Marijana Čanak: (V)rana kao mraz bela i odbegla (prvi deo)

Bila je to omiljena fotografija mog bivšeg muža.
 - E, to je ta devojčica! – govorio je kao da se njih dvoje oduvek znaju, a ja sam neko ko je oteo to dete i bezdušno ga zaključao u najmračniju komoru.
 - Hoću tu devojčicu! Nijedna druga me ne zanima! 
Na fotografiji sam ja, sa svojih četiri-pet godina. Ali, on hoće nju, ne mene.
- Tu devojčicu sam ja video u tebi još prve večeri kad smo se upoznali. Ispod te tvoje mračne maske, kurvanjske suknje i svih tih slojeva šminke... tamo je samo jedna devojčica željna ljubavi. Tu devojčicu hoću! Nju hoću da oslobodim. I zbog nje sam ostao. Znaš koliko si mi bila odbojna kad smo se upoznali...

Tako je govorio moj bivši muž. A on kad progovori, postideo bi se i sam Zaratustra, a kamoli ja! Ja... mogla sam samo da ćutim i to baš tvrdo, kao da je ćutanje san ili kuvano jaje.
- Oslobodiću je, makar te to ubilo! – govorio je.
- Kučku treba tući, kurvu unakaziti, a devojčicu pustiti da živi. Tu devojčicu volim! 

Da li je to bila uzvraćena ljubav? Teško je reći. On je voleo devojčicu, ja njega i tako smo se jurili u tom ljubavnom trouglu, svako sa svojim neodgovorenim pitanjem kao sa toljagom iznad glave.
- Jesi ti moja devojčica?
- Jesam ja tvoja žena?
- Je l' voliš svog čoveka?
- Jesi ti moja ljubav?
- Ma kakvi!

Umirali smo od smeha zajedno, mada mi je sve teže da se toga setim.
- Bila si tako gadna i odbojna. Sećaš se kako sam te terao da se smeješ na prvom sastanku?
Ne sećam se. Sećam se kako me je terao da prestanem da pušim (zato što je njegov duhovni učitelj alergičan na duvan), da se ugojim (jer žensko ne sme da je ćoškasto), da nosim belo (iz čiste obesti). Ne sećam se da je bio naročito duhovit na prvom sastanku, to je došlo posle.


- Znaš kako volim devojčice u belom! – govorio je, a ja nisam činila ništa povodom toga.
Držala sam se svojih malih crnih haljina kao gluva!
- Čiste devojčice u belom.... 
Malo je njegovih zahteva na koje sam se oglušila, a belo zauzima najveće mesto među njima. Jedino belo što je od mene mogao da dobije, bio je pogled.
- Kako od vrane da napraviš labuda?
- Nisi ti vrana, ti si moje Ružno Pače. Agli Dak!

Postojao je samo jedan muškarac na svetu kome sam tolerisala što priča o mojoj ružnoći. Taj inače govori na sav glas i mogla sam da znam da će se obznaniti ta istina o meni. Mogla sam i da ne
poverujem u sve što bi Jon Bon Jovi otpevao... Agli. Jon je pun razumevanja, kaže da se svakome
omakne da bude ružan. Ali Jon spada u onu vrstu muževa koji često odsustvuju od kuće i zbog toga mu je brak trajan. Moj nije bio takav (ni muž, ni brak). 'Ajd' što sam ružna, s tim još i mogu da živim, ali da budem patka!?
- Vrana, razumeš? Pusti me da budem vrana!
- Pusti da te opravim! Bićeš ti moja lepa devojčica, kad te očistim od svih tvojih gluposti... A
lepota boli, trebalo bi da znaš to!

Bolelo je, mnogo puta. Kao kada te ošure i čupaju ti perje, uz dobre želje da ti što pre izraste
novo, i to u boji koja ovoga puta, nadajmo se, neće biti pogrešna.
- Ma, šta se buniš, pička ti materina nezahvalna? Kad krava može da bude ljubičasta, možeš i ti da posvetliš malo! Tebi će biti bolje! 
Da li je bolje onoj kravi iz koje se muze čokolada? Pokušavala sam da se povinujem, ali uvek bi se pojavilo bar jedno izdajničko pero. Crno i sjajno, kao kontinent na kome ne bih bila ovoliko tuđa.
- Hajde budi malo lepa. Budi žensko! govorio mi je moj dobronamerni muž.
Ako ja nisam žensko, onda mi je muž bio peder. Da je bio peder, možda ne bi bio bivši? (Sada
već postaje interesantno!) Biti žensko... šta je to?

* * *
Bila je to i moja omiljena fotografija, jedna od retkih na kojima ne plačem širom otvorenih usta, iako jesam pomalo kišolika. Nikada više neću imati tako krupne oči, niti manji nos, nego što imam na toj fotografiji. To je foto-beleška sa jednog od ranih rođendana koje uopšte ne pamtim – ni ljude, ni tortu, nijedan poklon. Ništa. Možda sam pomalo tužna na toj slici? Ili besna? Lako pobrkam ta dva stanja. Radoznala; zabezeknuta; zagledana. Bože, jesam to stvarno ja?
- Nisi. Ti si kučka. A na slici je moja devojčica!
- Dobro, dragi, daj mi malo prostora da sama sa sobom porazgovaram.
- Marš! Bolje ti je bilo dok si mene slušala! Sad uči na teži način. Ajd' zdravo!
- Važi, ljubavi, vidimo se kasnije...

Sećam se te heklane vunene kragne i koliko je nisam volela. Bilo ih je više, ova je bila tamno crvena i stavljali su mi je čak i kada bi mi obukli plavu trenericu. Nečuveno! Ježila sam se od tog dodira vune na golom vratu, toliko je bila ružna ta kragna! A tetka je uporno proizvodila još, i još heklanih kragni, jer u vreme mog odrastanja, biti u državnoj službi značilo je imati vremena za slobodne aktivnosti: heklanje, vez, štrikanje, pustovanje – šta god ti duša i dokoni prsti zatraže! Lako ćeš naći neko dete – pozajmi ga od mlađe sestre ako još nemaš svoje – da ti bude pokretna izložba, mali poslušni klovn, modna lutka, šta god ti treba! Mrzela sam te kragne kao da nisu pletene, nego da su oni teški drveni diskovi stavljani robovima oko vrata.
- Preteruješ. Vidiš kako si razmažena! Znaš ti koliko dece nema šta da obuče, a ti s žališ zbog kragne viška, ej! Treba te umlatiti. Ma, znaš šta – ne treba ja više tobom da se bakćem, nisi toga vredna! 

Stalno mi odzvanja bivši muž u glavi, kako vodimo izmišljene razgovore unazad. Interesantno da, za sve ono što sam (o)ćutala, opet on progovara!
- Šta je, tol'ko me sad ne podnosiš? Šta me onda uvodiš u tu svoju priču? 
- Ne uvodim te, sam dolaziš, kao invazija. 
- Lepo si me opljuvala, svaka ti je zlatna! 
- Pa, dragi, ako si bivši, ne znači da si mrtav i da o tebi sad moram samo najlepše! Pusti me da se malo bavim tom devojčicom! 
- Niko s njom ne ume kao ja... al' kako hoćeš!

U svojoj, dakle, razmaženosti, kako i dolikuje jedinom detetu svojih roditelja, nisam podnosila što mi stavljaju taj jaram od kragne oko vrata. Bez pitanja, kao da to nema nikakve veze sa mnom. Bez poštovanja i bez estetskih potreba. Ta devojčica samo je čekala da odraste – da ne mora više da se povinuje, bespogovorno sluša, udovoljava, da odobrava ili da ćuti. Detinjstvo? Samo sam čekala da prođe, s velikim nestrpljenjem. Ne znajući da će me, čim skinem tetkine kragne, daviti neke druge nevidljive omče i ruke. Sve to stoji utisnuto na toj zabezeknutoj fotografiji. Crno-bela je, moglo bi s nje da se raspodeli za svakog po nešto, ali moj bivši muž nikada ne igra polovično, nego na sve ili ništa.
- Uzmi ili ostavi! - Nema nagodbe? 
- Ima: marš u pičku materinu, i ti i svaki tvoj pokušaj da manipulišeš! 
- Sve, sve, ali da mi majku iz groba dozivaš... 
- Alo, ne dozivam ja nju, nego tebe teram! Je l' tebi to jasno? - Jasno. 
- Onda? Prestani da me drkaš! 

Onda odem u kupatilo i opsujem u wc šolju da me niko ne čuje, dozovem i ja njegovu majku i okrivim je što ga nije abortirtala do kraja, nego meni ostavila nedovršena posla...

Nastaviće se...

Нема коментара:

Постави коментар