Zvoni telefon. Oko ponoći je. Umorna sam, bez volje za bilo kakvom konverzacijom. Napolju je vrela ljetnja noć, ne da mi doći do sna, jedva dišem. Palim radio, ujedno i cigaru. Čuju se lagane note Čoline "Zvao sam je Emili"... Telefon i dalje zvoni bez prestanka. Na displeju broj koji se završava na "215". Koliko sam pijanih poruka poslala na taj broj, koliko sam puta bila sinonim slabosti, koliko puta sam se okrenula svom ponosu i razumu, da bih pošla za srcem. "Čuo sam da si stigla"- reče mi grub, muški glas na telefonu. "Jesam, pa? Šta hoćeš"- odgovorih mu, sa namjerom da zvučim što samouvjerenije. "Izadji ispred, tu sam"- reče i stisnu crveno dugme. U trenutku kada sam ga vidjela, posle skoro tri godine, imala sam osjećaj da je zemlja pod mnom nestala, da je sve nestalo. Njegove plave oči su uzburkale more mojih slabosti na njega, i one su isplivale na površinu. Sve moje suze prolivene zbog njega su se u tom momentu osušile. Svaka njegova laž i prevara se pretvorila u istinu. Osjećala sam njegovu želju i tugu, ali nisam reagovala na nju. Ličio mi je na izgubljenog putnika koji traži svoj zaboravljeni kofer života. Dok mi je davao formalni, prijateljski poljubac, udisala sam njegov miris. Bila sam luda za njim. Mogla sam na kraj svijeta da pobjegnem, opet bih mu se vratila. Tri godine pune drugih muškarca, beznačajnog sexa, mamurnih jutra punih kajanja. Sve sam htjela da mu ispričam, ali sam ćutala. Ćutala sam jer sam željela da ode. Značio mi je sve na svijetu, ali sam htjela da ode. Pored njega sam se osjećala nemoćnom. Svjesna sam bila da moram da pobjegnem od svog najvećeg poroka. On je znao svaki dio mene, svaki pedalj moga tijela. Ali ja više nisam bila spremna sebe da dam. Ni tjelesno, ni emotivno. Zatvorila sam vrata od svog života čovjeku koji mi je život bio. Ne dam suzi da kane. Ne sada. Ne noćas. Proći će, tješim sebe. 
A znam koliko je puta bilo a nije prošlo...

Jedan sasvim (ne)običan dan

Poslednji hladni vetrovi ove zime nisu mi dali da zaspim. Prevrtala sam se, teglila,

pravila osmice po krevetu, pokrivala i otkrivala. Mnogo je huktalo. Tako raščupana i

zbunjena, upalila sam lampu sa natkasne na kojoj su iskorišćene filter kesice omiljenog

mi čaja od gloga, polomljene naočare i nepročitane knjige. Nešto me je uzdrmalo i jeza

me je prošla. Bože, da nije groznica. Na digitalnom satu bilo je 1.23.

Tek tada nisam shvatala o čemu se radilo, pa shvatim da šta god da je – nema smisla i

da je već kasno, te ponovo gasim svetlo i okrećem se na bok.

Nakon pesme koju sam u glavi pevušila, uspela sam da zaspim i probudim se vrlo rano,

po naređenju bučnog alarma, sa podočnjacima i umorom većim nego veče pre. Jutarnja

rutina: oblačenje, kupatilo, podloga, maskara i ruž, velika kafa i tost, malo parfema, sivi

kaput, antilop čizme preko kolena, traženje ključeva i odlazak niz hodnik uz lupkanje

štikle. Zamišljam kako tako budim stanare, a taj im je zvuk lepši od ogavnog pištanja

alarma. Tokom obavljanja svojih dnevnih obaveza, nisam mogla da ne mislim na ono

što se u meni zbilo noćas. Evo, života mi, ne fali mi ništa. Realno, baš mi je dobro

ovako. Ubeđujem ja tako još malo sebe i vraćam se u prazan stan. Četvrtak provodim

kako smatram da treba jedan kišni, vetroviti četvrtak da se provede – na sofi, uz onaj

kanal sa crno-belim filmovima, dremajući. Večeru preskačem, biram pinot grigio.

Na levo oko progledam i baš tad vidim scenu u kojoj se Džo Bredli i Princeza En ljube, a

baš mi to nije trebalo kada mi se ipak malo duša cepka. U tom bunilu nešto me pokrene

da mislim na onaj naš praznik u Rimu, gde smo se na kamenim stepenicama ljubili. A

bilo je to najlepše ljubljenje u mom životu. Mekoća, slad, sklad, tonovi. Kao muzika:

melodija, ritam, harmonija. Baš kao što su nas učili u osnovnoj školi, na času muzičke

kulture. To sam doživela baš tada. Tako te ta muzika ispuni i nikad ne dosadi. Ja ne

znam da je ljubljenje ikada postalo dosadno. Posle tih njegovih nokturni lepše zaspim.

Tada smo bili stanovnici našeg kraljevstva, a bajka k’o bajka... Ne završi se baš svaka

sa „I živeli su srećno do kraja života“. Mogli smo se bar još malo ljubiti.

Ali, ova bajka je bar stvarna. Dogodila se. Dogodilo se pre nekoliko meseci i ja sam

mislila da neće nestati nikada. Odbijala sam da pomislim da je istina da nikad jaču teskobu nisam osećala ove zime, odbijala sam svaku sumnju da nisam na dobrom putu. A nisam...

Izgubila sam se.

Izgubila sam se u onom trenutku kada sam bila jedna razumna žena koja je rekla

„Važi“, kada smo se dogovorili da gradimo svoje živote sasvim suprotno od onog kako

smo sanjali tih godina, dok smo zajedno bili istovremeno na najturbulentnijoj avanturi i u

najjačoj zen fazi. Rekli smo to, a nismo znali zašto. Mislili smo da od takvog čina ljubavi,

pustiti onog drugog da raste bez tebe, nema većeg. Eto mi moj razum. Ja to ne umem.

Pošto više ni ponos nemam, pozvala sam. Znala sam telefon napamet, naravno.

Okretala sam ga tokom onih mnogih noći kada je vetar previše huktao, a ja se prevrtala,

teglila, pravila osmice po krevetu, pokrivala i otkrivala. Da čujem onu pesmu koju sada

pevušim kada ne mogu da zaspim. Sama.

-Prinče...

Tišina je odzvanjala. Nikad gore nije zvučala.

Za samo sedam sekundi začula se ona pesma, ona koju sada pevušim kada ne mogu

da zaspim. Odslušala sam je do kraja i suze su mi lile niz obraze, praveći među

puderom deltu reke Rone pre no što se ulije u Sredozemno more (i tamo smo se ljubili).

„Opet ne možeš da spavaš, princezo.“

Znao je boju mog ćutanja i to je bilo dovoljno da ovo postane dan kada sam shvatila. On

zna boju mog ćutanja, a budala sam bila što sam rekla da može da ide bez mene.

Eto mi i ja i moje „ja“. Ruku na srce, sve bih dala da nisam nikad prestala da budem

usidrena u našem malom kraljevstvu, nasmejana i sigurna.

Jedra

Više ne brojim sate, ni dane.

Ne znam koliko dugo već pokušavam da odvežem to telo našeg uništenog broda. Ne

znam koliko dugo pokušavam da presečem taj konopac koji ga drži još uvek u pristaništu mog

života. Vreme prolazi, a olupina stoji zlosutno se ljuljajuci na nemirnoj vodi, kao podsetnik, kao dokaz, posledica oluje koju je izazvao tvoj odlazak. Sama sam, a sama nemam snage da strgnem konopce, i pustim ga da se izgubi negde na pučini, da prestane da me doziva, da nestane, da zaboravim. U sitne sate kad pogledam kroz prozor, vidim ga tamo u dubini duše kako se nemo njiše,

osakaćen, bezbojan, on me doziva da krenemo opet u plovidbu. U sitne sate kad nemam nade ja se ponekad pustim s njim niz vodu, dovoljno dugo da opet potonem. Ne mogu da se setim kad si otišao, mada ni ne prizivam taj dan često, više se držim onih lepih dana, dana sreće, kad je naš brod sjajan i snažan, širom razapetih jedara plovio plavom posetljom mora, u te se dane vratim kad me brod pozove. Pa onda objašnjavam gde sam pogrešila i krivicu nalazim samo u sebi. Tebe opravdavam, pred sobom pred svetom, jer ne želim da pamtim te po zlu.

Tako kad dodju ti sitni sati, ja ti šaljem misli i preklinjanja da vratiš se, jer ako je moja krivica

bila što si otišao, ja biću bolja i lepša, lepše ću te čuvati. Kroz muk ponoći te dozivam, jer naš

brod još čeka da mu vratimo život i vetar osećaja među njegova jedra. On stoji i kanap ne

popušta ni posle toliko zima, leta. Uporan da vrati svoju posadu, a vraća samo mene, telo bez

duše slično svom, bespomoćno, kruto. Pružam ruke i grlim tu senku naše plovidbe i sama

postajem sena i tako dve sene stoje i čekaju da vratiš se, čekaju da vratiš im sunce, zvezde, da

vratiš im boje, nadu u kapljici kiše u mirisu joda, čekaju… Ti ne dolaziš…

Tvoj brod sad plovi drugim morem, negde gde moja jedra ne stižu.