Jedan sasvim (ne)običan dan
12:00
Probudim se
novom odlukom
da mogu sve,
ali slaba sam pred onim
što već spremno je.
15:00
Umrem kad shvatim
gdje i koliko sam,
duga 26 godina,
stara cijeli jedan
neprekidni
nepotrebni dan.
20:00
Večeras izlazim,
obući ću se ženstveno
nespretno
zamisliću Berlin
čvrsto zatvoriti oči
neću se tući
umiriće me ništa
u ničemu.
00:00
Koracima djeteta
zagazim u ono
što vjerujem da drži me
iznad grada
iznad tvojih očiju
nije me strah
mislim da me uopšte nije strah.
Jasna Karamehmedović
Bio je jun
Bio je jun.
Pre će biti, maj.
Sećam se da smo pili neku limunadu.
Ne, mislim da je bilo vino.
Varaš se.
Pre će biti - obična kafa u ogromnoj šolji.
Nisi nikada pila kafu kasno uveče.
Ne. Sećaš se kako sam ti rekla da želim baš kafu?
Hm, vrlo moguće.
Nosila si cvetnu haljinu.
Ne, bele patalone i cvetnu majicu.
A ti si nosio neku teget majicu.
Ne, crvenu.
Nije crvena. Znaš i sam.
Crvenu sam ti ja kupila, ali je bila na pranju.
Da, tačno.
Imala si dugu ešarpu.
Jesam.
Sećaš se da si mi to veče poklonio Hesea?
Tražio sam ga ceo dan.
Zapravo, neka divna žena iz knjižare mi je dala poslednji primerak.
Bila sam jako srećna.
Bio sam neverovatno srećan.
Bili?
Jeli smo špagete.
Ne.
Bio je ponedeljak.
Jeli smo piletinu.
Kakve veze ima ponedeljak?
Znaš da sam bila na dijeti?
Nikako testa ponedeljkom.
Koja glupost!
Za desert – voće.
I najviše si pojela ananasa.
I banane.
Ti si jeo čokoladni kolač.
I ubrljao sam se.
Ja sam te očistila.
Konobarica nam se smejala.
To veče smo prespavali kod tebe.
Da. Nisam sklonio nacrte sa poda.
Pobesnela si.
Zašto smo se još posvađali?
Zato što si zaboravila da mi vratiš Marizin CD.
Da li smo tog ponedeljka raskinuli?
Da.
Znaš, mogli smo da sačekamo bar do srede.
Zašto?
Išla sam sama na izložbu o kojoj sam ti pričala šest meseci.
I?
Kakva greška.
Slike su mi izgledale kao loše projekcije prošlosti.
Zašto me nisi zvala?
Kladio sam se na nas.
Znaš da nikada nismo imali sreće prilikom kockanja.
Ni one večeri u Vegasu.
Preveliki ulog?
Prevelika očekivanja.
Trebao je to da bude običan dan.
Uvek sam ti govorio da sam mrzeo ponedeljke.
A ja nedelje.
Nisu dobro zvučali.
Nisu dobro donosili.
Još vina?
Ne, hvala.
Otkud ti u ovom lokalu?
Svratio sam po večeru.
Zašto ti sama sediš ovde?
Jedino mesto gde na miru čitam.
Uvek sama?
Običnim danima – da.
Retko kada sa društvom.
Čudno.
Srećemo se posle silnih meseci.
Običan dan i neobično lepo mesto.
Misliš da je slučajno?
Ništa nije slučajno.
Ja ću verovati da jeste.
Uvek si verovao u slučajnost.
Koliko li smo izložba propustili?
Ne mnogo.
Više sam išla u pozorišta.
Naslikao sam te.
Sa rogovima?
Ne. Ne sa rogovima.
I dalje se lepo smeješ.
Hrabro muški.
Mogu li videti sliku?
Ne.
Skepticizam?
Sigurnost.
Koji je danas dan?
Ponedeljak.
Onda je možda i vidim – neke srede.
Do tada...
Do tada?
Docrtaj mi rogove ili zavoli ponedeljke.
Ne voliš neočekivane susrete?
Ne, samo ne volim obične dane sa neobičnim primesama.
Zvuče obećavajuće.
Zvuče nostalgično!
Do ponedeljka?
Do nekog ponedeljka.
Ako ga propustimo – posrećiće nam se bar neka sreda.
Nađa M. Lazarević
Jedan sasvim (ne)običan dan
Svi moji dani su (ne)obični. Trudim se da
budu takvi. Kada ne bi bilo tako, mislim da ne bih to sebi nikad oprostila. Baš
tako kako kažem, ne bih mogla da funkcionišem u danu koji bar po boji
papirnih maramica nije drugačiji od onog prethodnog dana. Dok sam još
obavljala poslove u firmi, one dosadne od sedam do tri, ja sam se trudila da
to radim po nekom neustaljenom redosledu. Tako sam razbijala monotoniju i
štitila sebe od kolotečine. Mislim da je kolotečina tihi ubica svakog čoveka.
Neki ljudi to shvate na vreme, neki nikad, i postaju mrzovoljni, ne znajući
zbog čega. Uvek sam mrzela satove. Danas kada vreme planiram po svojoj
slobodnoj volji, nemam ni jedan u kući. Smatram ih lošim saradnicima. Oni
ograničavaju vreme, teraju me da poštujem njihova pravila i pratim kazaljku u
njenom smeru. To nije dobro za moje telo, te ja sada kada ne moram ništa, a
mogu sve, ignorišem postojanje sata, kao detalja na polici, jer obično se na
nekoj nalaze. Sada se budim kada otvorim oči na prirodan način. Nema onog
iritirajućeg pištanja, samo nekad, kada baš imam dogovor vezan za vreme, a
trudim se da takve ne sklapam. Lagano, kao što to mačke elegantno rade, protegnem
svoje odmorno telo, da bih ga pokrenula. Kada nema sata, onda nema stresa.
Odradila sam gimnastiku, pa polako sledim miris kafe. Ima neko ko se pobrine da
me dočeka slatka i hladna, baš kakvu volim, i hvala mu zbog toga. Pravim sebi
toplu limunadu, i dok je ispijam obilazim svoje cveće, koje prezimljava u
kući. Popričam malo sa svakom biljkom, ne zato što sam poremećena, nego zato,
što biljke to vole, a i meni prija. Mirisni tost, već je za to vreme iskočio, i
obavestio me, da je spreman da ga oplemenim dodacima i onako hrskavog i slasnog
pojedem. Često pomislim kako nikome ne bih poklonila taj svoj ritual. Sadašnji
status slobodnog i veselog umetnika mi dozvoljava da sve što ugovaram, ugovaram u vreme da ne remetim taj svoj ritual. Kada ispijam kafu, radim to
polako. Uživam u mirisu cimeta, koji dodajem u tu jutarnju. Sve je nekako
opuštajuće. Dok pijem kafu, pregledam poštu. Pošto sam ispila i poslednji
gutljaj, tek tada palim cigaretu, nikad na prazan želudac i nikad pre kafe.
Kada ovako započnem dan, čak i kada radim iste radnje, svaki je drugačiji.
Želim da bude drugačiji, to me čini srećnom. Kada bi se ljudi potrudili da sebi
naprave, izmaštaju, bilo kako, nekakav drugačiji dan, svet bi bio ispunjen
zadovoljnim ljudima. Neko će se možda čitajući ovo nasmejati i reći kako je
ovo što ja kažem nemoguće. Sve je moguće, kad to želimo, ali moramo snažno da
želimo. Ukoliko se pomolimo pred spavanje, molitve će se ostvariti, baš kada za
to dođe vreme. Ukoliko ne verujemo, ne možemo ni očekivati da nam se želje
ostvare. Napolju može osvanuti tmuran dan. Može padati kiša, ili sneg, duvati
vetar, ako se osmehnemo sami sebi, taj tmurni dan će se pretvoriti u lep, a
sunce će sijati samo za nas. Probajte da čim otvorite oči pomislite na nešto
lepo, dan će vas zagrliti, a ni jedan pobegli autobus ispred nosa, ni
namrgođeni šef, neće poremetiti vaš mir. Priredite sebi ritual za dobro jutro,
isproban način da ceo dan bude (ne)običan. Ukoliko želite samo ono da bude
sasvim običan, utopićete se u masu, odneće vas poplava ljudi koji svi negde
žure, a niko od njih nema pojma gde tačno žuri i šta bi se desilo da jedno
jutro nikuda ne žure. Takvo jutro bi upalilo svetlo koje je neko slučajno
ugasio u njihovom životu i učinio ga običnim, bez one male rečce (ne).
Miroslava Đušić Nedeljković
Kontesa voli život
Budim se sa saznanjem da sam se predozirala knjigama u toj mjeri da totalno odsutna i
samo sam fizički prisutna u zbilji. Ne mogu me pustiti moje knjige. Malo me i more
njihovi pogledi. Stalno jadne zure u mene dok se spremam za posao. Plivam po površini
prljave vode. Voda je sprala svo jesenje lišće s mene. Samo moja nesigurnost i ja samo tu.
Nigdje sam.
Krećem ranije no obično na posao i na putu do autobusne stanice srećem potpuno druge
ljude. Sada ću to češće raditi da razbijem monotoniju. Pošto sam uvijek točna kao
švicarski sat, točno znam kad netko od njih kasni ili rani. I uvijek se pitam gdje su kad ih
ne susretnem.
Sjećam se jednom ˝malog˝ iz razdoblja kad sam pušila travu svakodnevno. Bio je dvije
godine mlađi od mene. Dugo se klošario po kvartu, dok smo mi ostali sređivali svoje
živote. Jutros ga vidim na stanici obučen u radno odijelo. Sigurno nije to želio od života.
Mislim se, bili smo na istom putu, mogao si je samo ispravnije birati. Treba biti slobodan,
ali pravilno balansirati.
Jedna djevojka iz busa svakodnevno mi privuče pozornost. Skladno je građena i jako
intrigantna izgleda. Oblači se kao rapperica. Da se obuče kao ostale djevojke izgledala bi
kao top model. Ali ona fura svoj đir i to mi je super. I ja sam imala faze kad sam htijela
biti drugačija, ali nikad nisam mogla pronaći tu svoju stranu. Dok nisam shvatila da je
moja posebnosti biti obična. I to me čini sretnom.
Na poslu ljudi su tako ludi, ja ih ne razumijem. Živčeni su, ništa im ne paše, ljuti su i
ogorčeni, a zdravi. Žale se stalno, o ljubomori da i ne pričam. A onda čujem na radiju
pričaju o prijateljstvu srne i ptice na nekoj farmi u Americi. Oni ne sude po izgledu,
prijatelji su, a ljudi… ljudi su tako čudni.
Čuvši to moje neprisutne misli u stvarnosti plove po njima zanimljivijim rijekama, pa mi
sjevaju nove rečenice…
Ne sjećam se kad sam zadnji put bila kod bake prije ovog prošlog četvrtka. Ali taj sam
dan imala osjećaj kao da svi auti koje smo sretali putem idu i vraćaju se kod moje bake. I
da su svi putnici sretni što idemo i mi, napokon. Zamišljam kako su oni sve ove godine,
svakoga dana i sata putovali kod naše bake i mi ih sada samo susrećemo u njihovoj
dnevoj rutini. To me čini tako radosnom.
Ponekad mislim kako samo ja vidim pravu sliku svijeta, a svi drugi su bolesni od
stvarnosti. Nije li božanstveno biti ovako blagoslovljen osjećajem kad mi pisanje dođe.
Prošli vikend sam bila na svadbi i to me potaklo na predhodne rečenice. Zašto su ljudi
ludi, a znaju da su takvi? Najviše od svega radovala sam se misi i ručku jer su bile njoke.
U našoj obitelji svi drže do crkve samo kad se treba primiti neki sakrament, ostalo ne
valja za njih. Zašto ti je onda stalo da se vjenčaš u crkvi? Jer svi misle o tome šta će drugi
reći i to je to. 90 posto stvari rade zbog ugleda. I prenose taj običaj na svoju djecu. To je
bolesno i ne osjećaju li se glupo, pitam se? ˝To se tako mora˝ - kaže mama. Ma ne
mora se uopće, lažete samo sebe nesposobnjakovići neoriginalni! Svećenik je lijepo i
razumljivo pričao, samo da ga je tko slušao. Samo u jednoj misi sve saznaš, ali šta kad su
svi zidovi. Onda glupi običaji, lažni komplimenti, u trenutcima kad se nema šta za reći...
FUJ. Ljudi su se pretvorili u mašine, žive samo kako je opće prihvaćeno kao normalno.
Ne gledaju van kutije jer su tako naučeni.
Popodne, Nina i ja šetamo po Korzu kao mulice u starkama sa aparatićima u zubima i
košmarom u glavi. Jedino nam košmar ima 23. Ja da ne živim ovaj svoj nerealni svijet
imala bih sve što želim. Ali zarobila me nerealnost. Više volim budna sanjati nego budno
živjeti. Prolazim cestom na kojoj je ujak ostavio svoj život. Tu sam prošla sto puta
opijena, tužna, radosna, puna novih iskustava... Na cestama gdje će možda moja djeca
pjevati ja odrastam, pijem, ljubim se, čudesnog li života.
Kad padne mrak odlazim na jedino sigurno mjesto u mom životu koje nema ime. Mislim
na nas i to je sve. Mi smo kao ostavljeni stan. Onaj koji se ostavi u žurbi. Upaljen TV,
puna pepeljara, na pola pune čaše, neoprano suđe, pripremljena roba za sutra. Taj je
stan odavno hladan i prozori vise nisu čvrsti kao ranije. Snijeg i kiša uništili su roletne.
Tanka je granica između najveće radosti i potpune tuge. To su samo suprotne strane
ogledala. Sve je to tako blizu. O kako li je predivno balansirati!
Erika Vidmar
Jedan sasvim (ne)običan dan
Mnogo godina bio je tu, kako on, tako i divne
poruke za dobro jutro, želja da provedem još jedan uspešan dan, i molbe da što
pre završim šta imam da bih mogli ostatak vremena provesti zajedno! Ništa sa
njim nije bilo monotono, dosadno, mračno. Svaki dan, sat i trenutak bili su
priča za sebe. Toliko osmeha, dodira, zagrljaja, lepih reči (da ne lažem i
poneka prepirka), ali ništa toliko bitno da pokvari utisak. Volela sam i bila
voljena. Onako, prvi put i zaista istinski. Planirali smo mnogo toga, onako postepeno, ali lepo. Bili smo jaki i svoji. Dani su imali smisao, samim tim i život! Ali
odjednom, sve je puklo. Kao da nas je pogodio prasak u kome se sve svetlo
zatamnilo, ljubav je bila samo reč, a sve sto nekad beše sveto, izgubi vrednost
i postovanje! Povukla sam se, onako tiho, posle duševnog i tjelesnog poraza!
Odavno već ne znam ništa o njemu. Ne znam da li me se seća, ponekad
poželi, da li mu nedostajem? Volela bih znati da li se kaje?! A, ja dobro
sam...brojim obične trenutke, sate i dane. Vodim jedan sasvim običan život.
Vidovdanka Pustivuk
Нема коментара:
Постави коментар