Mami i tati, sve moje suze

Kako me tako ne znaš
Kako me tako ne poznaješ
Oče, majko, prijatelju, brate, ljubavi..
Zašto niko nikada
Nije pokucao na vrata moje sobe
U tri ujutru
Dok sedim kao ranjena
Na parketu
Sa otvorenom fiokom i dnevnicima iz detinjstva
Kad oplakujem dete u sebi
Kad sama sebi naplaćujem
Svaku uvredu upućenu vama
Svako iznevereno obećanje
Nepoštovanje
Svako lupanje vratima
Bunt
Propuštene prilike
I sve one surove izjave, činjenice, teorije
Kojim sam vas gađala 
Kad vam je bila potrebna pomoć, a ne kritika.
Kad oplakujem
I vaše greške
I vaše izbore
I vaše bolesti
I nemoć
I proklinjem sebe što sve radim tako glasno, burno
S površine gledano
Oholo, bezosećajno
Ali uvek s mišlju
S očajničkom željom da doprem do vas
Da se budite
Da se menjate
Da shvatite...
Toliko sam monstruozna samoj sebi
U molitvama Bogu, noću
Kada ga molim da mi vas sve čuva
I kad se podsetim šta sam vam sve rekla, uradila tog dana
Na koji način
Kao da sam ja vama najstroži roditelj na svetu
A vi deca koja misle da ga roditelj zbog toga ne voli
Ali, voli ih, najviše na svetu, kao i ja vas
Radi to za njihovo dobro.
Ali, ko sam ja da vam sudim, zaboga...
Oh Bože,
Koliko monstruozna izgledam samoj sebi
Kada sam u samoći svog stana
U ćošku malih tridesetak kvadrata
Kad mi nedostajate
I kad svaka suza oplakuje po neki trenutak koji nisam pored vas.
Koliko sam strašna tada, samoj sebi
Kao čovek koji nesvesno ranjava ljude, dok ne ugleda svoje krvave ruke...
Kad se setim koliko sam vas ostavljala same, onda kad sam imala vremena
Da pričam sa vama, da ručam sa vama, da gledam film sa vama
A nisam, išla sam za zabavom, za akcijom, bežala sam u svoju sobu, u grad
Što dalje.
I šta sam vam sve rekla...
I što nisam mislila
I što nisam smela da kažem
I što je trebalo da kažem nežnije..
Oplakujem sebe takvu
Izoštrenu od oštrice zvane život, borba 
Oplakujem i sve lepe životne trenutke, kojih je uvek više
Proleća i leta, jeseni i zime
Sankanja i talasa, lutaka i ljuljaški, Novih godina i rođendana, ljubavi i zagrljaja, muzike i vatrometa, bajki i baletanki
Male glave koja se ljubi bez prekida od prizemlja do četvrtog sprata zgrade, dok me nose na boku...
Činjenice da sam uvek imala sve što poželim.
I baš zato, još jače me bole
Čak i najmanje sitnice
Što sam se onda nadurila
Što nisam imala strpljenja da saslušam
Što ste sada sami
Što mislite da vas je život savladao
Što mi šaljete poslednji dinar
Što bih opet toplinu ona dva ćebeta u svom krevetu
U sobi s pritvorenim vratima
Da čujem brata kako kucka nešto u svojoj sobi
Tatino hrkanje i mamin tv
I kad zaspim ušuškana u sigurnost trenutka
Sa mišlju koliko sam u tom trenutku srećna i bogata.
Najsrećnija i najbogatija na svetu.
Plačem što sam bila ogorčena, kad je mom ocu bila potrebna pomoć
Zbog onog urlanja
Na život
Na bolest
Kako sam vrištala da mi nije žao, da mi ga uopšte nije žao
Jer se sam sebe do toga doveo
Kako sam ga sebično krivila u tom trenutku
Da je sebičan  on što nam ovo priređuje...
Kako sam disala kao da ne mogu da se nagutam vazduha
Brisala sto od igala i medicinskih rukavica
I na kraju, pokunjeno, tiho, potreseno i zastrašeno
Sedela na podu pored njegovog kreveta, držeći ga za ruku, dok ne zaspi...
I uvek oplakujem
Majčine suze brisane mojim malim ručicama
I mokrim salvetama
Kako joj sklanjam kosu  i ljubim je po čelu.
Moje me reči, dela i nedela, samu uništavaju.
Samoj sam sebi žrtva i dželat.
Žao mi je što nikada niste videli šta sam u svoja četiri zida
U razgovoru s Bogom
Na papiru...
U trenucima kad se u svojoj glavi, svojim mislima, iskradam iz mase, društva, razgovora.
Nikad niste shvatili da sam sve shvatila
Čak i ono što sam se pravila da nisam.
Da sam slušala
I kad sam rekla da neću slušati.
Volim da mislim
Da više ništa ne primam k srcu
Da su mi emocije otupele
Da me ništa ne pogađa
I nekad ne znam da li se emocije od mene zaista odbijaju
Ili odlaze u neku potisnutu, nepoznatu fioku moje duše.
Ne znam
Dok mi se ne dese te krizne noći
Ma i dani
Naleti panike
Kao od smrti
Kad sam bila mala
I kada bih trčala niz stepenice unezverena
Da vas budim i da vas molim da nikada ne umrete i da nikad ne umremo.
Naleti griže savesti
Kada poželim da plačem dok ne ispustim dušu.
Kada bih se sama iz sebe iščupala
Što ne mogu
Što ne možemo
Da živimo normalno i mirno
Kao druge porodice.
Što ne mogu protiv sebe same.
Protiv beznađa, nemaštine i bolesti.
Ne mogu da vas očuvam zauvek
Srećnim, mladim, nasmejanim
Živim.
Ne mogu da vas zadržim zauvek
Da proživite sa mnom
Život koji ste mi podarili
Da stignem da vam kažem sve što nisam.
Da vam pričam danima, mesecima i godinama
Na čemu sam vam to neizmerno zahvalna
Na bezuslovnoj ljubavi, odricanju, prihvatanju, večitoj borbi...
Da opet budem dete koje vas u stopu prati.
Koje nije iskvareno i bahato.
Kom ste jedini svet koji vidi svojim nevinim očima i koji dodiruje mekanim ručicama.
Koje misli besprekorno čistom dušom.
Pleni dobrotom i odanošću.
A jedina ljubav za koju zna je ona koju vidi u vama.
Da vam pružim sve što vam fali
Da ulepšam ono što je ružno.
Da vidamo rane
I da se smejemo.
Da se smejemo.
Da se smejemo.
Da vas molim da mi oprostite to što ste mi sve praštali.
Zašto ne znate ko sam ja...
Zašto ste me pustili da se udaljim
Da se distanciram
Da glumim nedodirljivost
Da se krijem ispod svog oklopa.
Zašto ste pustili da je to sve što vidite.
Žao mi je
Žao mi je
Žao mi je.
Što ne znate da osećam
Da pišem
Da vam pišem
Da mislim
Razumem
Saosećam
Borim
Sve vaše i sve moje
Jer sve je moje vaše
I sve je vaše moje.
Oprostite mi
I ono što govorite da ste davno oprostili
I ono što kažete da mi niste ni zamerili
I ono što kažete da ste razumeli.
Oprostite mi ćutanja i galamu.
To što ne pokazujem ljubav.
Volela bih da ste me bolje poznavali
I da ste bili tu baš onda kad sam vas gurala rukama i nogama
Onda kad sam, ustvari, samo želela da vam se sručim u naručje i priznam
Koliko sam slaba, slomljena, povređena.
Vaša.
Volela bih da tada nisam bila sama
I da vi niste bili sami.
Možda je sve
Moja krivica.
Da li je?

Volim vas... da niste moji, ko bih sada bila - ja...?