Prvi deo pročitajte OVDE.
- Opet slušaš tu tvoju turobnu muziku? Isključi, muka mi je... Kako vi žene volite da veličate svoju
patnju!
Zar nisi do nedavno tvrdio da ja baš i nisam žena? A gle čuda, kako je tuga moćna kad i pol može
da ti promeni! Kad patim, dakle, žensko sam! Patnica, ne patka? I to mi je neka evolucija...!
- Lepa si kad si ponizna – govorio mi je i tada je meni bivalo muka. Nit' sam odgovarala, nit'
povraćala (samo psovke u wc šolju i to s merom, smerno i tiho).
- Ne volim kad si tužna, ali to te smekša. Proženstveniš se. I to plakanje te nekako pročisti. Ode ego, ode i kučka.
Ma, jasno...: kučke su besne, a žene tužne. Uvek se kolebam između ta dva stanja, ne rekoh li
već... Još kao devojčicu naučili su me da o svemu ćutim. Nekad zato što je tako bezbednije, nekad zato što se moja reč ne uvažava mnogo.
- Tvoje je da ćutiš i da slušaš! Možeš da progovoriš u školi, kada te nešto pitaju – čak si u obavezi tada! Inače ne.
- Dobro – nagodila sam se sama sa sobom (ili sa svojom budućom kučkom) – ćutaću dok ne odrastem. Živim za dan kada više neću morati da slušam – ništa osim turobne muzike! Preživela sam, kao i mnoge, zahvaljujući strategiji povinovanja. Odrasla sam; i nisam.
- Čija si ti?
- Ničija! – kažem otresito, žaleći što ne mogu da kažem da sam svoja.
- Hoćeš da budeš moja devojčica? – sećam se da me pitao na našem trećem sastanku. Bila sam
tada beskrajno tužna, bolovala sam od hronične dosade i dala sam svoj pristanak, ne znajući u šta se
upuštam.
- Volim kad si ženstvena. Nežna i mila. Bićeš ti moja dobra devojčica; ili nas neće biti.
Dozvolila sam mu da mi počupa nokte – iste one kojima sam ga po golim leđima izgrebala na
drugom sastanku.
- Sad si moja – rekao je otkrivši moje nove ruke. Skratio mi je kosu i produžio sve suknje. Dok me je šišao prvi put, plakala sam kao da mi reže prste; vremenom sam se navikla i sve manje je bolelo. Vratio mi je prirodnu boju koje sam se jedva sećala.
- Blatnokosa – rekoh sebi u ogledalu – prilično si osedela u prethodne dve decenije!
- Sad si moja – dobih netraženi odgovor. Obukao me je u dugačku belu majicu koja bi mogla proći kao noćna haljina. Dopalo mi se kako me gleda i kako mi cepa tu odeću i sve ono što je došlo posle, pa nisam protivurečila.
- Sad si moja – potvrdio je - Kako si lepa kad se predaš! Potpuno mi se predaj. Sve otpusti, imam te za večnost...!
Plakala sam kao nekad, širom otvorenih usta i stisnutih očiju, baš kao što beleži većina mojih crno-belih uspomena na detinjstvo. Samo sam plakala, kao neka trodnevna kiša koju ne možeš oterati. Dosadila sam mu plačući, ali šta mogu – sam je hteo devojčicu. Onu plačljivu, smernu, tužnu, poniznu i poniženu, poslušnu. Ponekad je bolje ne (od)govoriti ništa i samo se smešiti – tvrde mudri. Ja sam ćutala i samo plakala, iako prave vrane to ne rade. Bez obzira na smeh, plač ili oboje: U ćutanju je sigurnost! Tome sam se naučila iz knjige, od pisca koji je otišao na datum kad sam rođena. Ali ni on nije poznavao mog bivšeg muža, čim je tako nesuvislo mogao da me posavetuje. Nema sigurnosti!
- Ćutiš, kurvo? Ne moraš ti meni ništa da kažeš, znam ti svaku misao, još pre nego što je sama
postaneš svesna! Ne treba ništa da uradiš, dovoljno je ako ne valja to što misliš. A danas nešto ne valja. Ne osećam te dobro.Gadna si! Ne treba da mi objašnjavaš, menjaj – šta god da je – ili idi! Nisi dobra!
Dobra devojčica. To je ona sa slike. Ne voliš ti nju, ti voliš bespogovornu poslušnost. Voliš svoju moć nad njom. Ona, to nisam ja... - A šta si? Znaš li ti uopšte šta si!? Žena sa mnogo lica. Ne voliš ti ni nju, ni njenu devojčicu i to je sasvim razumljivo. A to što je ni ja ne volim – to je već neoprostivo!
- Ne voliš je? Pa da, ti voliš kučke, a ne devojčice.
- Da ih zaista volim, ne bih nijednu od njih tebi poverila.
- Zar sam ja najgore zlo koje te snašlo?
- Ako ne računamo tetkine kragne...
* * *
- Sad pljuješ po tome... A bila si srećna i ženstvena!
- Skupa je to sreća. Iznuđena.
Kao silovanje u kome se trudim da uživam, jer sam odabrala da živim sa počiniocem, jer sam mu
predala sva prava na svoje telo, jer sam kao žena dužna da pružam zadovoljstva i da proizvodim hranu.
Odakle mi takva istina o meni? Popila sam je s majčinim mlekom, naiskap. Pila sam pohlepno, a
telo moje majke nije moglo da podnese što sam ga tako uporno trošila, čak i kada sam posle
devetomesečnog parazitiranja izbačena u život van nje! Predali su me komšijskoj kravi na ishranu. Nije to bio naročit poraz, niti odbacivanje – naprotiv! Jer, mora se uzeti u obzir da mi je majka iz onih krajeva gde krave nikada nisu bile svete, ali jesu važnije od ženskog deteta. Moja dojilja bila je krava starog kova i daleko od toga da bi iz nje ikada mogla da potekne čokolada, ali je njeno mleko bilo manje gorko od majčinog. Sisala sam ga tako silno i dugo, da su zubi krenuli da mi rastu prema napred, kao da će da oforme kljun. Bila je to jedna od prvih vidljivih naznaka da imam prirodu vrane. Ali niko tome nije pridavao naročitu pažnju. Odgajali su me onako kako su mislili da je najbolje... Za devojčicu ili za sve ostale?
- Za koga si ti dobra? Ako ne možeš sa mnom, nećeš moći ni sa kim! – opamećivao me je moj
pametni muž, a ja sam svojeglavo mislila kako mogu sa svakim... Dobro, skoro sa svakim; sve je stvar dogovora i vežbe, zar ne?
- Nit' si za zajedništvo, niti za majku...
- Mora da ima još nečeg za šta žena može da bude...
- Budi! Ja te ne sprečavam. Ako ćeš ponovo da budeš kučka i kurva – budi! Ali bez mene!
Nije lako bez tebe; ali bez sebe je najgore!
- Nekad si govorila da si uz mene najbliža sebi.
- Bila sam... i najbliže i najdalje. Bila sam skrajnuta!
- Ni za šta ti ja nisam kriv, pa ni za to! Jedino sebe i nikoga drugog možeš da kriviš: za sve što si
bila i za sve ono što ćeš tek biti! Šta god da radiš, od sebe se ne možeš skloniti, niti možeš pobeći od svoje prave prirode. Misliš da možeš sebe da držiš pod kontrolom? Ne zavaravaj se da možeš, zato ti je potreban muškarac!
* * *
Spakovala sam fotografiju omiljene devojčice mog bivšeg muža. Bila je to jedina moja fotografija
među svim foto-albumima u našoj kući. (Jer mi smo gradili porodicu na ruševinama.) Napravila sam
poslednju večeru i zamesila hleb za naredni dan. Oprala sudove i uredno odložila kecelju. Izdaleka bi se reklo da cela ja visim sa te kuke u zidu pored šporeta. Skuvala sam kafu i sela da prelistam red vožnje kao da pristupam nekom akademskom štivu. Spakovala sam još neke sitnice iz kupatila: češalj, dnevne uloške, dezodorans, propolisovu mast, depilator, četkicu za zube preskačem jer je ionako za bacanje. Moj dragi spava plitkim kasnopopodnevnim snom. Ponavljam u sebi red vožnje znajući koliko treba da budem pažljiva, jer njega može da probudi i preglasna misao. Odnosim mu kafu u krevet, ljubim ga gde stignem i...
- Šta radiš?
- Odlazim.
- Sada!? Već?
- Kako to misliš 'već', ovde sam dve i po godine.
- Mogla si da ostaneš još malo...
- Autobus mi kreće za šest minuta... Spavaj. Ljubim te. 'Đenja.
- Stvarno ćeš da odeš...!?
- Nemoj da me pratiš.
- Kiša je napolju... pokisnućeš!
- Ma, ne brini...
* * *
Jedna zaboravljena devojčica otišla je da nađe odbeglu vranu; ili je vrana poletela za odbeglom
devojčicom... U oba slučaja, njih dve sada brinu jedna o drugoj, kao boginja braka o pokisloj kukavici.
- Opet slušaš tu tvoju turobnu muziku? Isključi, muka mi je... Kako vi žene volite da veličate svoju
patnju!
Zar nisi do nedavno tvrdio da ja baš i nisam žena? A gle čuda, kako je tuga moćna kad i pol može
da ti promeni! Kad patim, dakle, žensko sam! Patnica, ne patka? I to mi je neka evolucija...!
- Lepa si kad si ponizna – govorio mi je i tada je meni bivalo muka. Nit' sam odgovarala, nit'
povraćala (samo psovke u wc šolju i to s merom, smerno i tiho).
- Ne volim kad si tužna, ali to te smekša. Proženstveniš se. I to plakanje te nekako pročisti. Ode ego, ode i kučka.
Ma, jasno...: kučke su besne, a žene tužne. Uvek se kolebam između ta dva stanja, ne rekoh li
već... Još kao devojčicu naučili su me da o svemu ćutim. Nekad zato što je tako bezbednije, nekad zato što se moja reč ne uvažava mnogo.
- Tvoje je da ćutiš i da slušaš! Možeš da progovoriš u školi, kada te nešto pitaju – čak si u obavezi tada! Inače ne.
- Dobro – nagodila sam se sama sa sobom (ili sa svojom budućom kučkom) – ćutaću dok ne odrastem. Živim za dan kada više neću morati da slušam – ništa osim turobne muzike! Preživela sam, kao i mnoge, zahvaljujući strategiji povinovanja. Odrasla sam; i nisam.
- Čija si ti?
- Ničija! – kažem otresito, žaleći što ne mogu da kažem da sam svoja.
- Hoćeš da budeš moja devojčica? – sećam se da me pitao na našem trećem sastanku. Bila sam
tada beskrajno tužna, bolovala sam od hronične dosade i dala sam svoj pristanak, ne znajući u šta se
upuštam.
- Volim kad si ženstvena. Nežna i mila. Bićeš ti moja dobra devojčica; ili nas neće biti.
Dozvolila sam mu da mi počupa nokte – iste one kojima sam ga po golim leđima izgrebala na
drugom sastanku.
- Sad si moja – rekao je otkrivši moje nove ruke. Skratio mi je kosu i produžio sve suknje. Dok me je šišao prvi put, plakala sam kao da mi reže prste; vremenom sam se navikla i sve manje je bolelo. Vratio mi je prirodnu boju koje sam se jedva sećala.
- Blatnokosa – rekoh sebi u ogledalu – prilično si osedela u prethodne dve decenije!
- Sad si moja – dobih netraženi odgovor. Obukao me je u dugačku belu majicu koja bi mogla proći kao noćna haljina. Dopalo mi se kako me gleda i kako mi cepa tu odeću i sve ono što je došlo posle, pa nisam protivurečila.
- Sad si moja – potvrdio je - Kako si lepa kad se predaš! Potpuno mi se predaj. Sve otpusti, imam te za večnost...!
Plakala sam kao nekad, širom otvorenih usta i stisnutih očiju, baš kao što beleži većina mojih crno-belih uspomena na detinjstvo. Samo sam plakala, kao neka trodnevna kiša koju ne možeš oterati. Dosadila sam mu plačući, ali šta mogu – sam je hteo devojčicu. Onu plačljivu, smernu, tužnu, poniznu i poniženu, poslušnu. Ponekad je bolje ne (od)govoriti ništa i samo se smešiti – tvrde mudri. Ja sam ćutala i samo plakala, iako prave vrane to ne rade. Bez obzira na smeh, plač ili oboje: U ćutanju je sigurnost! Tome sam se naučila iz knjige, od pisca koji je otišao na datum kad sam rođena. Ali ni on nije poznavao mog bivšeg muža, čim je tako nesuvislo mogao da me posavetuje. Nema sigurnosti!
- Ćutiš, kurvo? Ne moraš ti meni ništa da kažeš, znam ti svaku misao, još pre nego što je sama
postaneš svesna! Ne treba ništa da uradiš, dovoljno je ako ne valja to što misliš. A danas nešto ne valja. Ne osećam te dobro.Gadna si! Ne treba da mi objašnjavaš, menjaj – šta god da je – ili idi! Nisi dobra!
Dobra devojčica. To je ona sa slike. Ne voliš ti nju, ti voliš bespogovornu poslušnost. Voliš svoju moć nad njom. Ona, to nisam ja... - A šta si? Znaš li ti uopšte šta si!? Žena sa mnogo lica. Ne voliš ti ni nju, ni njenu devojčicu i to je sasvim razumljivo. A to što je ni ja ne volim – to je već neoprostivo!
- Ne voliš je? Pa da, ti voliš kučke, a ne devojčice.
- Da ih zaista volim, ne bih nijednu od njih tebi poverila.
- Zar sam ja najgore zlo koje te snašlo?
- Ako ne računamo tetkine kragne...
* * *
- Sad pljuješ po tome... A bila si srećna i ženstvena!
- Skupa je to sreća. Iznuđena.
Kao silovanje u kome se trudim da uživam, jer sam odabrala da živim sa počiniocem, jer sam mu
predala sva prava na svoje telo, jer sam kao žena dužna da pružam zadovoljstva i da proizvodim hranu.
Odakle mi takva istina o meni? Popila sam je s majčinim mlekom, naiskap. Pila sam pohlepno, a
telo moje majke nije moglo da podnese što sam ga tako uporno trošila, čak i kada sam posle
devetomesečnog parazitiranja izbačena u život van nje! Predali su me komšijskoj kravi na ishranu. Nije to bio naročit poraz, niti odbacivanje – naprotiv! Jer, mora se uzeti u obzir da mi je majka iz onih krajeva gde krave nikada nisu bile svete, ali jesu važnije od ženskog deteta. Moja dojilja bila je krava starog kova i daleko od toga da bi iz nje ikada mogla da potekne čokolada, ali je njeno mleko bilo manje gorko od majčinog. Sisala sam ga tako silno i dugo, da su zubi krenuli da mi rastu prema napred, kao da će da oforme kljun. Bila je to jedna od prvih vidljivih naznaka da imam prirodu vrane. Ali niko tome nije pridavao naročitu pažnju. Odgajali su me onako kako su mislili da je najbolje... Za devojčicu ili za sve ostale?
- Za koga si ti dobra? Ako ne možeš sa mnom, nećeš moći ni sa kim! – opamećivao me je moj
pametni muž, a ja sam svojeglavo mislila kako mogu sa svakim... Dobro, skoro sa svakim; sve je stvar dogovora i vežbe, zar ne?
- Nit' si za zajedništvo, niti za majku...
- Mora da ima još nečeg za šta žena može da bude...
- Budi! Ja te ne sprečavam. Ako ćeš ponovo da budeš kučka i kurva – budi! Ali bez mene!
Nije lako bez tebe; ali bez sebe je najgore!
- Nekad si govorila da si uz mene najbliža sebi.
- Bila sam... i najbliže i najdalje. Bila sam skrajnuta!
- Ni za šta ti ja nisam kriv, pa ni za to! Jedino sebe i nikoga drugog možeš da kriviš: za sve što si
bila i za sve ono što ćeš tek biti! Šta god da radiš, od sebe se ne možeš skloniti, niti možeš pobeći od svoje prave prirode. Misliš da možeš sebe da držiš pod kontrolom? Ne zavaravaj se da možeš, zato ti je potreban muškarac!
* * *
Spakovala sam fotografiju omiljene devojčice mog bivšeg muža. Bila je to jedina moja fotografija
među svim foto-albumima u našoj kući. (Jer mi smo gradili porodicu na ruševinama.) Napravila sam
poslednju večeru i zamesila hleb za naredni dan. Oprala sudove i uredno odložila kecelju. Izdaleka bi se reklo da cela ja visim sa te kuke u zidu pored šporeta. Skuvala sam kafu i sela da prelistam red vožnje kao da pristupam nekom akademskom štivu. Spakovala sam još neke sitnice iz kupatila: češalj, dnevne uloške, dezodorans, propolisovu mast, depilator, četkicu za zube preskačem jer je ionako za bacanje. Moj dragi spava plitkim kasnopopodnevnim snom. Ponavljam u sebi red vožnje znajući koliko treba da budem pažljiva, jer njega može da probudi i preglasna misao. Odnosim mu kafu u krevet, ljubim ga gde stignem i...
- Šta radiš?
- Odlazim.
- Sada!? Već?
- Kako to misliš 'već', ovde sam dve i po godine.
- Mogla si da ostaneš još malo...
- Autobus mi kreće za šest minuta... Spavaj. Ljubim te. 'Đenja.
- Stvarno ćeš da odeš...!?
- Nemoj da me pratiš.
- Kiša je napolju... pokisnućeš!
- Ma, ne brini...
* * *
Jedna zaboravljena devojčica otišla je da nađe odbeglu vranu; ili je vrana poletela za odbeglom
devojčicom... U oba slučaja, njih dve sada brinu jedna o drugoj, kao boginja braka o pokisloj kukavici.
Marijana Čanak
Нема коментара:
Постави коментар