Koraci su odjekivali mojim umom. Tap,tap. Moje telo je nagonski odgovaralo na njih. Drhtaji su protresali moje telo - bilo mi je muka. Videla sam mu crne cipele i crno odelo. Stajao je naslonjen na moja vrata i posmatrao me. Čvrsto sam žmurila, ne želeći da mu vidim lik. Seo je kraj mene i prošaputao: “Ne brini se. Ja ću te zaštititi.” Te reči su delovale utešno, imala sam i ja svog anđela čuvara. Ali, neobjašnjiv je bio strah koji sam osećala prilikom buđenja. Drhtala sam.
Imala sam sedamnaest godina i otkrila sam da imam upalu perikarda. Za neke je to bila nepoznanica, kao i meni, nekima je bila šala. Drugima sam bila prozirna poput stakla, bleda. A ja? Bila sam zbunjena. Dok sam pričala, postepeno bih gubila dah, osećajujući sramotu i bojazan istovremeno. Osećala sam težinu u grudima i nisam mogla dugo da se držim na nogama. Budila sam se, gušeći i hvatajući dah, misleći kako sam za sekundu izbegla smrt. Bila sam brza. Međutim, neretko bih posle toga zaspala, jer bi onda ona bila brža. Emocije su divljale u meni. Htela sam da plačem i vičem - to bolest starih ljudi, ne moja! U tome me je uvek sprečavala briga roditelja, morala sam da budem hrabra, iako sam bila poput preplašenog miša, pred kojim se prostirala masa klopki.
Odlučila sam se za hrabrost i izgubila dosta ljudi. Sve sam vrlo uspešno ubedila da sam sasvim dobro, da sve lako podnosim i da nema uticaja na moju psihu. Iznenadila sam se kako su svi poverovali u to. Tada sam naučila da su ljudi licemerni. Pitaju vas kako se osećate, ali očekuju odličan odgovor. Nemaju vremena za vaše “tužna sam”, “loše mi je”, “strah me je”. Žele da čuju “dobro sam” kako bi nastavili priču o svom životu, usput čestitajući sebi na dobroti jer su pokazali interesovanje. Jer je bitnije kakvi su u očima drugih osoba, nego u svojoj koži. Prava komedija u to vreme.
Opekla sam se tada i o ljudsku zlobu. Oh, upoznala sam se sa očima zveri kod onih ljudi koji je pothranjuju. Njihove oči su tamne, hladne i puste. Njihove zmijske oči su se hranile time što je meni loše i slavile prestanak svih mojih aktivnosti. Naslađivali se mojom tugom. Tada je išlo razočarenje za razočarenjem. Drugarice mi i nisu bile drugarice, jer ih nisam zabavljala tako bolesna, ležeći tri meseca u krevetu. “ Hej, Ivana, prosto si dosadna jer si bolesna - prenemažes se.” Malo je reći da od tada pazim kog puštam u svoj život. Kineski zid je nikakva građevina u odnosu na onu koju sam ja stvorila oko sebe. Pristup meni je imala samo moja porodica i moja najbolja drugarica, jedini koji su u tom trenutku bili uz mene.
Noćima sam gubila veru u ljude. Gubila sam veru da se meni nesto lepo može desiti, jer je oko mene bio mrak i dok je trajao dan. I danas ne verujem ljudima. Ne verujem dok me grle, ljube, izgovaraju reči ljubavi.. Jer sam bila okružena ljudima koji su isto radili, ali ipak su stajali bezbedno na obali i gledali kako moj brod tone, dok ga mrve talasi.
Mislila sam da nemam dušu, koliko su je razderali na komade. Noćima sam imala košmare u kojima je moj anđeo u crnom zapravo bio đavo. Nekad bi sedeo kraj mene, nekad bi me posmatrao i dozivao. Od samog pogleda na njega, krv mi se ledila. Spavala bih čvrstim snom, a on bi ležao kraj mene. Postajao jedan moj deo, kog bih očekivala da vidim kad god otvorim oči. Vikala bih u sebi da želim da vidim lik svog demona, ali tada bih dobila opomenu u vidu strašnog sna. Budila sam se paralisana strahom, oblivena znojem. I veoma besna. Želela sam suočavanje! Borbu sa mojim demonom! Ali je bio lukaviji od mene. Saživeli smo se.
Međutim, kao što postoje snovi raznih tekstura, oblika i boja, poput snova tame, takođe postoje i snovi svetlosti. Trenutak u kome se ona, poput jutarnjih Sunčevih zraka, uvlači u vaše postojanje. Meni je nagovestila da svima treba oprostiti. I onima koji su ostali i onima koji su vas napustili. I onima koji su vas voleli i onima koji nisu. Ljudima koji su vas najviše povredili - čak i njima. Jer samo tako sazrevamo, jačamo i postajemo bolji ljudi nego što smo bili juče. Postajemo baš onakvi kakvi treba da budemo “sutra”. Pravi ljudi će to svakako ceniti, uvideti, i njima treba dati onaj komadic duše koji ljubomorno čuvamo za sebe.
Ivana Jovanović
Нема коментара:
Постави коментар