Onoj koja očajava

Ti plačeš, a on je iščezao, ko zna s kim i kuda,
Sklonio se od tvojih prebacivanja i tvojih suza.

Ti sušiš rubac, rupčić mokri, isplakani.
On trati dane, u zaborav lete mu dani.

Ti čekaš list, k'o prosjak što čeka zbog groša.
Kući se vašoj uklanja listonoša,

I ruka ta na vrata zakucati neće više.
Penelopo!

Samo tupi bol kojim zaceljuje rana:
I bićeš ponosna u žalosti, izravnana.

No možda jednom...

No možda jednom... (za vreme pljuska na ulici)
Za krov nad glavom neko će te zamoliti.

Neko, u tami promatra tvoj dom.
Biće to - on.

I tišina tvoje tuge njega će obaviti.
Moleći podići će pogled, i ti ćeš mu oprostiti.

I ti ćeš mu oprostiti.