Oni su rekli: O samoći (prvi deo)

Samoća je nešto drugo

Samoća je kad ležiš a kazaljka sporo otkucava.
Samoća je kad se zadnjim atomima snage boriš da vratiš izgubljeno i shvatiš da je taj neko otišao i prije nego što si shvatila da je otišao.
Samoća je kad sjediš sa nekim koga smatraš svojim a on je odavno ničiji.
Samoća je kad gledate jednu istu stvar a vidite je potpuno drugačije.
Samoća je kad shvatiš da si toliko vremena bio pored nekoga a da taj neko uopće nije bio pored tebe.
Samoća je kad tipkaš poruku na broj koji odavno ne postoji.
Samoća je kad shvatiš da si izgubio nekoga ko se neće vratiti nikad više.
Samoća nije samo biti sam u sobi, samoća je nešto sasvim drugo.
Samoća je kad napraviš dvije šoljice kafe, staviš dva tanjira i dvije čaše za njegovu pivu i tvoj sok od brusnice.
Samoća je kad zamišljaš nekoga i vodiš razgovor sa njim koga nema.
Samoća je naša svakodnevica. Nešto što svakome treba. To je naša drugarica u kasne sate. Nešto što osjećamo sa kišom. Nešto što nosimo u lijevom džepu. Nešto što pijemo iz čaše. Nešto što vidimo u prolaznicima na ulicama.
Samoća je nešto što nas čini jačima.
Samoća nas nikad ne ostavlja sasvim same. Iako se sa njom možda osjećamo sami, mi to zapravo nikad nismo.
Samoća nije samo biti sam u sobi, samoća je nešto sasvim drugo.
Uopće nije bitno što večeras sjedim sama u sobi i što ću sutra, ili za nekoliko godina biti bilo gdje drugo na ovoj čudnoj planeti, ja sa samoćom nikad nisam sama. A nisi ni ti.

EMmila EMdraga

Samoća u duši

Tačno je da svi mi, ponekad, osetimo potrebu da budemo sami. Ne znači to kako smo samoživi. Čovek je sam po sebi društveno biće, samoća mu ne odgovara, ali kada želi da napravi bilo kakvu retrospektivu, samoća mu postaje idealna partner. Obično tada napravio sebi neku prijatnu atmosferu, pustimo neku omiljenu muziku, pripremimo neki napitak i prepustimo se mislima. Meni u takvim trenucima najviše odgovara neki voćni čaj, sa malo meda. To me opušta. Nekada se u trenucima osamljivanja, vraćam u prošlost i prebiram po žicama i notama, koje mi je život priredio i koje sam odsvirala, mada nemam muzičko obrazovanje. Mislim, kako sam nešto dobro, a puno toga loše odsvirala, ali šta vredi, to je "bilo pa prošlo", ništa se tu ne može popraviti. Onda mislim o onim tačno otpevanim tonovima, pa i tu zaključim, kako je ta tačnost surova, zapravo suvoparna, kako sam u njih mogla uneti malo više boje, nadrobiti, raznih začina, pa po običaju, padnem u depresiju kako sve radim pogrešno, čak i ono, što sam mislila, da je dobro odrađeno. Dolazim tada do zaključka kako je opasno osamljivati se. Dok su pored mene oni koje volim i koji vole mene, ne razmišljam na način kako to radim kada sam sama. Moja duša mi šalje signale i trebala bih je poslušati. Samoća nije dobra, kaže moja duša, a ja puštam neku brzu muziku, veselu, ispijam poslednju kap svog čaja, i zahvaljujem Bogu što ga u šolji više nema. Stajem u takvim trenucima ispred ogledala, nasmešim se sebi, i konstatujem kako je život lep baš zato što nisam sama. Bogata sam, mislim dalje, jer moja duša ne želi biti sama, a to je zapravo, ona prava samoća, ona koja razara svaki deo tela - to kada je duša sama, tada ni sunce ne sija, ni mesec nema zvezdu Danicu. Kažem: "Ogledalce, ogledalce moje, oni koji vole nikad nisu sami, kojima su srce i duša puni ljubavi, uvek su okruženi istom. Samoća ne stanuje na njihovoj adresi.'' Odlazim tada zadovoljna u svet od kojeg sam htela da se osamim i kažem svojoj duši: "Hvala što nisi dozvolila da dugo budem sama. " 
Miroslava Đušić Nedeljković


Himalaji

Prelaziš polako vrhovima prstiju preko pukotine na zidu
Opipavaš svaki oštar vrh
Zamišljaš Himalaje i to te uznemirava
Uvek si se plašila visine
Jutro je sumorno i pusto
Ali tebi nije stalo do dana
Ti si oko
Crno i izgubljeno u senci Sunca
Tebi nije stalo do budućnosti
Ti voliš samo daljine
Čini ti se da pukotina ima oblik balerine
To te nosi opet negde daleko
I sada bi plesala
A i mogla bi, ali nije noć
Nije vreme
Polako okrećeš glavu i gledaš u plafon
Voliš to predsoblje
Od detinjstva
Tu je bila Narnija
Atlantida
Nedođija
Sada, čini ti se, da si tu samo ti
I u pravu si
Ležiš u predsoblju i opipavaš pukotinu na zidu
Ne voliš dan
Ne voliš svet
Ne voliš mene
I tvrdiš da ni ne umeš
Išla bi u Nepal da vidiš Himalaje
Sama
Jer oni su tvojih ruku delo
Ti si umetnica mašte i voliš svoje predsoblje
Voliš te zidove
Voliš te daljine i svoju melanholiju koja dolazi u talasima
Sakrivena si u satni mehanizam i ne želiš izaći
Tvoj pogled nije izgubljen
On je samo tvoj i nikome nije namenjen
Ti si prognana zver
Napuštena tvrđava
Nepoznata obala
Ti si horizont
I praviš se da si srećna tako sama u svom predsoblju
I ostaćeš da ležiš tu sa svojom pukotinom
Jer sobe ne voliš
Ne voliš blizine.
Jelisaveta Antonijević


Na odvojenim otocima

Ti nisi tu
Da mi ugriješ ruke kada je hladno i kada snježi
Da mi pridržiš kaput kada se oblačim
I da mi namjestiš okovratnik
Nisi tu da me pokriješ ćebetom
I ugriješ tijelom
Nisi tu da kažeš nećeš pasti, ja te čuvam
Dok hodam natračke
Sa tvojim rukama u obruču oko mojih leđa
Nisi tu da pitaš je li mi hladno
I skopčas dugmad na mom kaputu
I prebaciš šal na moje rame
Na onaj francuski način
Sva tuga mog bića stane u tri riječi
Sreli
Smo
Se
Ti znaš najbolje svaki drhtaj, treptaj moga tijela
Svaku boru
Svaki trzaj
Znaš da sam često poput šmirgl papira
Kao onu noć
I samo ti znas kako se uz malo pažnje dovede isti do savršenstva
Tvoje oči po meni
Ne vidim, ne znam, ne zanima me
Malo morgen
Vidim i osjetim tvoje poglede po meni
Sva tuga ovog svijeta
I neka neobjašnjiva sreća
Slila se u jedan jedini trenutak u kome su moje oči srele tvoje
Još uvijek imaš onaj pogled
Koji u meni probudi svako čulo
Proizvede trnce sve od koljena pa naviše
Kakva koljena zapravo
Imam li ih uopšte
I neki pritisak koji juri mojim tijelom
I završava se praskom u glavi
Tvojim ćao, mala
Smiješ se isto
Kao dječak
Gledala bih u taj prizor cijelu vječnost
Mirišeš na nekad
Pričaš mi lijepo, elokventno, naglašavajući svaku riječ
Kao i uvijek
I gledaš me…
Bog nek mi oprosti
Kao nekad
Znaš da mi malo fali i da će sve otpočeti ponovo
Samo ako poželiš
O, dobro ti to znaš
Zato me privlačiš sebi
Zato stavljam ruku na tvoje grudi
Onde gdje se miješa prošlost i sadašnjost
Onde gdje ne znam smijem li, trebam li, podrazumijeva li se išta
Znam samo da te ljubim u sljedećem času
I odlazim bestraga
Šta je tvoj tužni izraz lica značio
Nakon moje proste rečenice da odlazim
Još jedna laž i jos jedan čin u ovoj drami koju režiraš
Onaj ti nikada ne bi ostao stajati na
Podijumu onog noćnog kluba
U masi mladih ljudi
Koji plešu i dižu čaše visoko
Ti me nikada ne bi pustio da se sama provlačim kroz gužvu
Koračam mračnim ulicama do taxija
Ti koračas ispred mene
Držeći mi ruku
Otkrivajući siluetu krhke, mlade žene
U povratku prebacujem radio stanice u tvome autu
U nekom prošlom životu samo
I sva gorda, ponosna, neka druga ja
Bježim od sebe, od tebe
Možda i zaplačem na tvoj dodir
Ali toga nema i ne postoji
Ne znaš
I nije se desilo
Postojim samo ja
Kako koračam sama
Gradeći put ispred sebe
Ostvarujući svoje ambicije i snivanja
Uživajući u sitnicama koje sama radim za sebe
Šetam Vilsonovim šetalistem sasvim sama, čitam klasike, fotografišem, pišem, studiram ono što volim, plešem navečer iza ponoći u nekom klubu, pa te otplačem na hladnom kuhinjskom podu
Ali te nikada više neću nazvati i reći ti to
Za par minuta opet sam to
Sama ja
Koja se ujutru probudi bez
Da me sačeka tvoja poruka
Samo nekoliko riječi
A dovoljne da me drže na toplome
I završe vatrometom u osam navečer na prosirenju
Bez poruke i poziva na kraju dana
Prvi da mi čestitas praznik
Praviš planove gdje ćemo i kako
Ljubiš gdje boli
Kad boli
I preventive radi
Nemam kome javiti
Svoje prve desetke
Niko se ne ponosi mnome
Na onaj način
Niko ne zna za ožiljke, mladeže, benove rasute po mome tijelu
I ne crta vrhovima prstiju po njima
Niti moje daleko dublje ožiljke
I procjepe
Bojim se samoće
I sve se bliži dan kada ću posrnuti
Čisto da ti neko priđe blizu
Nisi ti smak svijeta da poslije tebe nema ništa, lijepo kaže moja M.
 Mala Vidra
Sviće njoj noć

Uzalud je pričala u noći
sama u svojoj samoći.
On neće doći.
Ne može doći.

Gromko, ali tihim glasom
i samu čula je ko da sluša
nekog kraj sebe koji tužno jeca
i doziva: molim te vrati se.
I tu utihnu na trenutak sve.

Sve staje u tom vapaju
dugim izdisajem bola
koji pretvorio se iz jecaja
u tihu jezu nje same
zgrčene pod pokrivačem.

S vazduhom joj se duša bori.
Udiše kamen u grudi,
bori se ta žena s tom zlom kob
ne bi li osmehnula se njemu.
Vrati se.

Čulo se i reka suza stade.
Dan se gasio u zenici
koja vraćala jesećanja.
Zaspala je ta još tako topla i voljena žena u tom mraku.

Ostala je sama ljubav s tugom da deli.
I još samo tako se ona sama u tami noći veseli, plače.
U boli gromkim glasom
ali tako, tiho, dozivajući,
čeka da joj svane još jedna noć.

Branka Pešić


S tobom, sama  

Pevaj mi pesme o ljubavi onda kada ne znaš ko sam
I grli me u posebnim prilikama
Drži me za ruku kada si srećan i pijan
Poljubi me u kosu kada si radostan jer puniš dvadeset
Javi mi se na trećem stepeniku zgrade i izgovori moje ime onako dugo, značajno
Kako samo ti znaš
A ne znaš da znaš
Pričaj mi o svemu
O školskim danima
Prvoj ljubavi
Cirkusu
Doživljajima tvoga oca
Pričaj mi nešto na engleskom
I italijanskom
Onih nekoliko rečenica što si naučio od Karla
Ispričaj mi zašto su ti oči bile krvave i pune suza kada si sedeo na pločniku ispred zgrade petnaestog septembra posle ponoći
Govori mi o omiljenoj knjizi
I pesmi
I filmu
I danu
Govori mi o prvom trenutku kada si shvatio da voliš košarku koliko i najboljeg ortaka
Pričaj opet iz početka
O svačemu
Molim te...
Samo mi ne pričaj o samoći
Ne pričaj
Ćuti
Jer po tome smo isti
Dve zvezde na nebu
Nekoliko svetlosnih godina daleko jedna od druge
Tako blizu
A opet tako daleko
Nemoj se ni usuditi da započneš o onim noćima
Ne dajem ti da pričaš o njima
Onim
Znaš ti kojim noćima
O ''vrelim poljima nesanice''
I samoće...
Uzimaš moju ruku u svoju
Stavljaš je preko svoga srca, dok gledaš u prazno
''Samoća ti je nešto mnogo čudno Endž''
Kažeš
''Jednom kada ti se pridruži, uvek je tu
Malo, malo pa svrati
Nemoj ti uvek da je pustiš unutra''
''Znaš ti toliko o toj samoći''
Dođe mi da ti kažem
A opet ne razumeš
Ne razumeš onu koja je tu sada dok ja sedim pored tebe
Dok tvoja noga dodiruje moju
Tvoje rame uz moje
tvoji prsti preblizu mojih
uzdasi na milimetar daleko
S tobom sam
A opet sama sam
Ne zato što nemam nikog
Jer imam
Već zato što nemam
Nekoga.
Imam, a opet nemam
Tu je a opet nije
Tu si
A opet nema te.
M. B.


Нема коментара:

Постави коментар