Soba, jutro, zraci sunca se probijaju kroz narandžaste draperije i cela soba poprima tu boju zrele
pomorandže. Na računaru se vrte neke pesme od Balaševića, zvučnici su pojačani baš toliko da mi
melodija dopire u polusan. Na stolu je puna pepeljara i prazna buteljka Tikveške Kratošije. Lep je dan
napolju, ptice su sletele na ogradu terase i nežno cvrkuću nekim nemuštim jezikom. Sve čini da iz polusna nastavim da tonem u još veći mrak, da ponovo čvrsto zaspim...ali ko za đavola...
Tri tupa udarca u plava vrata ove sobe pod rednim brojem 342, čine da se trgnem i da dospem u
realnost jave. Protrljam oči i taman kad sam izustio – Ko je? Začula su se ista ona tri tupa udarca, neko je
ispred i nervozno želi da se ta vrata što pre otvore.
Ustadoh i zgrabih trenerku bačenu preko stolice. Navukoh staru kućnu trenerku i nag do pojasa u tri koraka stigoh do ključaonice. Otvorio sam vrata. Valjda je ono tupo „klik“ koje se čuje kada se otključavaju vrata, nateralo tvoj pogled ka dole, ka mermernim pločicama. Ispred mene bunovnog, stojiš ti. Loknaste kose, koja nije očešljana, sa belim starkama, uskim farmericama i sportskom jaknom preko koje je nespretno prebačena plava ešarpa. Tu je i jedan mali crni ranac iz kog viri ruka jednog malog plišanog medvedića boje meda. Oborenog pogleda prolaziš pored mene. Nem sam! Sedaš na krevet nespretno, sa nogama u iks. Tek tad podižeš pogled. Šminka od sinoć još stoji na tvom licu. Mada, maskara je napravila par crnih kanjona kojima neumorno teku tvoje krupne suze, karmin boje ruže razmazan je oko tvojih usana. Ćutiš i dalje, plačeš. Zalupio sam vrata i seo na drugi krevet. Sa rukama koje ti se tresu jedva si uspela da izvučeš iz polu prazne pakle cigaretu. Pališ je žutim Kriketovim upaljačem i imam utisak da se tvoje suze pretvaraju u dim.
Prestala si da plačeš i po ko zna koji put razmazala vodenastu šminku po celom licu.
- Kako si me našla?
- Nikad nisam prestala da čitam tvoje tekstove, kada si napiso „Soba 342“ potražila sam je. Bila sam jedne večeri pred tvojim vratima. Portir me je pustio ilegalno. Bila sam na pola metra od njih, ali ženski smeh koji se čuo iz te sobe odvratio me je od namere da te makar još jednom zagrlim.
- Ko zna ko se to smejao, od kada te nemam, živim trista na sat, skoro svako veče je neka žurka. Ubija me samoća. Tako da kada su tu ljudi, makar se i pretvarao imam smeh na ko... Prekinula me je u pola rečenice.
- Ne želiš da znaš zašto sam uplakana i ne ispavana došla sa prvim zracima sunca kod tebe?
- Pretpostavljam...povredio te je. Našao je drugu. Ponizio te je.
Ne postavljam pitanja, samo konstatujem ono što vidim u njenim očima koje su opet učinile da srce hoće da iskoči iz grudi.
- Od kud znaš? U stvari, u pravu si. Ali to je duga priča. Pričaću ti je kada...je l' imaš pasoš?
- Molim, šta će mi pasoš? Šta to buncaš?
- Molim te, molim te, daj mi još jednu šansu, jer ja nemam gde više. Jedino tvoje ruke su znale da zacele svaku pukotinu na mom srcu. Jedino si me ti razumeo, baš ovako, kada ti ništa ne kažem. Kao da možeš da čitaš iz mojih očiju. Hoću sa tobom da pobegnem.
Stiskale su ove reči moje već ogoljeno srce. Nemam ja "onu stvar" da je odbijem. I dalje je deo svakog mog sna, svake moje rečenice u ovim nebuloznim tekstovima.
- Imam pasoš, daj mi samo pet minuta da se istuširam i spakujem par stvari. Kuda si mislila da idemo?
- Idemo na Azurnu obalu. Hoću da me ovo milovanje prolećnog sunca i tvojih ruku iscele. Hoću da krenemo iz početka. Hoću da se držimo za ruke, da šetamo po sitnom pesku, da pijemo jeftino Francusko vino, da se kupamo po mraku, da jedemo i onda pobegnemo iz restorana...hoću da budemo deca, da budemo ono što smo nekada bili.
Spakovao sam se, na bankomatu smo podigao svu moju ušteđevinu. Iznajmili smo rent a car, malog Citroena tirkizne boje. Na prvoj pumpi smo kupili po sendvič i kafu za poneti. Dok sam plaćao račun, smandrljala si u ranac Merlinov novi CD. Pevamo „Sve do medalje“. Osećam kako mi srce izlazi iz ljuske, kao malo pile kada se rađa. Opet kuca. Povremeno se uštinem, da vidim da li je san ili java.
Granica, zvonjava tvog telefona me je istrgla iz neke zamišljenosti. On je. Moji strahovi opet počinju da mi bodu stomak. Slušam razgovor. Slutim. Kažeš mi nešto, opet sa suzama na licu. Od bubnjenja u ušima ne čujem te ništa. Gledam pravo ispred sebe. Čujem kao da u daljini neko jako zalupi vratima. Ali to si ti. Odustala. Od svega, od sna, od nas. Po ko zna koji put. Budala, bio sam spreman, da te nasmejem, da te volim, da budem keramičar koji će opet izvajati to tvoje srce, bez ijednog traga pukotine na njemu. Izdala si nas. Vratila si se sa granice, stopom, njemu. Svaki put odustaneš...kada stojimo na granici. Tipično za tebe.
Ustadoh i zgrabih trenerku bačenu preko stolice. Navukoh staru kućnu trenerku i nag do pojasa u tri koraka stigoh do ključaonice. Otvorio sam vrata. Valjda je ono tupo „klik“ koje se čuje kada se otključavaju vrata, nateralo tvoj pogled ka dole, ka mermernim pločicama. Ispred mene bunovnog, stojiš ti. Loknaste kose, koja nije očešljana, sa belim starkama, uskim farmericama i sportskom jaknom preko koje je nespretno prebačena plava ešarpa. Tu je i jedan mali crni ranac iz kog viri ruka jednog malog plišanog medvedića boje meda. Oborenog pogleda prolaziš pored mene. Nem sam! Sedaš na krevet nespretno, sa nogama u iks. Tek tad podižeš pogled. Šminka od sinoć još stoji na tvom licu. Mada, maskara je napravila par crnih kanjona kojima neumorno teku tvoje krupne suze, karmin boje ruže razmazan je oko tvojih usana. Ćutiš i dalje, plačeš. Zalupio sam vrata i seo na drugi krevet. Sa rukama koje ti se tresu jedva si uspela da izvučeš iz polu prazne pakle cigaretu. Pališ je žutim Kriketovim upaljačem i imam utisak da se tvoje suze pretvaraju u dim.
Prestala si da plačeš i po ko zna koji put razmazala vodenastu šminku po celom licu.
- Kako si me našla?
- Nikad nisam prestala da čitam tvoje tekstove, kada si napiso „Soba 342“ potražila sam je. Bila sam jedne večeri pred tvojim vratima. Portir me je pustio ilegalno. Bila sam na pola metra od njih, ali ženski smeh koji se čuo iz te sobe odvratio me je od namere da te makar još jednom zagrlim.
- Ko zna ko se to smejao, od kada te nemam, živim trista na sat, skoro svako veče je neka žurka. Ubija me samoća. Tako da kada su tu ljudi, makar se i pretvarao imam smeh na ko... Prekinula me je u pola rečenice.
- Ne želiš da znaš zašto sam uplakana i ne ispavana došla sa prvim zracima sunca kod tebe?
- Pretpostavljam...povredio te je. Našao je drugu. Ponizio te je.
Ne postavljam pitanja, samo konstatujem ono što vidim u njenim očima koje su opet učinile da srce hoće da iskoči iz grudi.
- Od kud znaš? U stvari, u pravu si. Ali to je duga priča. Pričaću ti je kada...je l' imaš pasoš?
- Molim, šta će mi pasoš? Šta to buncaš?
- Molim te, molim te, daj mi još jednu šansu, jer ja nemam gde više. Jedino tvoje ruke su znale da zacele svaku pukotinu na mom srcu. Jedino si me ti razumeo, baš ovako, kada ti ništa ne kažem. Kao da možeš da čitaš iz mojih očiju. Hoću sa tobom da pobegnem.
Stiskale su ove reči moje već ogoljeno srce. Nemam ja "onu stvar" da je odbijem. I dalje je deo svakog mog sna, svake moje rečenice u ovim nebuloznim tekstovima.
- Imam pasoš, daj mi samo pet minuta da se istuširam i spakujem par stvari. Kuda si mislila da idemo?
- Idemo na Azurnu obalu. Hoću da me ovo milovanje prolećnog sunca i tvojih ruku iscele. Hoću da krenemo iz početka. Hoću da se držimo za ruke, da šetamo po sitnom pesku, da pijemo jeftino Francusko vino, da se kupamo po mraku, da jedemo i onda pobegnemo iz restorana...hoću da budemo deca, da budemo ono što smo nekada bili.
Spakovao sam se, na bankomatu smo podigao svu moju ušteđevinu. Iznajmili smo rent a car, malog Citroena tirkizne boje. Na prvoj pumpi smo kupili po sendvič i kafu za poneti. Dok sam plaćao račun, smandrljala si u ranac Merlinov novi CD. Pevamo „Sve do medalje“. Osećam kako mi srce izlazi iz ljuske, kao malo pile kada se rađa. Opet kuca. Povremeno se uštinem, da vidim da li je san ili java.
Granica, zvonjava tvog telefona me je istrgla iz neke zamišljenosti. On je. Moji strahovi opet počinju da mi bodu stomak. Slušam razgovor. Slutim. Kažeš mi nešto, opet sa suzama na licu. Od bubnjenja u ušima ne čujem te ništa. Gledam pravo ispred sebe. Čujem kao da u daljini neko jako zalupi vratima. Ali to si ti. Odustala. Od svega, od sna, od nas. Po ko zna koji put. Budala, bio sam spreman, da te nasmejem, da te volim, da budem keramičar koji će opet izvajati to tvoje srce, bez ijednog traga pukotine na njemu. Izdala si nas. Vratila si se sa granice, stopom, njemu. Svaki put odustaneš...kada stojimo na granici. Tipično za tebe.
Нема коментара:
Постави коментар