanem pravi dečak. Možda čak tvojom ulicom prođem, možda i stanem il' usporim korak, a ti se osvrni, uzmi mi ruku i pleši sa mnom, zamisli bajku.

Možda te sutra sretnem u parku, onom u Zemunu, znaš gde smo stali. Tamo ću biti sad novi ja, dovoljno veliki, dovoljno mali. Tu bismo zajedno podigli bunu, protiv monotonije i praznih dana, protiv melanholije i ekrana. Sve nam je dostupno, zamisli samo. Podigni jedra, zaplovi sa mnom. Predaj se vetru i budi vedra, jer ljubav čeka u etru čoveka.

Vojislav Stojsavljević

Autor: Ivana Jovanović

Lektor: Olivera Totošković

„Bila sam devojčica, a onda više ne.
Bila sam bača-poš, a onda više ne.
Bila sam kći, a onda više ne.
Bila sam majka, a onda više ne.“

Šta je žena? Kakvo mesto zastupa u očima porodice, supruga, društva? Zbog čega postoji toliko stvari koje ona mora istrpeti, oćutati, progutati zarad spasenja sopstvenog karaktera, a ponekad i života? Zašto se to dopušta i zašto se o tome ćuti?

Roman „Biser koji je slomio školjku“ već svojim nazivom obećava nešto katarzično i ekstatično. Obećava borbu. Školjka nekad opterećuje biser i predstavlja prepreku njegovom blistavom sjaju. Sputava ga i slama njegovu jedinstvenost. Na taj način, vešto skrojenim naslovom, Nadija Hašimi nas uvodi u priču o teškom položaju i bespomoćnosti avganistanskih žena. Svaka od njih je biser, ali ih je oklopila velika školjka nepravde.

Jednostavnim stilom pripovedanja, Nadija Hašimi nas upoznaje sa protagonistkinjama romana – Rahimom i njenom čukunbabom Šekibom. Kraj oca, zavisnika od droge, Rahima živi sa sestrama i majkom, koja se trudi da im obezbedi bar privid normalnog života. Zavisne od volje svog oca, ponekad im je dozvoljeno da idu u školu, a nekad ne. Međutim, sve se to menja odlukom da Rahimu preobraze u dečaka sve dok ne dostigne vreme za udaju. Drevni običaj „bača-poš“ omogući će Rahimi da bezbrižno šeta ulicama, da smelo pogleda muškarce u oči i bude slobodna. U momentima dok uživa u svom dečačkom životu, hala Šejma, njihova tetka, pripoveda priču o čukunbabi Šekibi, koja je pola svog života provela radeći kao muškarac. „Devojka sa pola lica“ ili Šekiba bila je obeležena čitavog života zbog nesreće u mladosti kada joj je vrelo ulje spržilo lice. Odbacivana od strane rođaka, prijatelja i društva, rano je naučila da bude jaka i da se bori za svoj život.

Generacijski jaz koji postoji između njih dve svakim se poglavljem smanjuje jer je, dok je Šekiba kao dar prelazila iz jedne ruke u drugu, Rahima bila udata sa samo 13 godina za muškarca očevih godina.

Roman na jedan vešt način daje sliku Avganistana, unutrašnje politike, igre moći, vere i društvenih ograničenja. Muškarcima je dozvoljeno sve. Mogu ugovarati brakove, uzimati žene trostruko mlađe od njih, mogu izvršavati nasilje nad njima, staviti ih u kuću, iz koje ne mogu izlaziti bez njihove dozvole i, povrh svega, muškarci očekuju da im te iste ugnjetavane žene svojevoljno dođu u krevet i rađaju isključivo sinove. Iz poglavlja u poglavlje oseća se nemoć, bes i tuga zbog nemogućnosti da se neke stvari isprave i promene. Oseća se žalost zbog utišavanja ženskog glasa, zbog pogleda na nju kao na običan komad nameštaja, na ograničavanje ženske uloge u društvu i uverenja da je ona ta koja mora očuvati ugled i čast. A ko nju čuva?

Naviknuta na poniženja, odbacivanja, ugnjetavanja, poput naše dve glavne junakinje, ženi ostaje da se preda ili bori. Neke biraju lakši izlaz, neke uđu u koštac sa svim nedaćama.

„Ali ponekad, valjda, i moraš da prekršiš pravila. Ponekad moraš da se kockaš ako nešto dovoljno vatreno želiš.“

Osim što gube pravo da slobodno upravljaju svojim životom, žene Avganistana strahuju od porodične „odmazde“ zbog zagorelog ručka ili već nekog prekršenog pravila. Šanse za dostojanstven život su male. Čitajući potresnu sliku života žene, uviđam da nijedna nije doživela pravu ljubav, nije dozvolila sebi da mašta ili veruje u nešto bolje. Mogla je samo, poput Rahime i Šekibe, da se bori i da živi sa onim što joj život daruje. Raj ili pakao.

Istinsku sreću ove žene osete pri rađanju, kada konačno doživljavaju da na ovom svetu imaju nešto svoje što im pripada i na šta niko ne može da im uskrati pravo. Krijući se od pogleda muškaraca, od radoznalog sveta svojim burkama, one skrivaju i sebe, čekajući dan kada će zbaciti sve sa sebe i otkriti kojim sjajem biser zapravo sija.

Njihova borba je dirljiva. Živeti u paklu, a boriti se da vas ne sprže, najveći je čin snage i volje. Možda se tako razbijaju oklopi i školjke. Snagom karaktera, jačinom i prkosom. Ne dozvoljavajući da vas pogaze i ponize.

Možda su pokrivene hidžabom ili burkama, ali one nisu skrile ono najvažnije – njihove oči. Oči bola, snage, života, lepote, iskustva. Oči žene, oči Avganistana.

#umetnost i kultura

#insp.

Intervju: Tara Đukić i Ivana Jovanović
Lektor: Olivera Totošković

Tajanstveno klupko očaravajuće umetnosti koje se odmotava iz ruku svestranog umetnika Vuka Veličkovića Vidora, jedan je od razloga zašto smo žarko želeli da zavirimo u njegove misli i delo. Vuk Vidor stoji iza aktuelnog projekta „Buđenjeˮ, koji promoviše Narodni muzej u Beogradu, te poziva na buđenje iz sna u kojem su lepota i suština umetnosti zanemareni, zaboravljeni i obezvređeni. Dok se Vukovi radovi izlažu u najrazličitijim krajevima sveta, sa njim smo popričali o savremenim umetničkim pravcima, pogledima na svet, dekodiranju istorije i simbolici njegovih radova. Zavirite sa nama u jedan nesagledivi vrtlog umetnosti.

Works. Words. Whatever – tri su segmenta na Vašem veb-sajtu. Krije li se u njima i neka, gradacijski poređana, filozofija života?

Možda na kraju ispada tako, ali bez gradacije. Više je interakcija svega i stvaranje nekog ličnog koktela ili kozmogonije. Mešanje ključnih stvari i podataka sa trivijalnim, dubokog sa površnim... mislim da se jedino tako dobija neka jasnija slika sveta.

Da li je arhitektura bila prva, a slikarstvo prava ljubav u Vašem životu?

Ne, sve je to bilo jedno isto, ali mi se činilo da je bolje da studiram arhitekturu, pa da onda vidim šta ću dalje. Na kraju je ispalo da je umetnost bila bolji izbor.

Šta povezuje Vuka Vidora sa Dejvidom Bouvijem, Elvisom Preslijem, Nikolom Teslom i svim ostalim ličnostima koje se provlače kroz vašu umetnost?

Svi su oni deo te neke lične galaksije i sistem referenci koje ponekad isplivavaju i pretvaraju se u nešto drugo kroz projekte koje radim. Koristim ih po potrebi, kao deo jedne priče koju razvijam i koja me odvede na neko totalno drugo mesto od početne tačke.

Zašto Vuk Vidor pokušava da dekodira istoriju?

Zato što je prošlost prolog i samo kad znate da pročitate znakove i da ih dekodirate, možete da sagledate sadašnjost u vidu budućnosti, što je, mislim, vrlo važno u doba kad je ta istorija u fazi drastičnog ubrzanja i kad je sve teže dekodirati te znakove koji su se, možda, već više puta ponavljali u prošlim vekovima. U suštini, problemi i pitanja čovečanstva uvek su isti. Ono što se menja jeste tehnološki okvir, koji manje ili više utiče na ta pitanja.

Neki kažu „pop artˮ, avangarda, nadrealizam. Vi kažete „podrealizamˮ. Koja je suština Vašeg koncepta stvaranja?

Bavljenje umetnošću je suočavanje sa svetom; što se mene tiče, to ide u dva smera: suočavanje sa unutrašnjim svetom i suočavanje sa spoljašnjim. Odgovori su različiti i primaju razne oblike: onaj prvi je u formi crteža i slika, dok je ovaj drugi više vezan za instalacije i multimedijalne projekte.

Da li je danas zamisliva umetnost bez tehnologija „Hi-Techˮ i „High Definitionˮ, i u kojoj meri Vas one određuju kao umetnika?

„Hi-techˮ je sveprisutan i ne može da se zaobiđe, ali treba ga integrisati u ono što se radi, a ne biti žrtva fascinacije tehnologijom, jer je ona veoma kratkotrajna i vrlo se brzo razvija. Mnogi koriste tehnologiju kao neki novi izraz za umetnost, ali ona vrlo brzo postane „mejnstrimˮ i izgubi tu originalnost. Sve što tehnološki može da se ponavlja jednostavno gubi unikatnost, koja treba da bude srž umetnosti.

Rekli ste da nam je estetika neophodna za život, kao filter kroz koji gledamo na stvari. Ali da se, sa druge strane, emocija podrazumeva. Šta nas očekuje kao posledica sadašnjosti u kojoj estetika dolazi kao filter bez emocije?

Samo instant doživljaj, nešto kao priče sa Instagrama ‒ pogledate ih i zaboravite vrlo brzo na njih. Estetika bez emocija jednostavno je nemoguća stvar.

Ako je „slikarstvo hard-disk umetnostiˮ, koji deo slikarstva je muzika?

Muzika je deo radnog ambijenta, nešto što je sveprisutno, s kojim se radi. Ponekad muzika može da sugeriše određene stvari, ali to se ne dešava tako često.

Krajem 20. i početkom 21. veka nastao je jedan zanimljiv fragment vaše umetnosti, pod nazivom „Serbian Remixˮ. Čega je sve danas Srbija remiks?

To je više bila neka moja analiza i transkripcija raspada zemlje i svih događaja koji su potekli iz toga. Bilo mi je važno da to obeležim nekako kroz svoj rad jer mi se činilo da se skoro niko sa ovih prostora nije ozbiljnije bavio tim u nekom umetničkom smislu. Srbija je sad verovatno na nekoj raskrsnici gde mora da reši kojim putem treba da ide; to ne mislim politički, nego kao društvo i kao nacija.

Zato mislim da je u okretanju kulturi i umetnosti moguć spas, koji otvara nove mogućnosti, nova vrata i može vrlo efikasno da nam da neku novu, potrebnu dimenziju.

Kao nekadašnji direktor Srpskog kulturnog centra u Parizu, predstavljali ste kulturni most između Francuske i Srbije. Kako vidite budućnost naših umetnika u Srbiji i svetu?

Moramo bolje da se organizujemo, da strateški definišemo kako da se predstavimo na svetskoj umetničkoj sceni. Mislim da je sad pravi trenutak da se to desi jer se pojavilo nekoliko parametara koji mogu da nam pomognu da se to ostvari.

Spot „Buđenjeˮ najavio je otvaranje Narodnog muzeja u Beogradu. Šta simbolizuje i na šta poziva ovaj spot?

Spot „Buđenjeˮ je ilustracija izlaska Narodnog muzeja iz predugog sna, i to je vrlo jasno prikazano u koreografiji Sergeja Polunjina, koji ceo taj proces oživljava u samom atrijumu muzeja. Naša publika već dugo nije imala pristup muzeju i njegovim kolekcijama, tako da je taj trenutak vrlo važan ne samo za grad nego i za celu zemlju.

U ovom trenutku, koje projekte zamišljate, koje stvarate, a koje priželjkujete?

Ima ih previše za nabrajanje, ali prvenstveno spremam izložbu nekih novih slika koje će biti prikazane u Beogradu u galeriji „Novembarˮ, krajem oktobra, kao i učešće na „Memorijalu Nadežda Petrovićˮ u Čačku, zajedno sa mojim kolegama Mihaelom Milunovićem i Urošem Đurićem.

„Even superheroes couldn’t save us now.ˮ Šta će spasiti svet?

Ravnoteža u svemu. Kao i u prirodi. Šta god bude išlo u ekstrem ili neuravnoteženost samo će stvoriti kolaps.

#umetnost i kultura

#insp.

Pretraži insp.rs:

Zaprati Insp.rs:

Intervju - Vesna Dedić: ''Žene vole emotivne oluje''

Najčitanije:

Kontaktiraj nas: