Crna kafa i još crnje misli. Roletne podignute do
pola. Posteljina zgužvana. Odelo po podu. Jutro nije dobro i ne sluti na jedno
takvo. Zar tako treba da ostane?
Podići roletne. Krevet neka ostane takav. Odeću skloniti. Reći zdravo suncu. Pozdraviti sve prolaznike. I poznate. I nepoznate. Ubrati cvet iz nečijeg dvorišta. Staviti ga u kosu. Plesati na ulici kao da niko drugi ne postoji. Pomaziti svako kuče na ulici. I mače, naravno. Poneti jedno kući, što da ne? Nasmešiti se svakome. Koje god da je rase, pola, uzrasta i vere. Ljudi smo. Slikati se sa lepim dečkom na ulici. Pitati sve što te zanima. Pozvoniti na interfon i pobeći glavom bez obzira. Pokucati nekome na vrata i reći da je lep koliko i ovaj dan. Smejati se. Voleti. Ljubiti. Grliti. Plakati. Ljutiti se. Zašto ne promeniti sebe? Zašto ne menjati svet? Ne čekati promenu, biti promena.
Podići roletne. Krevet neka ostane takav. Odeću skloniti. Reći zdravo suncu. Pozdraviti sve prolaznike. I poznate. I nepoznate. Ubrati cvet iz nečijeg dvorišta. Staviti ga u kosu. Plesati na ulici kao da niko drugi ne postoji. Pomaziti svako kuče na ulici. I mače, naravno. Poneti jedno kući, što da ne? Nasmešiti se svakome. Koje god da je rase, pola, uzrasta i vere. Ljudi smo. Slikati se sa lepim dečkom na ulici. Pitati sve što te zanima. Pozvoniti na interfon i pobeći glavom bez obzira. Pokucati nekome na vrata i reći da je lep koliko i ovaj dan. Smejati se. Voleti. Ljubiti. Grliti. Plakati. Ljutiti se. Zašto ne promeniti sebe? Zašto ne menjati svet? Ne čekati promenu, biti promena.
Jovana Petković
Nova svest
Moja nova svest ima dvadeset i tri godine
Viđam je svakog utorka u tramvaju
Uvek nosi neke šarolike marame oko vrata i osmeh umesto drugog aksesoara
Moja nova svest veruje u ljubav na prvi pogled
I u bolje ne sutra, već danas.
Moja nova svest pola dana hoda na prstima
Glasno se smeje na šaljiv pasus u knjizi
Pevuši omiljenu pesmu na stanici
Glasno.
Moju novu svest nije briga za mišljenja ljudi
Ne boluje od toga.
Baš je buntovna,
Ta moja svest
Divim joj se zbog toga.
Stvarno sam sit ove stare svesti, vučem je već godinama, a nije nimalo laka
Nesigurnost joj izvire iz svih pora
Sve same gomile „Možda“ „Kako“ i „Šta ako“
Sva je sazdana od njih.
Neću više da budem takav
Nedostaje mi sloboda
Dosta mi je više ovog zbunjenog nervoznog tipa…
Moja nova svest me je prošlog utorka uhvatila kako je gledam
Podigla je obrvu kao da pita
-Šta čekaš?
Pa sam se i ja tada zapitao
-Stvarno, šta čekam?
Zato sam sada odlučio
Sledećeg utorka sigurno koračam ka svojoj novoj svesti.
Reći ću šta mi prvo padne na pamet ma koliko glupo zvučalo.
(jer ja sam spontan, znaš)
Moja nova svest i ja
Možda ti zvuči bezazleno, ovako na papiru, ali biće…
Ma neću ništa da ti kažem.
Čućeš.
Viđam je svakog utorka u tramvaju
Uvek nosi neke šarolike marame oko vrata i osmeh umesto drugog aksesoara
Moja nova svest veruje u ljubav na prvi pogled
I u bolje ne sutra, već danas.
Moja nova svest pola dana hoda na prstima
Glasno se smeje na šaljiv pasus u knjizi
Pevuši omiljenu pesmu na stanici
Glasno.
Moju novu svest nije briga za mišljenja ljudi
Ne boluje od toga.
Baš je buntovna,
Ta moja svest
Divim joj se zbog toga.
Stvarno sam sit ove stare svesti, vučem je već godinama, a nije nimalo laka
Nesigurnost joj izvire iz svih pora
Sve same gomile „Možda“ „Kako“ i „Šta ako“
Sva je sazdana od njih.
Neću više da budem takav
Nedostaje mi sloboda
Dosta mi je više ovog zbunjenog nervoznog tipa…
Moja nova svest me je prošlog utorka uhvatila kako je gledam
Podigla je obrvu kao da pita
-Šta čekaš?
Pa sam se i ja tada zapitao
-Stvarno, šta čekam?
Zato sam sada odlučio
Sledećeg utorka sigurno koračam ka svojoj novoj svesti.
Reći ću šta mi prvo padne na pamet ma koliko glupo zvučalo.
(jer ja sam spontan, znaš)
Moja nova svest i ja
Možda ti zvuči bezazleno, ovako na papiru, ali biće…
Ma neću ništa da ti kažem.
Čućeš.
Maja Bogdanović
Amanet
U sve što radiš unesi ljubav
jer tada nećeš raditi samo ćeš voleti.
Najsigurniju su oni
koji vole nesigurnost,
koji su dovoljno slobodni
i dovoljno veruju
da se prepuste životu
kao što se drveće prepušta vetru
Dok šetaš ulicama, diši duboko, polako
oseti svaki molekul vazduha
koji prolazi kroz tvoje telo
Budi zaljubljen u lepotu
i svaku stvar koju uzmeš u ruke,
daj joj dušu!
Tako ceš tu stvari poštovati
a, sebe voleti još više
Pomozi dobrima da budu još bolji
a, lošima pokaži kako je moćno biti dobar
Dokaži ljudima da mogu da lete
i bez krila
i da su bogatiji onoliko
koliko su bliski sa svojom dušom
Stalno napominji:
„Misli su samo prolazne i nepostojane“
sve dok im ti ne daš značaj,
zamisli tu moć da jedna misao
postane živa zahvaljujući tebi,
tebi, Čoveku
I svaki korak tvoj, nek bude ka slobodi
kao što su to koraci deteta,
onda će tvoj život postati bajka
a, ova Zemlja čudo
Amin
Marko Stanojević
Moralna prodika
Od prvog dana svog postojanja, od prvog trena što
koračaš po cesti
Čovječe, dok gledaš u nebo ne zaboravi mislit o sreći.
Od svih djelova svoga života napravi linije ljubavi i
mira
Jedinstveno biće što nosiš u sebi ne daj da ti itko
dira.
Od svakog uzdaha radosti i veselja zaboravi na ukradene
minute samoće
Hej ti, da ti čovječe... živi sa srcem i dušom ne budi porotnik nit
sudac, kani se mržnje,ljutnje i zloće.
Amanda G. Zendeli
Princip
Trčite da preteknete tuđe, ali i svoje reči, komentare drugih i sopstvene nedoumice. Jurite ono što ste rekli juče, a to se hvata za ono prošlo juče, dok se neko tamo juče ne uhvati za ovo danas, pa još jednom turom iznova časti. U krug. I sve to da ne biste poljuljali princip za koji vam je neko došapnuo da treba da ga imate. A kad već držite do njega zašto ga ne biste i okačili oko vrata kao seljačku kajlu? Sve je to deo nekog ustaljenog kiča. Do sada se samo moda menjala. A i ona, jadna zašla u ćorsokak pa skoknula do predhodnog veka da pokupi stare fore koje su joj ispale negde dok se civilizacija razvijala. Zato vi slučajno nemojte da tim putem povedete razmišljanja, jer ako ona dospeju u slepu ulicu velika šteta može nastati. Jer naravno, zašto bi rušio šupu koja zatvara prolaz? To su krive Drine, a neko reče da ne mogu da se isprave. Zato i princip i misli na kratkom povodcu. Ili najbolje u kavez. Ali jedan, zajednički. Pa ako se slučajno posvađaju i ne usaglase, samo se pritegne brava. Pa nek se mrko gledaju i vrište i čupaju dok se misli ne predaju i reše da ispoštuju princip. Mora da se zna ko je deda, a ko unuk. Naučili su nas da se stariji poštuju makar i ne bili u pravu. Dabome. No dobro. Pustiću da vaš princip osuđuje moje mišljenje i ono će se postideti i pognuće glavu. Jer su nas naučili, pored svega već pomenutog, i da ne smemo da pričamo ako nemamo šta da kažemo ili ako niko neće da nas sluša. Ili najbolje da ne progovaramo uopšte jer ćemo tako mnogo bolje proći u životu.
A vi nastavite da koristite mozak po planu i programu koji se, kao i školske lektire, nije izmenio čitav vek.
A vi nastavite da koristite mozak po planu i programu koji se, kao i školske lektire, nije izmenio čitav vek.
Nevena Petrović
Strah
Plašim se da jednoga dana ništa iza mene neće ostati.
Plašim se da nikad neće biti dovoljno. Da me neće pamtiti.
Plašim se i da se osvrnem jer kao da nešto stalno budnim okom motri, opet čeka grešku.
Plašim se i da postojim, jer često ne znam kako. Da li ići levo ili desno? Da li reći ili prećutati? Da li voleti ili mrzeti?
Plašim se i da me se neće sećati onako kako se ja sećam njega.
A najviše plašim da ću ga se ja samo sećati, kao deo izmišljene priče koje više nema.
Plašim se...
Plašim se da ga ne izgubim, iako ga, na kraju krajeva, i nemam.
Plašim se da neću umeti da živim ako nije sa njim. Plašim se da i neću umeti da živim i ako je sa njim.
Kako da se ne plašim? Na trenutke se čini da je čitava večnost vremena predamom, a nekad kao da čitava večnost stane u trenutak i onda ne znam šta je prošlo, a šta će tek da dođe. Da li je sve samo moj san koji se ruši iz dana u dan i postaje samo žal za radošću, za osmehom, za srećom..?
Plašim se da ću napisati milion redova i da neće značiti ništa. Ili opet, da će značiti sve a da ih neću razumeti. Da ih on neće razumeti, kao pre.
Plašim se straha koji dolazi u naletima, pa onda prođe. Ali uvek se vraća, kao stara priča bez pouke, opomena na prošlost i smernica za budućnost.
Plašim se i njega onoliko koliko mi nedostaje, a plašim se da mislim da je ta relacija potpuno suluda.
Plašim se a pišem i postojim, volim i ćutim, sećam se i živim, gubim ga i onda opet pišem, a strah se vraća.
Samo se jedno pitam: da li vredi?
Milica Popović
On je otišao
Osećam daleke plišane usne
Na stopalima,
Na
butinama,
Leđima, ramenima
Priziva me topao povetarac na vratu
-Ustani,
mila....
A onda još jedan set poljubaca i opijenih dodira
Mamurno dočekujemo još
jedno moskovsko jutro.
11:20
Naša pripijena naga tela podrhtavaju
Sklupčana na
njegovom krilu sa položenom glavom na ramenu
Plačem tiho,
Tiše od zraka sunca
koje napušta sobu
Prolazim prstima kroz njegovu zlatnu, od znoja vlažnu kosu
Mrtvo gledam njegovu jabučicu na vratu koja šeta gore-dole
-To je samo dva-tri
meseca
Kaže treperavim glasom.
11:35
Zatrpavamo emocije žurbom
Nalivamo suze
mlakom kafom
Utrkujemo se sa mrkim pogledima
Reci nevešto menjamo uzrečicama
11:50
Klik-klak
Izvlači svoje ključeve iz našeg...ovaj…mog stana
Stana, na
niskom vrhu trošne zgrade u skroz nepostojećoj ulici proklete Moskve
Nosimo
duge crne kapute
Martinke
Nosim dugačak bordo šal
A on nosi svoju otrcanu
istoriju oko vrata
11:55
Stežemo te hladne, sada već otuđene dlanove
Koji će za
par trenutaka biti potpuno daleki
Odvojeni
Te šake ce biti tako tuđe
A te dve
crne prilike ce biti kao deža vu
Tako prokleto poznate, ali opet strane
12:14
Vetar mi navlači crne kovrdže na lice
Krije moj tupi pogled
-Bože, tako bih da
ga zagrlim
Da ga stežem sve dok ga ne upijem potpuno
Tako bih da progutam to
njegovo plavetnilo očiju,
Kose,
Duše
Tako bih ga silovito ljubila
Sve dok mi
usne ne ostanu potpuno tu
Na njegovom vratu,
Licu,
Onim promrzlim prstima
12:19
-Vratiću se uskoro! Čuvaj se!
Umesto audio odgovora dobija čitavu paletu mene
po sebi
Pokušavam da mu se otisnem
Poput žiga
Svuda po telu
Prosipam se,
On me
kupi,
Gura u dzepove
12:20
Prokleta pištaljka čitavu večnost prodorno huči
On
odlazi, pobogu!
Odvajaju se svemiri, Kalifornija i Severna Amerika,
Odvaja se
misao od tišine
Nema više povratka!
Njegov dlan je još tu... moj kažiprst
više ne dodiruje njegov
On je otišao!
12:21
Gledam njegovo maleno licekoje se
sve više udaljava
Mrmljam neke oproštajne reči
Sada?!
Sada?!
12:22
Po prvi put osećam
oštricu prave ruske zime
Po prvi put je grad tako velik i tuđ
Neka nova
dimenzija,
Neka nova svest me je lupila pravo u grudi
Klizi po meni mukotrpno
Razdire me....
Ja je odbijam!
Ja je odbijam!
Ne želim da je prihvatim
Vetar mi razvrće kaput,
I sve ono što imam i nemam
Ono što želim
Razmeće se mojim skromnim dostignućima
Koliko će ovo još trajati?!
Neko nepoznato doba
Sa kafe sam prešla na votku
Ženstveno jako....
-Kada će stići prokleto pismo?
2 nedelje kasnije ...još sam
u krevetu
Odbijam kontakt sa novinama 2 meseca kasnije
-Sigurno nema vremena
Žurim za posao i oblačim crni kaput
Uz osmeh, ma kakav bio njegov istiniti
temelj, pozdravljam komšije 3 meseca kasnije
Navikla sam se na beznjenicu
Naučila sam da živim be nje - duše
Dobro mi je
Funkcionišem
Živ se čovek na sve
navikne
Pa čak i na novu svest koja nas večito prozima i melje 5 godina kasnije
U dugačkom crnom kaputu..
U martinkama..
Bednim beznađem pokriven
Srećem pogled
koji se lepi za moja stopala
Pokušavam da ga skinem sa sebe
Zapravo, ne
obazirem se više
Uz jedva primetnu maglu u ćošku oka nastavljam dalje
Sranje...
Milena Petrović
Moje nove vjetrenjače
Oni pričaju o tebi
A ja se okrećem
Dakako
Jer još taj trik nisam naučila
Ali to je samo trenutak, pa prođe
Pričaju, i vežu nas jedno za drugo ponovo
Kao u ono ljeto '13te
Sve od čega uporno bježim stigne me kad-tad
Ali ja uporno bježim i koračam dalje
Jer negdje, nekada iza nekog ugla
Mora čekati nešto bolje
Bolja ja
Bolji neko
Vječiti optimista u meni vjeruje u bolje sutra
Pa ikar sa druge strane sagori u samoj želji
Leteći isuviše blizu svjetlosti
Zbog onog samo jednog trenutka
Spokoja i ludosti.
On je divan, to sve stoji
I toliko se trudi
Više nego što si ti ikada
Ali tvoje je ono najmizernije bilo draže
Sve one mrvice
Mazohista u meni i hladnokrv u tebi
Ta luda logika će mi uvijek ostati enigma
On je divan, kažem
On se pojavi dok čekam prijateljice
Zbog dogovorenog sastanka
Jer je prethodno tajno pričao sa njima
On me odvede u svoj stan
A ja više ne pitam gdje idemo
Jer on zna da vodi
I nikad ne govori gdje
Sprema večeru za dvoje
Jedemo na podu
Uz mirisne svijeće
Pjeva „Oprosti mi što te volim“ uz gitaru
Kopčam mu dugmad na košulji
Jer on odjednom ne zna
Ali mu ne ljubim ono dugme na košulji
Ono ispod vrata
Jer nije ti
On prati sve moje nenamjerne znakove
Sve one koje ti ne vidiš i ne pratiš
I nećeš više nikada
Neću plakati
Zbog jedne slike sa citatom
„Kupi mi mali kaktus i poljubi me u čelo“
On traži da se okrenem u stranu
Dok stojimo prislonjeni na njegov automobil
I da pružim ruku
Dobijam svoj mali kaktus
Kako je moguće da dobijam toliko toga
Kada sam sva opuštena, pozitivna, svoja
Bez glume i straha
Bez onog osjećaja manje vrijednosti
Kao pred tobom
Jedan sastanak više
Bi li promijenio išta?
Bi li moja nova svijest promijenila išta?
Moje zablude
I utvare
Ruka pod ruku
Treću godinu za redom.
A ja se okrećem
Dakako
Jer još taj trik nisam naučila
Ali to je samo trenutak, pa prođe
Pričaju, i vežu nas jedno za drugo ponovo
Kao u ono ljeto '13te
Sve od čega uporno bježim stigne me kad-tad
Ali ja uporno bježim i koračam dalje
Jer negdje, nekada iza nekog ugla
Mora čekati nešto bolje
Bolja ja
Bolji neko
Vječiti optimista u meni vjeruje u bolje sutra
Pa ikar sa druge strane sagori u samoj želji
Leteći isuviše blizu svjetlosti
Zbog onog samo jednog trenutka
Spokoja i ludosti.
On je divan, to sve stoji
I toliko se trudi
Više nego što si ti ikada
Ali tvoje je ono najmizernije bilo draže
Sve one mrvice
Mazohista u meni i hladnokrv u tebi
Ta luda logika će mi uvijek ostati enigma
On je divan, kažem
On se pojavi dok čekam prijateljice
Zbog dogovorenog sastanka
Jer je prethodno tajno pričao sa njima
On me odvede u svoj stan
A ja više ne pitam gdje idemo
Jer on zna da vodi
I nikad ne govori gdje
Sprema večeru za dvoje
Jedemo na podu
Uz mirisne svijeće
Pjeva „Oprosti mi što te volim“ uz gitaru
Kopčam mu dugmad na košulji
Jer on odjednom ne zna
Ali mu ne ljubim ono dugme na košulji
Ono ispod vrata
Jer nije ti
On prati sve moje nenamjerne znakove
Sve one koje ti ne vidiš i ne pratiš
I nećeš više nikada
Neću plakati
Zbog jedne slike sa citatom
„Kupi mi mali kaktus i poljubi me u čelo“
On traži da se okrenem u stranu
Dok stojimo prislonjeni na njegov automobil
I da pružim ruku
Dobijam svoj mali kaktus
Kako je moguće da dobijam toliko toga
Kada sam sva opuštena, pozitivna, svoja
Bez glume i straha
Bez onog osjećaja manje vrijednosti
Kao pred tobom
Jedan sastanak više
Bi li promijenio išta?
Bi li moja nova svijest promijenila išta?
Moje zablude
I utvare
Ruka pod ruku
Treću godinu za redom.
Mala Vidra
Nova svest
Padao je sneg.
Padao je onako kako je i milion puta ranije padao.
Možda je za nekog čoveka
u prolazu to bilo samo
još jedno zimsko veče,
išarano beskrajnim pahuljama.
Ali za nju ne, za nju je baš to veče bilo drugačije i
posebno.
Za nju je baš taj sneg bio poseban.
Oduvek je volela sneg.
Ima nečega u tim zimskim noćima bogatim pahuljama.
Ima nečega što ih odvaja od bilo čega drugoga na svetu.
Za nje su te večeri bile čarobne,
ali ih nikada nije posebno iščekivala ili ih želela.
Te večeri su dolazile same.
Isto kao što je došao i on.
Padao je sneg.
Padao je onako kako nikada nije padao u njenim očima.
Sudbina ju je spojila sa njim baš na jedno takvo veče.
Nikada pre nije verovala u sudbinu.
On ju je ubedio da veruje u mnoge stvari u koje nije
verovala.
Nju niko ranije nije mogao ni u šta da ubedi.
Ima nečega u tim zimskim noćima bogatim pahuljama.
Ima nečega u tim njegovim očima koje je gledaju.
Oduvek je volela sneg.
Uz sneg je zavolela i njega.
P. A.
Нема коментара:
Постави коментар