Oni su rekli: O srodnoj duši

''Uvek sam se pitala - kako ću ja to? Stvarno mi nije bilo jasno, kako to, upoznam nekog, zavolim ga i sve je super, a onda mi se više to super ne čini tako. Šta onda? Pitala sam se da li ću tada, kada se to desi, moći jednostavno otići, ili ću ostati i ugušiti u sebi želju za slobodom. Kako zapravo ljudi ceo život provedu s jednom osobom?

Mislila sam da je to kao da jedne cipele nosiš dok se ne raspadnu i počnu puštati kišu i sneg...

Desilo se, ništa me niko nije pitao, prosto, desilo se. Bio je to dečak iz prve klupe. Odjednom nisam više marila za Pitagoru, Hegela, Spinozu. Volela sam dečaka s naočarima. Kad bi me pogledao, sve sam zaboravljala, čini mi se da nisam ni disala. Mislila sam da je to "ono pravo", za ceo život, i da nas ništa i niko neće rastaviti. Prevarila sam se. Sa poslednjim školskim zvonom, sa maturskom haljinom i njegovim prvim odelom, nestali smo i mi. 

Onda je došao sledeći. Opet sam mislila, da je baš on taj "pravi", ta "srodna duša". Svi dani bili su naši, šetnje po kiši i šljapkanje po baricama. Promrzle ruke u njegovim džepovima, prvi snegovi, poljupci ispod svetiljke za laku noć. Mislilili smo i on i ja da svemu tome nema kraja. Prevarili smo se, kraj je došao brže, nego je sve i počelo. Hteo je mnogo više, nego što sam ja mogla da mu pružim. Hteo je više od toga, da me drži za ruku i ljubi kratko "za laku noć". Rekla sam mu da više ne dolazi, da on nije taj "gospodin pravi", nije moja "srodna duša". Nisam ja znala da mu objasnim, šta sve to što sam mu rekla znači, ali znala sam da mora da me zaboravi. Dugo je on još zalazio u moju ulicu. Čekao me pod našom svetiljkom i pisao pesme, da ih ugledam, na pločniku kad otvorim oči. Prolazila sam pored tih stihova, trudila se da ih ne dotaknem pogledom, da mu ne dajem nadu. Molila sam se da kiša padne i opere sve što je napisao, da niko ne vidi. Ponekad bi sneg napadao preko onoga što mi je pisao. Gazila sam po snegu, ostavljajući svoja mala stopala, da zgaze njegovo srce, koje mi je bacio na pločnik. Više nije zalazio u moju ulicu. Odustao je, a ja sam upoznala opet nekoga, misleći da je on moja "srodna duša". Nije, nije bio ni on, ni onaj posle dve godine, ni onaj kome sam dete rodila. Niko od njih, nije uspevao da mi život učini šarenim mozaikom. Uvek je falila samo jedna kockica, da slika bude potpuna. 

Posle još jednog propalog pokušaja, da napravim seosku idilu od svog života, htela sam da odustanem. Onda se pojavio jedan muzičar. Obojio mi je život notama, kao slikar platno bojama. Pomislih da je konačno to "ono pravo". Konačno je bilo brdo začina u mom životu, ali valjda nisu svi odgovarali onome što sam kuvala. Bilo ih je previše. Kako se pojavio, tako je i otišao, moj muzičar, nije uspeo da mi napiše pesmu. Muzika je postala nešto što me nervira. Htela sam sve da zaboravim, čak i to sam htela da zaboravim, da mi treba "srodna duša". Nije mi trebala i nisam je želela. 

Onda kada nešto ne želimo da se desi, desi se i ništa nas ne pita. Ljubav, ona prava, jaka, sa umerenom količinom začina, ni malo ni mnogo, dogodila se, a nisam ni znala. 

Dogodio se "gospodin pravi", moja "srodna duša". Sve što mi je bilo potrebno, doneo je sa sobom. Jedne večeri, tamo nekih devedesetih, dok su sirene svirale i gasile se ulične svetiljke, neko je kucao na moja vrata. Otvorim, kad ono on. Stojimo i ćutimo, ni sirene više ne sviraju, oko nas se čuje samo tišina. Očima postavljamo pitanje: "Ko će prvi?" Progovorio je pre mene, mada sam taman krenula... Rekao je, onako usput, kao da pali cigaretu, da sam mu nedostajala, i da je prosto, naprosto, morao da dođe. Te noći nas više nije bilo briga, ni za sirene, ni za Amere, koji nas nepravedno bombarduju, nije nas bilo briga za ostatak sveta. Samo smo marili za nas. Pili smo votku i načinjali novu paklicu cigara. Nije nas bilo briga, ni što sutra možda nećemo imati za nove, nećemo možda imati ni za tost, sa parčetom šunke i sira. Marili smo samo za one poglede uz treperavu svetlost dogorelih sveća. 

Znali smo da smo se pronašli, tu na tom mestu, te noći, u pauzi između uzbuna. Pronašli smo naše duše, koje su lelujajući putem, koji nam je srce pokazalo, pronašle jedna drugu. Činilo mi se da tog trenutka postajemo deo vasione, koja se pokrenula, samo za nas. 

Sada znam da je moguće, da mogu ja "to", "ono", što na početku nisam znala kako će ići. Mogu, brate, da ostatak života provedem u samo jednim cipelama. Znam još nešto - neće me žuljati. Skrojene su baš po mojoj meri. Konačno pronađoh srodnu dušu. Nisam pogrešila, namerno sam zaboravile na znake navoda. ''               
 Miroslava Đušić Nedeljković

''Ne vjerujem da je sve već zapisano rođenjem, a da mi živimo vođeni nekim višim instinktom. Smatram da sami kreiramo vlastiti život kroz slučajnosti u koje upadamo i koprcamo svatko na svoj način. Meša Selimović u ''Tvrđavi'' kaže:
"Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku mješanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš."
Cijeli život imamo tu kutijicu zvanu Ljubav u srcu. U ljudskoj je prirodi da traži nekoga kome će je pokloniti. To je dio životnog ciklusa i jedna velika ljepota: voljeti i biti voljen. Svatko se u sebi nada da baš za njega postoji jedna lasta koja ne leti zimi na jug, jedino zrno soli u moru koje se ne topi, komadić neba gdje je uvijek sunčano i ne dolazi mrak...
U različitim životnim periodima imamo različite "srodne duše". I svaka je tu kao dio životne škole, s razlogom i porukom. A, prije ili kasnije dođe ljubav koja je vrijedna tvoje ljubavi. Ne napušta te kada dođu "novi životni trenuci", sazrijevate skupa i time nadograđujete svoju ljubav. Po mome, to nije srodna duša već osoba koja je spremna graditi i živjeti ljubav na isti način kao ti.
Danas je to rjetkost, jer su ljudi sebični i egoistični. Lako odustaju kad se nađu pred problemom i svaki kompromis doživljavaju ponižavajuće. Zatim, od prevelikog biranja više ne znaju što traže. Izgube se. Zatim nepromišljeno ulaze u brakove. To rezultira još bržim razilaskom
Ja svoju ljubav vrijednu moje ljubavi nisam pronašla, ali ju često, kao sanjar, idealiziram. Nikad ne zamišljam kako bi trebala izgledati. Jedino znam da bi me trebala voljeti kao ja nju. Smatram da je ljubav smisao života i da je prirodno težiti je pronaći. 
"Kako su ljudi nesavršeni! U svemu! Ne mogu da žive sami, postoje samo kao jedna polovina. Drugu traže u ženi u drugom čovjeku, u laži. Potrebna mu je ta druga polovina, a ništa ne zna o njoj." pisao je Meša Selimović.
Napisati ću nešto što sam davno napisala o ovoj temi.
Dvadeset i treći dan kako nisam sam. Svaka tuga koju prebolim stepenica je bliže tebi. Ne gledam naprijed, samo bježim osvrćući se jesam li dovoljno daleko pobjegla. Ne bojim se, jer znam da postojiš ti, ti koji me voliš. Ovo pišem tebi kojega ne poznajem, ali znam da postojiš, jer čujem lupanje tvojih cipela s druge strane mojih stepenica. I voliš me jednako kao ja tebe. Ti, koji razumiješ sve moje pjesme, koji voliš moje obično lice i nepravilne usne, koji razumiješ svaku moju strepnju... Ti, čiji sjaj živi u porama moje kože. Ti savršena moja suprotnosti, naučit ćeš me biti boljim čovjekom. Plovit ćemo zajedno najljepšim lukama ljubavi. Biti ćemo djeca i ljubiti se na kiši. Radovati ćemo se zajedno i plakati. Skupa ćemo disati i stvarati život. 
Ja znam da ne moram paziti jesam li dovoljno blizu, već samo jesam li dovoljno daleko od onoga šta ne želim. Jednoga dana kada se sudarimo na vrhu ju ću te odmah prepoznati, ako istog časa bacim pogled na tebe ne gledajući dole. Znati ću da sam blizu, najbliže. I ako nikad ne dođeš, uvijek ću te čekati. I čitavog ću života u tebe biti zaljubljena. Sva kriva utjelovjeljenja tvoje, naše ljubavi - testovi su za nas. Život je okrutan, ako se ipak ne susretnemo nikad nećemo znati tko je pogriješio. Čekaj me, nikad nije kasno. I ja ću tebe zauvijek čekati, ako to bude potrebno. ''
Erika Vidmar

''Kada se jednom dogodi
Ona jedna, snažna, prava ljubav
Drugi djelić moje slagalice
Moga bića
Pa se uklopimo tako dobro
Kao kada ti drijemam na ramenu
Dok me voziš kući
I ti si skroz super sa tim
Iako ti možda smeta
Držati ručnu
Kada upoznaš jednu takvu osobu
Ti ne znaš šta donosi svako sutra
Šta ako nijedan više
Ne bude onoliko moj
I ja onoliko njegova
Šta ako je ona
Ljubav
Bila upravo ona jedna
Po kojoj mjerimo svaku narednu
I svaka je samo blijeda kopija iste
Samo blijeda kopija na hartiji
Šta ako smo je prokockali
I budućnost donese samo nešto
Što ce biti
Napola
Napola ljubav
Napola osmijeh
Lažna sreća
I slabašni stisak ruke
Ako ni sa jednim više ne bude
Onog naelektrisanja
Na dodir
Opipljivog
Da me vučeš sebi
Da te zovem sebi
Da nam tijela pričaju
Dok moje sagorijeva pod
Tvojim dodirima
Očima
Riječima
Da volim što si tako
Vraški inteligentan
I pričaš tako seksi
O onim velikim temama
Beton polažeš i meni objašnjavaš
I o tome kako si danas popravljao tv
I tako samouvjeren
Znaš da želim
Eto me za pola sata
Nemoj kasnit’
Budi spremna za petn'est minuta
Kupio sam nam karte za Madagaskar
Ma može
Luda glavo
Što si mi onda došao
Što ne u neko bolje vrijeme
Kad je pravo vrijeme?
Pa klinka sam bila
Sad sam žena
Pogledaj me…
Znaš kako
Jedino kako umiješ
Hajde opet
Ljeto je
Ti me zoveš
Samo jednom
Dolazim…''
Mala Vidra

''Ne možeš ti tu ništa ako se svemir bori da budete zajedno.

Možeš da je ne vidiš sto šezdeset i četiri dana, osam mjeseci i dvije godine. 
Možeš da obrišeš sve poruke, baciš poklone, pocjepaš pisma i slike. 
Uništiš svaku uspomenu na nju. 
Možeš da je pomalo tražiš, zoveš. 
Negdje tu,  pomalo osjećaš i zamišljaš.  
Onakvu kakva je bila nekad. 
Onakvu kakva možda više nikada neće biti. 
Možeš da imaš neke druge žene
da iskačeš iz postelje u postelju,
prljaš usne od neke pogrešne žene
i gledaš neke druge oči. 
Možeš. 
I ona može da ima druge muškarce, 
da vjeruje nekim drugim očima, 
da misli da voli. 
Može da vjeruje da je to njen novi početak
Svemir se bori za vas. I tu ne možeš ništa.

Šta ako se svemir bori
da budete zajedno? ''

EMmilaEMdraga

"Srodna duša.. frazem pun ironije. Ta srodna duša, taj imaginarni pojam, često se zamišlja kao ljubav dvoje sretnih, zaljubljenih ljudi. Obostrana ljubav. Kada sretneš svoju pravu srodnu dušu, ne drhtiš. Srce ti ne lupa. Ne osjećaš leptiriće u trbuhu. Ne izgubiš tlo pod nogama. To je sviđanje. To je samo prvi korak, koji od prave ljubavi, od moguće srodne duše dijeli još jedan korak - zaljubljenost. Tek nakon trećeg koraka, ljubavi, možda shvatiš da si našao svoju srodnu dušu. Znat ćeš da si je našao tek onda kada se svakim jutrom probudiš sa pomisli na tu osobu, kada odbrojavaš sekunde do ponovnog susreta, kada živiš za taj pogled, kada plačeš u tom zagrljaju, jer to je tvoj čitav svijet. Kada se prije spavanja moliš za sreću te osobe, kada moliš Boga da je samo za tebe čuva. Ali, znaš, srodna duša ne mora uvijek biti osoba koja tebe voli jednakim intenzitetom. Postoji jedno prokletstvo ljudskoga roda. Tvoja srodna duša uvijek ne smatra tebe njezinom srodnom dušom. Znaš, srodna duša je i ona osoba zbog koje noćima plačeš, dok ona bezbrižno spava. Osoba je to zbog koje bi dao sve, iako ona za tebe ne bi dala ništa. To je ona osoba čiji pogled tebi znači sve, iako je možda slučajan. Osoba čija jedna riječ  u tebi izaziva vrtlog osjećaja. Ona osoba o kojoj toliko razmišljaš, koja je glavni lik u svakom filmu koji režiraš svake večeri u svojoj glavi. Osoba koja ima svoju drugu srodnu dušu, osobu koja ne zna koliko je sretna, ne zna koliko ti to trebaš, ne zna da drži čitav tvoj svijet u svojim rukama, svaki tvoj san, slomljene dijelove tvoga srca u svojim rukama... Ali, zar to nije prava srodna duša, prava bezuvjetna ljubav? Ljubav koja se toliko žrtvuje, koja toliko boli. Kada toliko želiš sreću te osobe, iako za tebe nema mjesta - voliš... I dalje voliš. Toliko voliš...''
D.S.



Ukoliko i vi želite da pišete za Insp. javite se na našoj Facebook stranici , ili nam pišite na insppppp@gmail.com

insp.

Нема коментара:

Постави коментар