Šta se koga tiče, pomišljala sam često? Na pameti mi bilo, šta bi ko morao da zna? Danas - sve je drugačije. Možda... samo sam shvatila kako? Za sve, skoro, kriva sam upravo ja. Nisam kriva - ne! Treba da zahvalim - sebi. Zahvalim prošlosti na pruženim lekcijama. Zahvalna koži, sve je ona osetila. Na kraju, zahvalna tebi - nauči me štošta!

Upravo sa moje raskrsnice savesti i davno sanjanog sna, posmatram i primećujem. Ne stavljam mnogo iza sebe, opet, toliko šareno je sve. Protkano vijugama, kroz njih huje drhtaji. Jasno vidim. Tebi sam se i nadala. Premda, dosta ćutljiv, zatvoren (a, rekla bi pokojna baba, muško ki muško) - meni si bio dovoljan motiv da se pokrenem. Da, Ti - čovek, svojim ćutanjem o meni, rekao si mi mnogo. Zaslužuješ ti svaku misao koju sam ti uputila. I, na svaku bivala ponosna. Ipak, ova jedna ostaje budna zauvek. Stajaće ona, usamljena, tu - na raskrsnici i onog dana u kojem sećanja na nas izmagle, jer... Ti - ti si najlepši kompliment koji sam ikad dobila! Kroz tvoje ćutanje, uvidela. Kroz pogled pratila neme korake i imala snage da nastavim dalje. Spremna na sve, jednostavno - kliznula sam kroz radost zvanu život.

Želim da zahvalim Tebi. Bio si i sad si - dovoljno velik san. Molim te, nemoj dozvoliti da se budim. Lepo mi je u ovoj samoći, osetim je sama. Neka sam narcis, neka sam razmažena, kojekakva - sve sam, ali znaj - tu, u samoći mojih misli, tu, mogu da zagrlim tebe. Jer, drag si. Jer, osmeh si. Jer, sve si. Jer, Ti, jedan... davno sanjani si san! Moram da ponovim - stojim ovde, na raskršću, brije me povetarac, okolo neki radovi. Sve huči, bruji, sve strano je, sve tamo negde, a tako blizu je. Ma, ne želim da se mešam sa tim drugim, nepoznatim. Stojim u mestu i misli šaljem kroz oblake. Šaljem ih i nadam se. Znam, tamo, postoji... on jedan. Zna on kako je meni. Možda mi se i čini, ali? Oseti on kako je meni? Možda mu se učini, kao i njemu mi je, a oboje znamo - nemam pravo. I neka ga tamo, ne diram ga. Mislima pletem džemper - valja imati nešto za sva vremena, od sebe ne bežim. Nosim sve. Od ovog vetra, kija mi se. Spuštam pogled ka vrhovima cipela, kad tamo - cvet. Boje prijaju, u sve se uklapa. Ali, ne diram. Neka ga, nek stoji. Lep - ne znači da je moj. Ne moram viđeno dodirnuti. Dovoljno je obratiti pažnju. Dovoljno je zahvaliti na susretu. Dovoljno, ostati zahvalan životu, što dozvolio mi je upoznati nekog kao što si Ti!

Pišem ti ovako, jer ispod luckaste košulje, znaš one... rado klizne pred tvojim pogledom... ispod - krije se ova devojka. I ne brinem, nije do mene. Ti si kriv, zbog tebe postajem savršena za svaku lepu misao!

Danijela Vukmirović