Deseto izdanje specifično je po tome što mi je pristiglo mnoštvo ''pisama'' , priča i pesama. Dirljive su, divne, iskrene, neke vrlo tužne, neke nostalgične... Na razna putovanja i kroz razne tunele uspomena sam prošla, čitajući vaša pisma. Objavila sam gotovo sva, iz poštovanja prema talentu mojih sagovornika, prema trudu, odvojenom vremenu, a najviše radi potpune iskrenosti, radi njihovih  priznanja, ispovesti i zahvalnica, koje dodiruju sve granice intimnog i ličnog. Neizmerno sam vam zahvalna.

Pred vama je sedam priča mojih dragih sagovornika, a u nastavku, na adresi One su rekle: Pismo koje ti nikad nisam poslala (drugi deo) ćete čitati još sedam sjajnih priča.

Uživajte!

Želim da znaš

Ne postoji definicija koja opisuje život i smisao istog, postoje ljudi zbog kojih sve što radite ima smisao. Čula sam negdje, ili sam željela da čujem, da sve što čovjek zbog ljubavi, ili iz ljubavi radi, da ima smisao.

Dozvoli mi da tišinu osluhujemo, da gledamo u zvijezde, da te držim za ruke, jer te ruke mogu da ponesu težinu koju nosim. Dozvoli da te zagrlim, da ti pokažem koliko mi nedostaje da sreću imam. Pusti me blizu sebe, da ti dodirnem rumene obraze i obećavam ti - biću ti vjerna kao nijedna.

Želim da mi raspletena kosa padne na tvoja gola prsa, da me poljubiš u vrat i da mi obećaš da ćeš da me čuvaš. Želim da vodimo ljubav ispod mjesečine, da vrištimo dok svi spavaju, dok bez glasa ne ostanemo, i da nikad kao drugi ne postanemo. Da za vijek i vijekova budemo djeca. Da pijemo u četiri ujutru crno vino na Ćupriji i pričamo o mostovima, putevima i nadanjima. Da me zagrliš i kažeš: "Malena, Ivo će biti ponosan na tebe!'' Želim da slušamo fado muziku, iako od portugalskog samo razumijemo "obrigado" i "amor".

I da naučimo plesati. I da te ljubim na kiši, da hodamo bosi, da odemo iz grada. Želim da spavam u tvojoj kariranoj košulji, da pustiš bradu samo zato jer Ja to želim. Da te ujutru, jedanaestog decembra, daleko od grada, u drvenoj kućici, probudim sa ružom u zubima i čokoladom "Najljepše želje", samo da vidim tvoj osmijeh. A, veče kad dođe, pucketanje vatre iz kamina nek' krasi večeru...

Jovana Čolaković

Tebi, koji si požurio s anđelima da plešeš

Pismo koje ti nikad nijesam poslala moglo je donijeti mnogo toga, a nije... Nosilo je obećanje, a šta ima veću snagu od obećanja..? Odavno sam spalila tu hartiju koju sam noćima pisala - manje mislima, riječima, a više suzama. Ali odjekuje, bubnja, pravi brodolom u mojoj glavi... Pamtim... 

''Ne sumnjaj u ono što govorim, jer pišem sebe, svoj krvotok. I teško mi je. Pokušavam da i ovaj list ne zgužvam i bacim u kantu za đubre. Pokušavam da mu probudim dušu. Hm. Čitala sam Hajneovu poeziju nedavno i jedna pjesma me je posebno oduševila, prvi dio glasi ovako:

Voljeli su se, al' nije nijedno htjelo da prizna, 

Sa mržnjom se gledali tobož, 

A ljubav ih jela i grizla.

Ja ću priznati. Eto. Gazim svoj ponos. Ljubav nije bauk. Ne volim jer si toliko ponosan, brzo se naljutiš, sa mukom odljutiš, ne volim što te volim i što ja moram to da priznam, a ti ne. Ponekad je lijepo čuti i ono što se naslućuje, ili zna. Da izgovoriš, ne prećutiš. Možda sam konfuzna, ili drska, ali drugačije ne mogu. Voljela bih i da ti obećam jedno: Bez obzira na sve, neću ugušiti ovu bujicu osjećanja i čuvaću je, iako me se jednom odrekneš. '' 

Eto. To sam ti tad napisala. A nijesam ti stigla poslati. Jer si odlučio da odeš. Bez pozdrava. Tek tako. Zatekla sam sebe u suzama. Znaš zašto? Sad se sjetih i drugog dijela one pjesme:

Po rastanku samo još katkad u snu se susretali, 

umreše davno, 

al' jedva da su to sami znali.

Mi smo bili ova pjesma. 

Otišao si sa njima, uz lepet anđeoskih krila i blijesak moje svijeće... 

P.S. Obećanja se držim još uvijek, iako si prećutao svoj odgovor i priznanje... Čuvar si moj, ne zaboravljam... Gledaću gore, u nebo.. Čekaću da mi namigneš...

Anđela Peković

Zahvalnica

ali nikad ih više nisam sažvakala.

EMmila EMdraga

Ne mogu te više voleti

Sedela je za radnim stolom u praznom apartmanu, obučena u široki vuneni džemper, koji jedva da joj je prekrivao crne čipkane gaćice. Jedna noga joj je bila savijena, a sa čašom u ruci se oslanjala na koleno. Kosa joj je bila vezana u neku rasčupanu punđu. Prigušena svetlost stone lampe joj je obasjavala umorno i pomalo tužno lice. Dohvatila je telefon sa ivice stola i ušla u kontakte brzo otkucavši njegovo ime. Dugo je gledala u zelenu slušalicu na ekranu, zapalila je cigaretu i snažno uvukla dim. Posle nekoliko minuta je odložila mobilni, hitro uzela olovku i prazan list iz fioke, i počela:

"Znaš, ja ne mogu ovo više. Ne mogu više sebe da mučim, ne mogu da dozvolim tebi da me mučis. Uvek sam bila devojka koja je htela sve opcije da drži otvorenim, jer ko zna šta će se desiti, možda ćeš mi se vratiti, barem sam tako mislila. Bila sam devojka koja nije znala za reč ne mogu ili neću, ali sada moram to da kažem. Nije pravedno. Nije u redu to što mi radiš. Svestan si da možeš da me imaš kad god poželiš, svestan si da mi je dovoljan tvoj pogled, ili kratak, tebi beznačajan dodir da se ponovo zaljubim u tebe. Možda smo mi i stvoreni jedno za drugo, bar tako ljudi kažu. Ali, ja ne mogu više. Možda i ti razmišljaš o svemu ovome, ja to nikada neću saznati. Nikada nisi bio otvoren prema meni. Ili možda i jesi, samo ja nisam želela da čujem istinu, pa sam nalazila lažne znake i nade da bi me nešto držalo u ovom našem začaranom krugu. Možda zaista ne želiš da budeš sa mnom. Možda nemaš više nikakva osećanja prema meni, a možda ih nikada nisi ni imao. I sve je to možda, a to je ono što mene ubija. Nikada nismo načisto. Nikada ne znam o čemu ti misliš. Ne poznajem te dovoljno, a znam te godinama. Ali, ja želim da te upoznam, i želim da ti mene upoznaš, samo što mi nikada nećeš dati priliku za to. Mada, u ovom trenutku je svaka moja reč suvišna. Previše sam vremena dala sebi da mislim na tebe, previše sam reči izgovorila, a nisi to zaslužio, barem ne više. Sada, dragi moj, moram da te pustim. Moraš ti mene da pustiš. Okrenuće se ovo ludo kolo sreće. Biću i ja srećna - nekada. Možda u nekom drugom životu, ali biću srećna. Samo je potrebno vreme. Najviše me boli to što znam da smo skoro mogli da uspemo, samo nam je malo falilo. I najteže mi je da izgovorim: Volela sam te... A zaista jesam. ''

Presavila je papir na pola, napisala njegovo ime i spustila olovku. Sasvim smireno je otišla do frižidera, ubacila dve kocke leda u čašu i sipala viski. Tišina. Čulo se samo njeno disanje i pucketanje leda u čaši. Otpila je veliki gutljaj i vratila se nazad za sto. Uzela je pismo i gurnula ga u prvu fioku.

-"Znam da mu ga nećeš dati", rekla je njena savest: "Nisi dovoljno hrabra."

Jelena Bilić