One su rekle: Pismo koje ti nikad nisam poslala (drugi deo)

Između čekanja i jutra - postoji pesma

Čekam te! 
Baš te, onako, lepo čekam. 
Odraslo te čekam, ovog puta. 
Ne prolazim više sedamnaest kilometara 
Šetajući po sobi gore-dole, 
Povremeno prozivajući 
Nesretni televizijski program 
Koji ni ovog puta nije uspeo 
Da mi zadrži pažnju
Dok te čekam. 
Sad te čekam mirno, oslobođeno
Sad sam sigurna da mi zaista dolaziš. 
Samo ti treba malo vremena, 
Ne brini o tome. 
Ne brinem ni ja, 
Samo mi je ponekad dosadno 
U ovoj običnosti bez tebe. 
Vreme sporije prolazi. 
Smeštena u neznanju o tvojim koracima, pitam se... 
Autoput koje zemlje pokoravaš dvotočkašem
Koje planinske vrhove osvajaš, 
Da li je zalazak u koji gledaš i dalje ljubičaste boje? 
Ponekad deluje kao da je 
Kazaljka ukopana u zidnom satu 
I da se ne miče, 
Možda jer posmatram kroz oči onog koji čeka, a ne onog kog čekaju 
Šta znam... 
Setim se Kapora i Bukowskog 
Oni su o čekanju pisali najtačnije 
Oni bi ti možda bolje objasnili 
Koliko si važan
Dok postoji neko ko čeka na tebe. 
Zamišljam se u nekom proleću 
Gde smisao ipak nadjačava besmisao 
I onda se setim tebe 
I nemam potrebu da bežim 
A uvek imam potrebu da bežim 
Samo ovog puta ne 
Ovog puta bih malo ostala 
Da saznam čega sve tu ima 
U tebi, u meni 
I onda se setim tebe 
Da bih ti pisala pesme 
One pesme bez rime i reda 
I onda se setim tebe... 
Dok lutaš, lutaš 
Ahh... 
Sećaš li se da bih te grlila dok mi čitaš? 
Antića, Prevera, koga god. 
Sećaš li se da bih to radila dugo i često? 
Zagrljaji i poezija se ne troše. 

Kaži mi da nisam umislila. Kaži mi da sam umislila. Pomozi mi da ti pomognem. I ne tražim ti definicije, ne tražim ti forme. Već samo da me držiš za ruku ponekad, da ne bih pala na ledu. Već samo da se javiš da se ne bih saplitala o svoje škorpijske sumnje. Kad se nađeš, da me nađeš. Da se pravimo da gledamo zvezde po plafonima beogradskih barova. 

A posle, ko zna. Možda i budemo zadirkivali vodopade reke Une, a mirnoj vodi mir remetili šalom. Ako sam dovoljno sve, što misliš da je dovoljno da ne bi izmicao, mili...

Una Vučenić

Od mene - tebi

Nekada ti pišem pisma duga 
U mojoj glavi samo 
I sve zablude i boli 
Na tvoja vrata stižu još jednom u nizu 
Ja ih ne šaljem 
Ali ona svejedno stižu 
Kao u Rodama 
Naglas izgovaram svako zašto i tvoje zato što itd. itd.
Ne stalno, ne po navici 
Samo na tren me zapljusne 
I znam da će proći brzo 
Kada niko ne umije i ne može 
Da shvati neku drugu mene 
Ili mene tako drugačiju 
Punu proturječnosti i kontradiktornosti 
Ja poželim da si ti tu 
Poželim tvoje lijepo bijelo lice ispred moga lika 
Kako otpočinje 
Slušaj, mačko 
Samo u tvojim riječima sam vjerovala u neku snažnu, bolju mene 
Razumio si svaku moju promjenu raspoloženja 
Neke velike tuge i duga gledanja kroz prozor 
Pa se vratim i sve je ful 
Jer sva sam na momente, na juriš
Pišem ti 
Pišem ti kako mi zafale one tišine sa tobom 
Kada ležim na boku 
Ti odmah iza mene 
Osjećam te cijelim tijelom 
I sa ono malo duše što treperi 
Kao list na buri 
Radiš sa mnom šta ti je volja 
Držiš me, obgrliš kao violončelo 
I ljubiš u sljepoočnicu 
I svakim poljupcem nabrajaš šta sam tebi ja 
Možemo do ujutru ovako 
Ma može 
Pišem ti 
Nekad su to samo male vječnosti 
I nekad se ne znam nositi sa time 
I sva sam bolna i teška danima 
Bez razloga 
Jer ti si moje najbolnije nije mi ništa 
I dobro sam 
I svako moje gledanje u daljinu 
I kad pomislim kako je sve okej 
Ma baš se dobro držim 
Neka uspomena se probudi na zadnjoj stanici periferije moga srca 
Pokuca tiho u tri popodne ili poslije ponoći 
Svejedno 
Tek da upita 
Možda vrhovi prstiju pamte 
Ili porubi na mojim haljinama 
Ili kosa prosuta po tvojim rukama 
Udubljenje moga vrata 
Tek da prenoćiš tu 
I ujutru da ne odeš dok spavam 
Već da posmatram prizor u neko rano jutro 
U kome tvoje duge trepavice prave hlad jednim krupnim, smeđim ocima 
I da slušam kako mirisno dišeš
I vlažiš jezikom modre usne 
Voljela bih da si čuo sve što sam ti prešutila, sve za šta nisi mario 
Svaku tišinu i nije mi ništa 
Pišem ti 
Sjeti li te ikada 
Išta 
Na ono ljeto 
Barem onaj šal koji nosiš kada padaju snjegovi 
Jer nosiš ga 
Ja tvoje ništa više nisam nikada 
Išta materijalno dodirne li te ikada 
Kada nikakve uspomene i sjećanja nisu uspjela 
Je li cjelokupan kraj bio samo laž
Svaki dodir 
Pa mirišeš mi kosu 
Udišeš me i privlačiš sebi 
Između suza i izvini 
Je li sve bio samo trik 
Može li se to odglumiti uopšte 
Jednom smo pravili planove da snimimo film u gradu na Bosforu 
Ti i ja glavne uloge 
Nekada se zapitam i zamislim 
Ti mene tako divno nisi znao 
Znao si da volim Balaševića 
Duge šetnje, cvijetne parfeme 
Ali nisi znao koji mi je najdraži film, na kojoj strani spavam, da se bojim samoće, nisi me pitao o mome djetinjstvu 
Toliko sitnica koje sklapaju mozaik jedne mene 
Kao po koricama si me probrao i tako ovlaš citao 
Nisi znao zbog čega u dva ujutru sjedim na podu i plačem 
Znaš, svaki put kad zagusti i kad se smijem jako 
Ja vidim tvoj lik ispred sebe
I pričam ti o tome 
Kao da ćeš sa sobom donijeti čarobni štapić i svaku tugu pretvoriti u sreć
I svaku sreću za dva put već
Nisi znao za svaki put kad je zalupila vrata i otišla 
Pa se vratila 
Pa otišla 
I sve ukrug 
Nisi znao da sve što sto si ti izrežirao nije ništa nasuprot te boli 
I nisi znao kakvu sam potrebu imala pričati o tome sa tobom 
Jer ti si znao tako lijepo slušati 
I razumjeti i reći mi sta ti misliš
I šta je dobro za mene 
Jer ja nisam nikakav slabić
I sve mogu 
Ali ti si neka druga bol 
Nešto što boli drugačije 
I ma koliko me drugi ljudi vukli na dno 
Ti ipak umiješ to najbolje...
Mala Vidra

Poruke ljubavi

1.♡ Toliko godina sam provela s tobom, vjerujući u svaku riječ koju si izgovorio. Govorio si o našoj ljubavi da bi me iznevjerio i jednog dana iz mog života nestao. Tada sam bila izgubljena i sama, a svjetlost mog života prekrila je tama. I tako, moju sreću zamijenila je tuga, ne zeleći da budem ničija druga. Prošlo je vrijeme, minule rane, te nađoh i ja drugo rame. Tek tada spoznah pravu ljubav, saznah kako je voljeti i biti voljen. I tako, godine idu, život teče dalje, ti i ja zajedno nismo, al' opet ti želim sreću i pišem ovo pismo.

 2.♡ Srećo moja, ljubavi moja, hvala ti, hvala što sam se ikada tvojom zvala. Tvoj osmjeh i tvoja ruka dadoše snage da živimo skupa. Naše boli i naše patnje stvoriše ljubav vrijednu pažnje. I kad bih opet birati mogla, mijenjati ništa ne bih htjela. Jer, ovo se prava ljubav zove, koja samo dolazi u snove. Al' nama dođe i na javi, ovo je stvarnost, život pravi. Prođe deset godina dragi, sad više nismo ni lijepi, ni mladi. Molim se Bogu za našu sreću, al' ne plači kada mi budeš palio svijeću. Bolna sam mnogo i sam znaš, a počinak vječni za mene je spas. Pomozi djeci da postanu ljudi, a ti i bez mene, u životu, srećan budi.

3.♡ Život je naš od Boga dar, ali uvijek je vrijedna stvar! Život je lijep to kažu svi, to znam ja, a znaš i Ti! Život je čudan, jer nosi breme i mijenja ćudi, kao i vrijeme! Život je protkan nitima sreće, ali neko bi još ljubavi veće! Život ima tuge i bola, očaja i plača, ali zapamti da nam se uvijek sve vraća! I zato čovječe, zagrli život i voli ljude, da Ti uvijek u životu sreće bude!

Gordana Stojkov 

Pismo idolu

Mislila sam da nikad nikome neću prićati o tome, da će to ostati moja tajna do kraja života. Ipak, nije uvek sve onako kako želimo, eto sad imam priliku da pišem pismo koje nikada neću poslati, pogotovo ne tebi. Jednom davno, postao si moj idol, i danas si, kad čujem neku pesmu koju pevaš, svet stane na trenutak, i ja se pretvaram u uvo. Jednom davno sa svojim drugaricama ugovorala sam, zapravo one su mi ugovorile, sastanak sa tobom. Moja drugarica koja te je zvala, predstavila se kao novinarka i zakazala intervju s tobom. Bila sam presrećna, mada nisam znala zašto. Šta znači taj zakazan intervju, pojaviću se i šta onda, kako ću napraviti intrevju kad nisam novinarka. Ipak, odvažno sam odlučila da ću se sastati s tobom. Pojaviću se, pa šta bude. Spremala sam se, kao da idem na prvi sastanak, kao da ću se konačno sastati sa svojom prvom ljubavi. Znala sam da je sve što radim i osećam suludo, da nemam prava na tebe, da ti imaš svoj život, i ja svoj, i da je bolje da odusanem od te ideje da se sastanem s tobom. Nisam odustala, spremna sam krenula na dogovoreni sastanak. 

U jednom trenutku sam mislila da možda nećeš doći, da ćeš shvatiti kako je sve to igra, šala. Razmišljam o svemu, ali ipak hodam i želim da se bilo šta desi, a ti da ne dođeš. Konačno stižem na dogovoreni sastanak, na dogovoreno mesto i imam utisak da mi se koči deo po deo tela. Vidim te kako stojiš i čekaš. Malo si nervozan, ali veruj, ja sam bila nervoznija od tebe. Konačno stižem, mada sam mislila da nikad neću. Mehanički ti pružam ruku, ti mi se ljubazno smešiš. Taj tvoj osmeh mi teško pada, poželeh da me opsuješ, da kažeš nešto tipa: "Šta želiš od mene?" . Ništa se od toga ne dešava. Ja prva progovaram, glupo kažem nešto što liči na dobrodošlicu. Onda imam još gluplje opravdanje. Kažem ti kako sam ja prijateljica novinarke koju očekuješ i kako je ona zbog napada čira završila u bolnici. Oboje u tom trenutku imamo glup izraz na licu. Ti progovaraš, dok je moja ruka još u tvojoj. Kažeš kako ti je žao i kako joj želiš brz oporavak. Ja se zahvalim i odlazim, i gotovo, nema više. Imala sam priliku, nisam je iskoristila. Mislim da sam ti u tom trenutku rekla da je sve to bila igra kako bih te upoznala, da bi razumeo, da bi ti to čak bilo i simpatično... Nisam ti ništa rekla, na tvom licu sam sve pročitala, znao si da je neka glupa igra u pitanju, ali ne i koja. Pustio si moju ruku, i ja sam gledala kako odlaziš. Nikad te više neću videti, osim na televiziji, u novinama, na nekom koncertu možda. Gledala sam za tobom, a u glavi mi je zvonila melodija, nešto tipa da sam uvik dite kad sam s tobom, i još mnogo toga. Možda je glupo, ti si jednom tražio oproštaj u nekoj svojoj pesmi, a ja sad tražim oproštaj u pismu koje nikad neću poslali. Želim da mi oprostiš što sam se poigrala s tobom, a bilo je nevino i dobronamerno... Pozdrav, možda se nekad i sretnemo, a i nasmejemo zbog nečeg što se nije desilo.

Miroslava Đušić Nedeljković


 Tebi - hvala, ja drugačije ne umem

Šta se koga tiče, pomišljala sam često? Na pameti mi bilo, šta bi ko morao da zna? Danas - sve je drugačije. Možda... samo sam shvatila kako? Za sve, skoro, kriva sam upravo ja. Nisam kriva - ne! Treba da zahvalim - sebi. Zahvalim prošlosti na pruženim lekcijama. Zahvalna koži, sve je ona osetila. Na kraju, zahvalna tebi - nauči me štošta!

Upravo sa moje raskrsnice savesti i davno sanjanog sna, posmatram i primećujem. Ne stavljam mnogo iza sebe, opet, toliko šareno je sve. Protkano vijugama, kroz njih huje drhtaji. Jasno vidim. Tebi sam se i nadala. Premda, dosta ćutljiv, zatvoren (a, rekla bi pokojna baba, muško ki muško) - meni si bio dovoljan motiv da se pokrenem. Da, Ti - čovek, svojim ćutanjem o meni, rekao si mi mnogo. Zaslužuješ ti svaku misao koju sam ti uputila. I, na svaku bivala ponosna. Ipak, ova jedna ostaje budna zauvek. Stajaće ona, usamljena, tu - na raskrsnici i onog dana u kojem sećanja na nas izmagle, jer... Ti - ti si najlepši kompliment koji sam ikad dobila! Kroz tvoje ćutanje, uvidela. Kroz pogled pratila neme korake i imala snage da nastavim dalje. Spremna na sve, jednostavno - kliznula sam kroz radost zvanu život.

Želim da zahvalim Tebi. Bio si i sad si - dovoljno velik san. Molim te, nemoj dozvoliti da se budim. Lepo mi je u ovoj samoći, osetim je sama. Neka sam narcis, neka sam razmažena, kojekakva - sve sam, ali znaj - tu, u samoći mojih misli, tu, mogu da zagrlim tebe. Jer, drag si. Jer, osmeh si. Jer, sve si. Jer, Ti, jedan... davno sanjani si san! Moram da ponovim - stojim ovde, na raskršću, brije me povetarac, okolo neki radovi. Sve huči, bruji, sve strano je, sve tamo negde, a tako blizu je. Ma, ne želim da se mešam sa tim drugim, nepoznatim. Stojim u mestu i misli šaljem kroz oblake. Šaljem ih i nadam se. Znam, tamo, postoji... on jedan. Zna on kako je meni. Možda mi se i čini, ali? Oseti on kako je meni? Možda mu se učini, kao i njemu mi je, a oboje znamo - nemam pravo. I neka ga tamo, ne diram ga. Mislima pletem džemper - valja imati nešto za sva vremena, od sebe ne bežim. Nosim sve. Od ovog vetra, kija mi se. Spuštam pogled ka vrhovima cipela, kad tamo - cvet. Boje prijaju, u sve se uklapa. Ali, ne diram. Neka ga, nek stoji. Lep - ne znači da je moj. Ne moram viđeno dodirnuti. Dovoljno je obratiti pažnju. Dovoljno je zahvaliti na susretu. Dovoljno, ostati zahvalan životu, što dozvolio mi je upoznati nekog kao što si Ti!

Pišem ti ovako, jer ispod luckaste košulje, znaš one... rado klizne pred tvojim pogledom... ispod - krije se ova devojka. I ne brinem, nije do mene. Ti si kriv, zbog tebe postajem savršena za svaku lepu misao!
Danijela Vukmirović 



Kralj sa tri dame

Pišem ovu pjesmu tebi,
iako znam da ti meni ne bi.
Pišem ovu pjesmu tebi,
iako znam da pročitati smio ne bi.
Pišem ovu pjesmu tešku,
jer ne bih smjela izgovoriti
ono što bih htjela.
Jer, plašiš se ljubavi moje,
koja je velika kao tajne odaje tvoje.
Zašto se plašiš ljubavne moći,
nije ona tako tamna i hladna kao ove noći.
Odgovor bih željeti htjela,
ali o tome sanjati ne bih smjela.
Povrijediće me znam,
al' prestati sanjati neću,
jer tako samo još veću nesreću steći ću.
Sanjam o tvojim usnicama medenim
i nadam se da će postati utjeha mojim ledenim.
I onda probudim se u noći bez moći i osjetim kako tvoje rukice meke sad grle druge neke.
I opet utonem u san lak i prisjetim se kralja sa tri dame Suncem nad...
I od tada svake noći nove sanjat' bih htjela iste oči one...
Kristina Rajić


Opet smo sreći okrenuli leđa

Do skora mi ništa nije nagoveštavalo da će se sve ovako "završiti". Nijednim svojim gestom nisi doprineo tome. Stavio si tačku, a da me nisi ni pitao za mišljenje. A nisi imao prava na to. Ostala sam nedorečena. Misli ostadoše prazne, napuštene...

Ostala je ruka u vazduhu i ja u čudu gledajući pred sobom kako bežiš.

Da, pobegao si, a da nisi ni pokušao, da nisi ni zagrlio. Prolaze nedelje, meseci, ali ja i dalje razmišljam o svemu. Ni daljina, ni tvoja hladnoća nisu pomogle da te iščupam iz srca. Budalo moja... Takve se ljubavi ne zaboravljaju lako... Možeš li biti prijatelj nekome koga bezgranično voliš? Pa, naravno da ne. 

Ovo je kao bolest kojoj nema leka. Ne znam kako bih drugačije opisala trenutno stanje. Borba sa emocijama. Šibaju me sa svih strana, udaraju. Opet me me obaraju, ali ja se iznova dižem. Ne dozvoljavam ovoj "bolesti" da me pokori. I taman prestanem na momente da mislim na tebe , a ti kao da to osetiš pa mi protutnjaš kroz misli toliko jako da mi uzdrmaš celo telo. Boli to. Beži iz glave! Zar ne vidiš da pokušavam da te zaboravim? Uporno izbegavam tvoju blizinu, plašim se sebe same. Bes je jači. Steže. Šamaraju me ljubav i mržnja naizmenično... Onako muški!

Onda naiđe trenutak kada jedva čekam noć. Uvučem se u postelju i pokušavam da smirim ovo ustreptalo srce. Iskalim sav bes na jastuk, u tami moje sobe, kako bih ujutru izašla manje tužnih očiju i susrela se licem u lice sa novim brigama i problemima. Znaš, u redu je da iskažeš bol kada ti neko nedostaje, da iskažeš revolt protiv nepravde. Ali, na kraju se sve svede na jedno: Spustiš oružje i shvatiš da je u tebi puno snova, toliko da te guše, a premalo realnosti.

Onda se prepustiš životu, predaš se kolotečini...

Živiš.

Milena Marinković

Нема коментара:

Постави коментар