Marko Stanojević: Na vetru ljubavi i tuge

Predstavljamo vam prvu knjigu Marka Stanojevića - ''Na vetru ljubavi i tuge''


Sebe ne smatram pesnikom niti književnikom, možda čak ni umetnikom, osim ako pojam umetnosti ne znači, ili ne podrazumeva traganje za suštinom. Pisanje poezije za mene predstavlja sredstvo kojim tragam za sopstvenom suštinom, ponekad je sredstvo, a ponekad je kolateralna šteta introspekcije.

Predmet mog razmišljanja, ili bolje reći opsesija jeste ljudska duša, njena apstraktnost koja me navodi da sebe stavim u metafizičko posmatranje i odatle nalazim inspiraciju za svoje stihove.

U čoveku postoji nagon da predmete posmatranja, dakle misli i osećanja stavi u poziciju definicije, a definicija definicije jeste banalnost. Taj nagon potiče od straha, čovek traži sigurnost, želi da zna da bi bio siguran. Sad se nameće pitanje da li je znanje moć ili vrlina, moja hipoteza jeste da je znanje sigurnost.

Zbirka ''Na vetru ljubavi i tuge'' opisuje lutanje mog duha i stanje duše na tom jednom istom vetru koji me nosi na dve strane. U metafizičkom smislu čovek je zapravo glagol, ako pođemo od toga da je on duša kao što jeste, duša ima svoje stanje, radnju i zbivanje, oblike i slično, što predstavlja definiciju glagola. Stoga čovekova ličnost ne može biti konstanta, ona će večno ostati na nekom vetru i tu nailazimo na čuveni apsurd, od koga ja u svojim pesmama bežim, ali i dalje ne znam da li u tome uspevam.

Vaskrsenje

Sviće zora, Sunce osvetljava zemlju Novo rađanje i novo rođenje. Osećam svoju dušu, i stihom beležim ovaj trnutak, Ne, moj brate i sestro moja ovo nije pesma! Ovo je slika Razlivena senka mog duha na tlu zemlje
Ja ne moram, da moram Moranje je kamen na duši Želim i želeo bih, Volim i voleo bih

Ali, ne gubim ništa Ako, ne ostvarim ono što želim I ne moram sve da imam, Ali mogu da volim sve što nemam I to je sve! Sve što čini čoveka, ogrnutog plaštom slobode.


Helena Himel

Odavno sam spalio sve stihove o ljubavi
I svoje pesme stavio u kutije,
zaključao negde na dnu duše
gde sada skupljaju prašinu moje tuge,
gomila hartija u kartonu pravougaonika
i ništa više

Odavno sam zaboravio kako miriše cveće
Ne pamtim kada sam poslednju put
u nebo pogledao,
a, sećam se kako sam tražio oblake
sa telom žene,
ne bih li napisao koju strofu,
našao neku metaforu
tunela A. 
kad padne mrak
i zvezde upale svetlo na nebu
mesečeve mene kao da slikaju moju dušu,
pa tako ne spavam noćima
dok ne vidim pun mesec,
onda ugledam taj krug
ispunjen svetlošću
i puna mi  duša
ona je zapravo mesec u čoveku,
svetlost na kraju tunela
Ključ na mojoj kutiji ljubavi,
ne sećam se gde sam zaturio,
možda sam ga u reku bacio
da ga mulj proguta,
a možda ga nikad nisam ni imao

Sada tu kutiju u koju sam zaključao
samog sebe, svoju slobodu, sve svoje ljubavi,
a, naročito ljubav prema sebi,
otključava ime devojke koju ne poznajem,
koju nikada nisam video
Ali bilo je dovoljno da samo čujem
tu melodiju,
Helena Himel!
I da sva prašina nestane
kao da je Košava duvala mojom dušom.



Recenzija Matije Bećkovića i saradnja sa glumcima

Mišljenje Matije Bećkovića je bilo neophodno da bih uopšte objavio bilo koju pesmu, ili učestvovao na nekom pesničkom konkursu, festivalu i slično. Matija je moja omiljena ličnost u Srbiji, čovek koji je narodski rečeno „bez dlaka na jeziku“, koji govori ono što oseća bez ikakvih barijera, kada sam mu dostavio svoj rukopis, rekao sam sebi, njegovo mišljenje će uticati na to da li ću ja da objavljujem ili ne, ali neće uticati na to da li ću pisati, jer je pisanje postalo deo mene. Priznajem da sam bio skeptičan da li će mi on uopšte odgovoriti, ali jednog dana je usledio njegov poziv koga se ja ne sećam, ali mislim da je rekao ono što je i napisao u recenziji. Tako sam dobio potvrdu da sam pesnik i da treba da objavim i zbirku i učestvujem na konkurse. Bio sam nesiguran u svoje pisanje, nesiguran sam i sada, ali imam na šta da se oslonim kada osećanje inferiornosti zavreba.

Saradnja sa glumcima je imala, zapravo ima, šire ciljeve, a to je popularizacija poezije u Srbiji. Vodim se mišlju da je narod vezan za glumce, odnosno za njihove uloge i da su oni pravo oružje za ostvarivanje ove ideje. Nije mi bilo svejedno kada sam stupao u kontakt sa njima, postojala je doza strahopoštovanja, ali brzo sam shvatio da su oni samo obični ljudi. Konkretno, glumci sa kojima sam ja sarađivao: Miša Janketić, Voja Brajović, Aljoša Vučković, Goran Sultanović, Branislav Lečić i Sergej Trifunović su i sami ljubitelji poezije, tako da su bezuslovno sarađivali sa mnom, što mi je bilo veliko zadovoljstvo i ovom prilikom im se zahvaljujem.

umetnost, kultura

Marko Stanojević

1 коментар:

  1. čitavu noć prelistavam vaš blog i apsolutno sam ostavljena bez daha. bravo! nastavite zbog nas koji će 'jedvačekanje' sada svesti na vašu svaku sledeću priču.

    ОдговориИзбриши