Živjeti slobodno
I kada otkačim šlepove
I raskrstim sa svime onime što me tišti i ne ispunjava
Opet sam to samo ja, koja se sama šeta gradskim šetalistem
Ja koja se osjeća snažnom i sama sa sobom
Slobodnom
Bez nepotrebnih poziva i poruka na mom displeju, teških
mirisa, stisaka, pogleda
Ja koja tačno znam šta želim i trebam
I kojoj ne treba muška ruka
Koja bi me vodila
Već neko dovoljno jak
Ko bi koračao uporedo sa mnom
Dvije zime su prošle
Da bih bila i dalje onako krhka i ranjiva
Danas sama biram svoje puteve
I završavam sa svime onime što me tišti
Pomirila sam se s tim da neke pozive nikada neću primiti
Da je bolje za mene da iste ne okrećem više nikada
Da će neka pitanja zauvijek ostati između nas
I da si u stanju gledati me i pričati sa mnom tako nježno i
blisko
Ali ne htjeti ništa više od toga
Okrećem leđa prije negoli budem povrijeđena
I povrijeđujem kao da nikada nisam bila na toj strani
Ti dobro znaš da sam ja vjetar koji ničije ruke ne umiju
vezati
Što me čvršće stežu
Bivam sve dalja
Jedan On je uspio pronaći onu pravu mjeru
Potrebnu za ostati
Samo jedan čovjek je znao prividno biti tu i prividno
nestati
I učiniti da se osjećam slobodnom
A ipak sam dobro znala čija sam i koliko
Toliko slobodnom
Da sam se uvijek vraćala po još
Ostali su se svi trudili skresati mi krila
Tjerati me da sanjam neke male snove
Nekih sitnih duša
A ja bih da živim, izlazim, plešem, slušam jazz, idem na
operu, putujem, sanjam, žurim s jedne obaveze na drugu
Ja znam ipak biti nečija
Iako se ne čini tako
Previše sam ostala nečija
I sve mi je malo i nedovoljno nakon toga
Ispazne teme, isprazni razgovori
Ništa da me zadrži, zainteresuje, da slušam široko raširenih
očiju
Mlake ruke, mlaki stisak, mlaki zagrljaji
I kad mi sipa šećer u kafu i miješa kašikicom
Ona stara ja bi vjerovatno ostala zaljubljena u taj trenutak
Ali jedan On je to radio
Mnogo bolje
Širokih ramena, smjelo i drsko, leđa okrenutih od mojih
očiju
Znajući da ga posmatram
I očima milujem i ljubim
Pa mi stisnuo koljeno
Jer zna
Mnogo bolje...
Mala Vidra
Tvoja deca
Tišina is tvoje sobe ne da mi mira
Zatvorim vrata, ali ne vredi
Opet je tu
U mojoj glavi
Nacrtala sam nebo
Liči mi na tebe
Ti nikad nisi videla more
A večno ti je ostalo u očima
I to plavetnilo ostalo je sećanje samo
Al' u dubinama znam da se krije tvoj pogled
Živahan i sjajan
Kao
Sunce na horizontu
To je ona svetlost što je tražimo
Dok tumaramo po hodnicima detinjstva
Usamljeni u patnji sopstvenog straha
Straha od odrastanja
Pravimo vitraž od delova iz prošlosti
I izgleda lepo dok ne počne kiša
I boje se razliju
Pa udaramo šakama od besa
Staklo je oštro
I seče nam vene
A mali smo još da lijemo krv
Za neke druge ideale
Nema tebe da nas povedeš u neki drugi svet
U bolje sutra
Rane su večne
Ne zarastaju
Ali mi smo deca
Tvog, vekovima čuvanog ognjišta
I uvek ćemo biti tu
Oko večne vatre tvoga srca
Jer tvoja je ljubav čista
I nevina
Kao suza pred smrt.
Jelisaveta Antonijević
Preživi me
Čekaš me u ulici straha.
Ne vidiš vrata, samo zidove moje ravnodušnosti,
želiš da izađeš, ali kako?
Gde je taj put beznađa?
Kako si tu dospeo posle svega, pitaš se.
Pogled tvojih kosih, sivih očiju,
dok gladiš bradu i pališ cigaretu za cigaretom,
traži daljine, neke bolje dane.
Tražiš mašinu za brisanje sećanja kao u onom filmu koji smo voleli.
Zatičeš se u mraku kako se satima ne mičeš.
Misli putuju, ali noge nikako da krenu.
Želiš, a ne znas kako, vredi li.
Slep za ljubav.
Dok sam ja uzimala belu,ti si obukao najtamnije nijanse
ne bi li prekrio crne rupe i ožiljke.
Ljudi su u njih poverovali.
Uspeo si, videli su gada koji ne mari ni za koga. To si želeo.
Sebe bez emocija, pretvarajući se da si bez srca.
Sa mnom, šarao si neke nove nijanse,
između kojih sam otkrila ranjivo biće željno ljubavi,
bezuslovne, lude, ljubavi koja diše za trenutak
koji govori kroz večnost.
Na trenutak mi se učinilo da sam videla uplašenog i razočaranog
dečaka koji je podigao bedeme ne bi li se zaštitio od mogućeg bola.
I od predivnih, čistih boja, koje sam jedino ja videla, otišao si u sivilo.
Dani ispisani besmislom,
beznađem,
bežeći od mene, bežao od sebe.
Čekala sam te..
Preglasno cutanje,
olujni dani,
mokri jastuci.
Čekala sam te..
Prećutni pogledi,
nova proleća,
ukradeni osmesi,
pogledi koji se gube,
uzaludni časovi,
dani koji se nikada neće vratiti,
Čekala sam te..
Tvoje ime koje vrišti hiljadu mojih osmeha
lažno datih drugim ljudima.
Gde si nestala? Počeo si se pitati
Gde su tvoje oči pune sjaja, tople reči pune osmeha
koje su nas dovodile do suza,
gde su pogledi koji su palili svaki atom u nama u jednoj sekundi?
Zašto okrećeš stanicu na radiju kada čuješ našu pesmu
ili ti stane knedla u grlu kada čuješ moje ime?
Zašto više ne znam dokle dopiru tvoje lokne na mom telu
i jesi li naučila francuski?
Da li i dalje umeš da iznenadiš kako niko ne ume
i ljutiš se kao malo dete kada ti nesto nije po volji?
Gde si sada? Pitao si se..
Sledile su moje duge ćutnje koje si mrzeo.
Nezreo muškarac rastrzan između želje dečaka da voli i bezgranično daje
i racionalne brade koja ima dvadeset godina i mora još “mnogo toga proživeti”
Biće ljubavi i retkosti poput nje, kažeš, nesigurno.
Čuvaš se od sebe, od ljubavi, od davanja, od godina i straha da se nešto propusti?
Borba sa tvojim mislima je trajala dugo, taman toliko da kada sam podigla belu zastavu
ti si se počeo pitati, ali prekasno.
Ti si se štedeo, a mi smo venuli.
Poput prve ruže koju si mi ubrao,
čije sam tragove našla među mojim spisima,
modre i uvele poput nas.
Preceniš život, mlad i zanesen,
prokockaš retkost koju ti pruži, a on više ne bude darežljiv prema nekome
ko se sa njim jednom kockao.
Pustiš dijamant, a kasnije se zadovoljavaš kamenjem.
I kada nema boli,
pitaš se
hoćeš li me preživeti?
Ana Šešlija
Ne pitaj
Rekli su mi: Izgleda da si na mjestu koje je toliko daleko
od tebe. Vidi se to na tvom licu. I bila sam, toliko daleko i od sebe i od
svih. Bila sam tamo kod njega pričajući sa njim i objašnjavajući mu da će me
jednog dana ovoliko cigareta ubiti. Govorio mi je kako nikada nije trebao otići
i kako sam ja trebala ostati. Govorila sam mu da ja nikad ne bih otišla, da je
on ostao. Ti si bio taj koji je svirao, ja sam izvodila korake. Nije to bio
zajednički ples. Ja sam plesala onako kako si ti želio da plešem. Bučno i dugo,
a u isto vrijeme tiho i kratko. Ti si smišljao moje korake i to je bio samo
tvoj ples. Kad si odlučio da odeš - ja nisam mogla ostati, iako sam željela da
ostanem, iako sam željela da nikad ne odeš. Naučila sam da puštam ono što mora
odlaziti i zato ne pitaj sada zašto nisam ostala...
Više mi niko ne govori da sam
negdje daleko, jer već odavno ja nisam tamo kod tebe, niti si ti ovdje kod mene.
Moje ovdje i tvoje tamo nemaju više ništa zajedničko.
EMmila EMdraga
Tajna
Ponekad sama lutam po gradu,
decembar hladan snegove sprema,
pijana od tuge pišem baladu o dečku koga nigde nema.
Minut po minut umiru sati
večernje lampe tiho se pale
i, šta bih drugo,
svratim na piće da bi me lažne oči zavarale.
U svakom momku tebe ima,
mada te nikad poznala ne bih,
najlepši deo jesi u svima
nijedan od njih nije u tebi.
Sudbina luta, po svetu me nosi,
srce bi samo nekud da
krene.
Ja, eto ne znam ni s kim si, ni gde si,
al' često koračaš snen uz mene.
Ljudi se smeju jer ime nemaš
i ne vide tvoju senku kroz mesečinu plavu,
a ti se dugo, dugo vec spremaš
da mi šapneš istinu pravu.
Jelena Vujisić
Želja
Radila sam to ovako kako ja umem, sa iskrenim osmehom
u očima. Reči nisu krile ni osećaj, ni misao, ni ljubav, ni strah, ni drhtaj.
Sa užitkom shvatila, tu je, ta jedna - meni najdraža. Tu je reč...viri ona iz
ovog malog srca, može da se vidi. Piše se ovako: D.... može i Moj Ti!
I ne znači ona zaljubljenost - to je preslabo. Znači: Poštovanje, Pažnja,
Smirenost, Razum, Osmeh, Misao, Sreća, Ljubav, Radost, Istina, Nada, Strepnja,
Neverica, Iščekivanje, Dodir, Poljubac, Pogled, San, Uzdah, Nervoza – ukratko:
Sećanje! Sećanje na najdraže - koje sada nedostaje: Tvoj pogled, Tvoj dodir,
Tvoja ruka, Tvoja reč, Tvoj glas, Tvoje ćutanje, Tvoje srce... Ti!!! Tiho, iako
dugo čekam, tvoj pogled me je iznenadio. Prijatno se prišunjao, kao neki lopov,
sa poštenom biografijom. Dozvolila sam srcu da se pokaže i odmah sam osetila...
Taj pogled, dodirnuo me je na onaj način koji želim da se dogodi još koji
put. Želim da se događa svakodnevno... Tamo - u
tvojim očima, moja sećanja počela su da dodiruju stvarnost. A,
stvarnost - ošamarila me je i viknula u lice: Ovo ti je šansa, da pokažeš sebe
najrealnije, ako umeš. Pričaj iskreno, ali ostani na zemlji. Novi pad boli
više jer rana imaš dovoljno. Ipak, ni ne razmišljam o onom što je prošlo, ne
više. Sada... ta jedna noć, nekoliko minuta bilo je dovoljno da razvuče
osmeh... dugačak devet meseci. Odlučila sam – neću da razmišljam (bolje to radiš
Ti) , ja ću da se opustim i da osećam. A, zahvaljujući Tebi, osećam
osmeh, osećam srce, osećam snagu, osećam da želim, na primer da pišem, ali... po
tvojim leđima...
Danijela Vukmirović
Нема коментара:
Постави коментар