Moj anđele, moje sve, moje Ja - samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom) - tek sutra će se sve za moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! Zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba - može li naša ljubav postojati drugačije, nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, možeš li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj. Ah Bože, pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora - ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako lako zaboravljaš da ja moram živeti za sebe i za tebe. Kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ovaj bol osećala jednako malo kao i ja. Moje putovanje je bilo jezivo, stigao sam ovde tek juče, ujutro, u 4 sata, budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja, ali koji užasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo. Nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput. Esterhazi je na drugom uobičajenom putu do ovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto srećno prebrodim. Sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje - mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana... Kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći. Ah, ima trenutaka kad mislim da jezik ne znači baš ništa. Razvedri se - ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi. Ono ostalo ti moraju poslati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude.

Tvoj odani Ludwig

(Uveče, ponedeljak, 6. jul)

Ti patiš moja mila dušo, upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedeljak i četvrtak su jedini dani kad pošta ide odavde u K. Ti patiš. Ah, tamo gde sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim, učini da mogu živeti s tobom, kakav život, tako, bez tebe. Praćen tu i tamo dobrotom ljudi,  hoću da je zaslužim, kao što je i zaslužujem. Poniznost čoveka prema čoveku me boli kao i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma i to šta sam u svemu tome ja, a šta je taj kojeg nazivamo najvećim, a ipak, opet je u tome ono božansko u čoveku. Plačem kad pomislim da ćeš prvu vest od mene dobiti tek u subotu, ma koliko da me voliš, ja te ipak volim jače, i ne skrivaj ništa preda mnom. Laku noć, moram ići na spavanje, jer sam u banji. Ah, Bože, tako blizu, tako daleko, nije li naša ljubav prava nebeska građevina, a i tako postojana kao nebeska tvrđava.

(Dobro jutro, 7. jul)

Već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući od sudbine, da li će nas uslišiti. Živeti mogu ili samo potpuno s tobom, ili uopšte ne živeti. Rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš to prihvatiti utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema tebi. Nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada, nikada… O Bože, zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo. Tvoja ljubav me čini najsrećnijim i, istovremeno, najnesrećnijim čovekom. U godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, međutim, može li ona da postoji uprkos našem odnosu i okolnostima? Anđele, upravo saznajem da pošta ide svaki dan i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo. Umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno... Umiri se, voli me danas, juče… Koja čežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve, zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogrešno da shvatiš najvernije srce svog dragog.

Večno tvoj.
Večno svoj.
Večno naš.

L.