Samoća u duši

Tačno je da svi mi, ponekad, osetimo potrebu da budemo sami. Ne znači to kako smo samoživi. Čovek je sam po sebi društveno biće, samoća mu ne odgovara, ali kada želi da napravi bilo kakvu retrospektivu, samoća mu postaje idealna partner. Obično tada napravio sebi neku prijatnu atmosferu, pustimo neku omiljenu muziku, pripremimo neki napitak i prepustimo se mislima. Meni u takvim trenucima najviše odgovara neki voćni čaj, sa malo meda. To me opušta. Nekada se u trenucima osamljivanja, vraćam u prošlost i prebiram po žicama i notama, koje mi je život priredio i koje sam odsvirala, mada nemam muzičko obrazovanje. Mislim, kako sam nešto dobro, a puno toga loše odsvirala, ali šta vredi, to je "bilo pa prošlo", ništa se tu ne može popraviti. Onda mislim o onim tačno otpevanim tonovima, pa i tu zaključim, kako je ta tačnost surova, zapravo suvoparna, kako sam u njih mogla uneti malo više boje, nadrobiti, raznih začina, pa po običaju, padnem u depresiju kako sve radim pogrešno, čak i ono, što sam mislila, da je dobro odrađeno. Dolazim tada do zaključka kako je opasno osamljivati se. Dok su pored mene oni koje volim i koji vole mene, ne razmišljam na način kako to radim kada sam sama. Moja duša mi šalje signale i trebala bih je poslušati. Samoća nije dobra, kaže moja duša, a ja puštam neku brzu muziku, veselu, ispijam poslednju kap svog čaja, i zahvaljujem Bogu što ga u šolji više nema. Stajem u takvim trenucima ispred ogledala, nasmešim se sebi, i konstatujem kako je život lep baš zato što nisam sama. Bogata sam, mislim dalje, jer moja duša ne želi biti sama, a to je zapravo, ona prava samoća, ona koja razara svaki deo tela - to kada je duša sama, tada ni sunce ne sija, ni mesec nema zvezdu Danicu. Kažem: "Ogledalce, ogledalce moje, oni koji vole nikad nisu sami, kojima su srce i duša puni ljubavi, uvek su okruženi istom. Samoća ne stanuje na njihovoj adresi.'' Odlazim tada zadovoljna u svet od kojeg sam htela da se osamim i kažem svojoj duši: "Hvala što nisi dozvolila da dugo budem sama. " 

 Mala Vidra