Ovo izdanje je u potpunosti posvećeno samoći. Pored odlomka akademika Vladete Jerotića ''O samoći i usamljenosti'' , te intervjua sa Isidorom Bjelicom, kao i predivnih priča i pesama mojih sagovornika, zaista mi nije preostalo da kažem mnogo više i detaljnije.
Dobro sam upoznala samoću, onu usamljenost u kojoj te niko ne razume, niko ne želi da te sluša, niko te ne podržava; kad nemam kome da priznam i ispričam sve, da mi bude lakše... kad ručam sama, u tišini, kad se budim i ležem sama, kad me plaši svaka pesma koja ima tužnu melodiju, kad ulazim u stan i nemam kome da kažem ''Ćao'', kad posle godina ljubavi, ostanem ostavljena i sama; kad usledi ona usamljenost na koju niste navikli, koju nikad pre niste ni poznavali. Pa, kad vas još ta usamljenost upozna sa napadima anksioznosti, panikama, strahovima, opsesivno-kompulsivnim poremećajem... što pre prepoznate da tonete i pružite ruku pravoj osobi da vas vadi odatle, i što pre odlučite da tako više ne možete, da je vreme za promene, da se vratite normalnom životu u kom ste srećni, slobodni i nesputani, tim pre ćete se i izvući iz šaka samoće i usamljenosti. I neka vam samosažaljenje nikad ne bude opcija, ni pomisao, ni navika. Radije budite samokritični (samo ako će vam to služiti da pomognete sebi, a ne da vam otežava i da vas opterećuje). Verujem da je na moju odluku da počnem da uživam u životu sama, normalna i zdrava, a ne ostavljena, slaba i bezvoljna, najviše uticao taj bes na samu sebe, ta ogorčenost što sam dozvolila da se ponašam tako slabo i nemoćno, kako mi uopšte ne priliči... To me je izvuklo, ta moja unutrašnja borbena ja koja me šamarala svaki dan, vukla za rukav i terala da se budim, da ustajem, da se čupam! Da se vratim sebi.
Nikada me nije plašila samoća koja je moj izbor, ona samoća u koju se sami sklanjamo od ljudi, od buke, od stresa i brzog života, i gde odmaramo, razmišljamo, radimo na sebi, preispitujemo se... Od malena sam volela da provodim vreme sama u svojoj sebi, u nekom svom svetu. Nije me plašila ta samoća, jer kako kaže jedna divna dama (u rubrici Oni su rekli: O samoći) to nije ona sušta, duševna samoća, preciznije, to nije usamljenost. Ako znam da je kuća puna, da su mi toliko blizu oni koje volim i koji me vole, i čujem njihove glasove, onda slobodno uživam i sama u svojoj sobi, smirena, baveći se nečim što me zanima, ispunjava.
Bitno je voleti svoju samoću, uklopiti se u nju. Postati prijatelj svojoj samoći. Čuda možeš da napraviš u svojoj samoći, kad osluškuješ dušu, misli, intuiciju, praviš planove, posvećuješ se svom duhu, svom intelektu, telu... Tada najviše rasteš, upoznaješ sebe. To nije ona samoća koja te zgrabila u mrak, u strahove, u strašan osećaj da si neshvaćen, napušten, svetu stran i nerazumljiv, jer sve to navedeno je usamljenost. Gruba, surova, bolna i strašna usamljenost. I dešava se svima - toliko često smo sami u svojim brigama, obavezama, preračunavanjima, dugovima, strahovima, nepreboljenim tugama, negativnim mislima, bolestima... Usamljenost iz koje se batrgaš i rukama, i nogama i sve ti je gore, sve si iscrpljeniji od te borbe i sve bliži da odustaneš.
Ne dozvolite sebi da se osamite. Pomozite sebi koji god problem da imate, pričajte sa ljudima o tome. Neće vas svi slušati, ali vaša porodica i najbliži prijatelji sigurno hoće. Čak iako vas ne razumeju, čak iako vam nude rešenja koja ste već pokušali, značiće vam da govorite o tome, da što više postajete svesni da imate problem, da vam je potrebna pomoć. Ja sam se prva opirala predlogu da se posavetujem sa psihologom, a onda sam u trenutku kad sam osetila da sam sama sebi postala teška, da se bukvalno borim sama sa sobom, bez obzira što sam bila vrlo svesna da su misli glavni problem, i da su moji strahovi iracionalni, i da podsvest upravlja sa mnom... odlučila sam da popričam sa nekim ko je stručniji od mene. A svega sam bila svesna, posle toliko godina proučavanja svojih strahova i misli, toliko da mi je psiholog rekao: ''Pa Vi ste sami upravo razložili svoj problem i učinili ono što je obično moj prvi korak.'' Sve sam znala i prihvatila, gotovo sprijateljena i suočena sa svojim ''unutrašnjim demonima'' , ali ipak, najvažnije mi je izostajalo - rešenje. Nije sramota pričati o svojim dubokim strepnjama i potresima, sve je to ljudski i prirodno, i verujte da se događa svima, samo se ispoljava na različite načine.
Verujte u dobrotu i u ljubav. Nemojte se izdvajati. Vladeta Jerotić na kraju poglavlja o samoći citira Junga: "Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Ništa nas ne izoluje više od moći i prestiža. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami." . Morate biti zaštitnički okrenuti prema sebi, ponašati se prema sebi kao prema najboljem prijatelju, negovati svoju dušu, svoj razum, činiti sebi ono zbog čega ćete se osećati dobro i srećno, a to nikako ne možete ako ste odlučili da ćete se izolovati od ljudi. Naravno, svima nam prija povremena samoća, ali nikako ne trajna, večita samoća. Zbog toga je bitno da iskreno i potpuno volite i da budete voljeni. Zbog toga je bitno da u životu birate samo srcem, jer prava ljubav i prepoznavanje, štite od osećaja samoće, straha i besmisla. O tome govori i Isidora Bjelica u svojoj novoj knjizi ''Sama'' kao i u intervjuu za Insp.
Sve više danas biramo emotivne partnere ''koji izgledaju dobro, koji su intelektualci, sa kojima se razumemo, sa kojima imamo zajedničke teme, koji su sposobni, ostvareni...'' . Ljudi sve više, baš iz želje da ne budu sami, pristaju na te ''dogovor veze'' , na te ''racionalno odabrane odnose'' , a tako još više postaju sami, otuđeniji od svog srca. Birajte srcem i bićete daleko od samoće, jer kroz život vam je potrebna čvrsta ruka ljubavi, koja je prava, a ne izmišljena. Ona ljubav zbog koje počinjete da se držite sa nekim za ruku iako nikad niste, ona ljubav zbog koje se stalno smejete iako ste pre bili ćutljivi i povučeni, ona ljubav uz koju želite da budete uvek i u svakom trenutku, zbog koje se menjate, trpite, žrtvujete, praštate, učite... Tu je sva snaga i suština. Onda se više ne borite sami.
Volite svoje sopstvo i svoju samoću. Tu živite čitav svoj život, sami sa sobom, uvek, svake sekunde.. morate voleti sebe i naučiti da se nosite sa sobom lako i jednostavno. Odluka je važna: kad odlučite da se vadite iz tog životnog nereda u koji ste upali, ništa vas neće sprečiti da u tome uspete. Postajete jači u svojoj samoći, jači za druge ljude, jači za život. Kroz razne faze ćete još u životu prolaziti, važno je da odlučite da ćete iz svake izaći kao pobednik. Nedavno sam u jednoj pesmi napisala kako ljudi često neće biti tu da vam daju vetar u leđa, već samo da vas potapšu po leđima, kad već uspete. Eto vam razlog više da uvek budete spremni da se oslonite samo na sebe i da vam to ne bude neistraženo polje, rizična zona, već dobro poznato mesto u kom se sjajno snalazite. I, mnogo, mnogo radite na sebi, upoznajte sebe, do srži!
Uživajte u novom izdanju, iščitajte ga celog, jer ćete pronaći mnoge mudre misli koje mogu da vam promene pogled na život. Šaljite nam predloge i komentare, i sve što vas inspiriše!
Hvala vam na podršci!
Urednica Insp.a
Dobro sam upoznala samoću, onu usamljenost u kojoj te niko ne razume, niko ne želi da te sluša, niko te ne podržava; kad nemam kome da priznam i ispričam sve, da mi bude lakše... kad ručam sama, u tišini, kad se budim i ležem sama, kad me plaši svaka pesma koja ima tužnu melodiju, kad ulazim u stan i nemam kome da kažem ''Ćao'', kad posle godina ljubavi, ostanem ostavljena i sama; kad usledi ona usamljenost na koju niste navikli, koju nikad pre niste ni poznavali. Pa, kad vas još ta usamljenost upozna sa napadima anksioznosti, panikama, strahovima, opsesivno-kompulsivnim poremećajem... što pre prepoznate da tonete i pružite ruku pravoj osobi da vas vadi odatle, i što pre odlučite da tako više ne možete, da je vreme za promene, da se vratite normalnom životu u kom ste srećni, slobodni i nesputani, tim pre ćete se i izvući iz šaka samoće i usamljenosti. I neka vam samosažaljenje nikad ne bude opcija, ni pomisao, ni navika. Radije budite samokritični (samo ako će vam to služiti da pomognete sebi, a ne da vam otežava i da vas opterećuje). Verujem da je na moju odluku da počnem da uživam u životu sama, normalna i zdrava, a ne ostavljena, slaba i bezvoljna, najviše uticao taj bes na samu sebe, ta ogorčenost što sam dozvolila da se ponašam tako slabo i nemoćno, kako mi uopšte ne priliči... To me je izvuklo, ta moja unutrašnja borbena ja koja me šamarala svaki dan, vukla za rukav i terala da se budim, da ustajem, da se čupam! Da se vratim sebi.
Nikada me nije plašila samoća koja je moj izbor, ona samoća u koju se sami sklanjamo od ljudi, od buke, od stresa i brzog života, i gde odmaramo, razmišljamo, radimo na sebi, preispitujemo se... Od malena sam volela da provodim vreme sama u svojoj sebi, u nekom svom svetu. Nije me plašila ta samoća, jer kako kaže jedna divna dama (u rubrici Oni su rekli: O samoći) to nije ona sušta, duševna samoća, preciznije, to nije usamljenost. Ako znam da je kuća puna, da su mi toliko blizu oni koje volim i koji me vole, i čujem njihove glasove, onda slobodno uživam i sama u svojoj sobi, smirena, baveći se nečim što me zanima, ispunjava.
Bitno je voleti svoju samoću, uklopiti se u nju. Postati prijatelj svojoj samoći. Čuda možeš da napraviš u svojoj samoći, kad osluškuješ dušu, misli, intuiciju, praviš planove, posvećuješ se svom duhu, svom intelektu, telu... Tada najviše rasteš, upoznaješ sebe. To nije ona samoća koja te zgrabila u mrak, u strahove, u strašan osećaj da si neshvaćen, napušten, svetu stran i nerazumljiv, jer sve to navedeno je usamljenost. Gruba, surova, bolna i strašna usamljenost. I dešava se svima - toliko često smo sami u svojim brigama, obavezama, preračunavanjima, dugovima, strahovima, nepreboljenim tugama, negativnim mislima, bolestima... Usamljenost iz koje se batrgaš i rukama, i nogama i sve ti je gore, sve si iscrpljeniji od te borbe i sve bliži da odustaneš.
Ne dozvolite sebi da se osamite. Pomozite sebi koji god problem da imate, pričajte sa ljudima o tome. Neće vas svi slušati, ali vaša porodica i najbliži prijatelji sigurno hoće. Čak iako vas ne razumeju, čak iako vam nude rešenja koja ste već pokušali, značiće vam da govorite o tome, da što više postajete svesni da imate problem, da vam je potrebna pomoć. Ja sam se prva opirala predlogu da se posavetujem sa psihologom, a onda sam u trenutku kad sam osetila da sam sama sebi postala teška, da se bukvalno borim sama sa sobom, bez obzira što sam bila vrlo svesna da su misli glavni problem, i da su moji strahovi iracionalni, i da podsvest upravlja sa mnom... odlučila sam da popričam sa nekim ko je stručniji od mene. A svega sam bila svesna, posle toliko godina proučavanja svojih strahova i misli, toliko da mi je psiholog rekao: ''Pa Vi ste sami upravo razložili svoj problem i učinili ono što je obično moj prvi korak.'' Sve sam znala i prihvatila, gotovo sprijateljena i suočena sa svojim ''unutrašnjim demonima'' , ali ipak, najvažnije mi je izostajalo - rešenje. Nije sramota pričati o svojim dubokim strepnjama i potresima, sve je to ljudski i prirodno, i verujte da se događa svima, samo se ispoljava na različite načine.
Verujte u dobrotu i u ljubav. Nemojte se izdvajati. Vladeta Jerotić na kraju poglavlja o samoći citira Junga: "Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Ništa nas ne izoluje više od moći i prestiža. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami." . Morate biti zaštitnički okrenuti prema sebi, ponašati se prema sebi kao prema najboljem prijatelju, negovati svoju dušu, svoj razum, činiti sebi ono zbog čega ćete se osećati dobro i srećno, a to nikako ne možete ako ste odlučili da ćete se izolovati od ljudi. Naravno, svima nam prija povremena samoća, ali nikako ne trajna, večita samoća. Zbog toga je bitno da iskreno i potpuno volite i da budete voljeni. Zbog toga je bitno da u životu birate samo srcem, jer prava ljubav i prepoznavanje, štite od osećaja samoće, straha i besmisla. O tome govori i Isidora Bjelica u svojoj novoj knjizi ''Sama'' kao i u intervjuu za Insp.
Sve više danas biramo emotivne partnere ''koji izgledaju dobro, koji su intelektualci, sa kojima se razumemo, sa kojima imamo zajedničke teme, koji su sposobni, ostvareni...'' . Ljudi sve više, baš iz želje da ne budu sami, pristaju na te ''dogovor veze'' , na te ''racionalno odabrane odnose'' , a tako još više postaju sami, otuđeniji od svog srca. Birajte srcem i bićete daleko od samoće, jer kroz život vam je potrebna čvrsta ruka ljubavi, koja je prava, a ne izmišljena. Ona ljubav zbog koje počinjete da se držite sa nekim za ruku iako nikad niste, ona ljubav zbog koje se stalno smejete iako ste pre bili ćutljivi i povučeni, ona ljubav uz koju želite da budete uvek i u svakom trenutku, zbog koje se menjate, trpite, žrtvujete, praštate, učite... Tu je sva snaga i suština. Onda se više ne borite sami.
Volite svoje sopstvo i svoju samoću. Tu živite čitav svoj život, sami sa sobom, uvek, svake sekunde.. morate voleti sebe i naučiti da se nosite sa sobom lako i jednostavno. Odluka je važna: kad odlučite da se vadite iz tog životnog nereda u koji ste upali, ništa vas neće sprečiti da u tome uspete. Postajete jači u svojoj samoći, jači za druge ljude, jači za život. Kroz razne faze ćete još u životu prolaziti, važno je da odlučite da ćete iz svake izaći kao pobednik. Nedavno sam u jednoj pesmi napisala kako ljudi često neće biti tu da vam daju vetar u leđa, već samo da vas potapšu po leđima, kad već uspete. Eto vam razlog više da uvek budete spremni da se oslonite samo na sebe i da vam to ne bude neistraženo polje, rizična zona, već dobro poznato mesto u kom se sjajno snalazite. I, mnogo, mnogo radite na sebi, upoznajte sebe, do srži!
Uživajte u novom izdanju, iščitajte ga celog, jer ćete pronaći mnoge mudre misli koje mogu da vam promene pogled na život. Šaljite nam predloge i komentare, i sve što vas inspiriše!
Hvala vam na podršci!
Urednica Insp.a
Нема коментара:
Постави коментар