Sve česće slušam
kako su ljudima naporni drugi ljudi
jer pričaju o stvarima koje ih ne zanimaju
jer previše zalaze u detalje
jer pričaju u pogrešno vreme -
pobogu, neko ima obaveze.
Zamišljam kako,
kao kad podešavaš boje na fotografiji,
tako podešavaš i intenzitet prisutnosti
neke osobe u tvom životu.
Umoran si, boli te glava,
pa smanjiš svetlost na ekranu.
Koristiš filtere,
čekiraš samo teme koje te zanimaju.
klikneš da si offline u nečijem životu.
Javićeš se kasnije,
kad tebi bude do konekcije.
Nisam znala da je bivanje prijateljem
nešto što radiš u slobodno vreme.
Slobodno vreme, koje nikad nemamo.
Da su ljudi tu da bi te zabavili
pričajući o stvarima koje tebe zanimaju,
onoliko koliko tvoja pažnja o naručenoj temi traje.
Da su obaveze važnije od osećanja.
Da su konferencije, kolokvijumi i radionice
važniji od ljudi kojima trebaš.
Da ćeš da pustiš nekoga da plače sam,
jer ne možeš da izađeš sa predavanja,
i da se onda vređaš što zalazi
u tvoj privatni prostor,
u tvoje privatno vreme,
u trenutku kad ti to
nisi tražio.
Čezneš za bliskošću,
a ne želiš da se posvetiš.
Želiš ljubav,
a ti ćeš da je daš
kad tebi bude zgodno,
kad se završi predavanje,
kad stigneš kući,
sutra posle ispita.
kasnije,
kad više ne budeš imao kome da je daš.
To uništava ovaj svet.
ljudi koji do pola daju,
do pola vole,
do pola se prepuštaju,
do pola se trude,
do pola su prisutni.
Ljudi sa kojima si zapravo uvek
sam.
Нема коментара:
Постави коментар