Stav
Moj najbolji prijatelj čekao me je na stepeništu na ulazu u zgradu.
Opet je hteo da priča o životu, a nisam imao strpljenja za njega. Bilo mi je dosta svega tih dana.
Želeo sam tišinu bar malo, ali njemu izgleda nije smetalo moje (ne)raspoloženje.
-Znaš koji je tvoj problem? -pitao me je nakon što sam ga dobrih deset minuta potpuno ignorisao dok je ulazio za mnom u stan.
-Ne, ne znam, hajd’ molim te prosvetli me. -rekao sam mu dok su mi slepoočnice sevale.
-Kakve su ti misli, takav ti je život. -konačno je rekao i trijumfalno izašao zalupivši vrata za sobom.
Ostao sam bledo zureći u vrata.
-Samo si zato došao?
Hteo sam da ga pozovem da se vrati. Samo da mu kažem da nema pojma. Da uopšte nije u pravu.
Da su moje misli sasvim u redu.
Da je baš lepo živeti sam s njima u ovom skučenom stanu na Terazijama.
Hteo sam da mu kažem da je nikakav prijatelj. I da prestane da mi soli pamet, već da gleda svoj život.
Ali nisam.
Umesto toga sam se srušio na kauč s rukama na licu i zurio u prazno.
Vrteo sam njegove reči po glavi. Zvučale su mi poznato.
Ličile su na neki stav ili tezu, koja može biti i dobra i loša, zavisi kako je gledaš. Kako je sam načiniš.
Mnogo sam hteo da postanem drugačiji tih dana.
Još odavno, ustvari. Pitao sam se sada da li je to to.
Da li mi treba tetovaža na ručnom zglobu s ovim rečima da bi se vodio njima? Ili samo treba da naučim da živim po njima?
Da mislim bolje, lepše misli.
Da budem srećniji neko.
Jer ovom mom starom nekom već dugo treba stav za promenu...
Moj najbolji prijatelj čekao me je na stepeništu na ulazu u zgradu.
Opet je hteo da priča o životu, a nisam imao strpljenja za njega. Bilo mi je dosta svega tih dana.
Želeo sam tišinu bar malo, ali njemu izgleda nije smetalo moje (ne)raspoloženje.
-Znaš koji je tvoj problem? -pitao me je nakon što sam ga dobrih deset minuta potpuno ignorisao dok je ulazio za mnom u stan.
-Ne, ne znam, hajd’ molim te prosvetli me. -rekao sam mu dok su mi slepoočnice sevale.
-Kakve su ti misli, takav ti je život. -konačno je rekao i trijumfalno izašao zalupivši vrata za sobom.
Ostao sam bledo zureći u vrata.
-Samo si zato došao?
Hteo sam da ga pozovem da se vrati. Samo da mu kažem da nema pojma. Da uopšte nije u pravu.
Da su moje misli sasvim u redu.
Da je baš lepo živeti sam s njima u ovom skučenom stanu na Terazijama.
Hteo sam da mu kažem da je nikakav prijatelj. I da prestane da mi soli pamet, već da gleda svoj život.
Ali nisam.
Umesto toga sam se srušio na kauč s rukama na licu i zurio u prazno.
Vrteo sam njegove reči po glavi. Zvučale su mi poznato.
Ličile su na neki stav ili tezu, koja može biti i dobra i loša, zavisi kako je gledaš. Kako je sam načiniš.
Mnogo sam hteo da postanem drugačiji tih dana.
Još odavno, ustvari. Pitao sam se sada da li je to to.
Da li mi treba tetovaža na ručnom zglobu s ovim rečima da bi se vodio njima? Ili samo treba da naučim da živim po njima?
Da mislim bolje, lepše misli.
Da budem srećniji neko.
Jer ovom mom starom nekom već dugo treba stav za promenu...
Maja Bogdanović
Hleb
Osetih dve crne žaoke na svom licu,
Ožariše me dva beskonačo velika svemira iz procepa očiju
Blješte gospodski!
Ali se na tren prospe neka tužna iskra
Onda bolje uočih na tom licu boje oštre medovine
Da izviru dva duboka, nepregledna sjatišta svih postojećih
sazvežđa
Ostah zatečena...
Ne dišem
Po prvi put videh tako nešto
Po prvi put iz ovog ugla
Ti obraščići
Mekani poput jutarnjeg devičanskog sunca
Boje divlje, tamne masline
Razvukoše se u najiskreniji detinji smešak
To maleno biće ispruži promrzlu ručicu:
,,Seko, daj neki dinar za hleb’’
Gleda me,
Guta me,
Prožima
,,Za hleb!? ’’
Upitah bojažljivo svoje misli,
Tiše od treptaja
Jedva čuh reči kako zveckaju u glavi
,,Za hleb!? ’’
Ponovih još tiše
Reči počeše da prave buru u glavi
Svako slovo postaje duplo teže od prethodnog
I svako od njih za sobom povuče po jednu sliku
Onda kada bacam bajati hleb,
Kada se u prodavnici vekovima vagam između dve vekne potpuno
istog hleba
Onda počinje da me šamara prošlost
,,Ne sme ništa da ostane na tanjiru!’’
Izvire od nekud i ova dobro poznata rečenica
Kada sam postala ovako goruće bahata?
Osetih gorak ukus hleba iz detinjstva kako se razliva po
jeziku
Posoljen je majčinim suzama,
Ispečen na divljem suncu polja sa kog nas je hranio otac
I sve se to sruči na mene u jednom trenu
Iz jednih gladnih prosjačkih očiju ovog deteta
Ove sušte dobrote!
Stajala sam samo tako, kao stena
Odakle sve ove misli odjednom?
Gde su se krile do sad?
Shvatam da je dečak boje divlje, tamne masline već otišao
Ja sam samo gledala u njegove ledenice od prstiju i ništa
nisam preduzela
Čak ga nisam ni okrznula bledunjavim osmejkom
Po malo postiđeno se sručih na stolicu
I zaplakah....
Zaplakah kao da se sva tuga sveta skupila u moje drhtave
grudi
Pored svih raspoloživih odgovora jedino zaplakah
Kao dete boje pahuljice
I preostalo parčence peciva istroših vrapcima.
Milena Petrović
Ljubav
Šta je mračnije od
razuma, ogorčenog cara posečenih jezika, kopača probuđenih očiju? U dubini njegovog beskrajnog groba čuvala sam zrno. Malo i
šokirano pred nesagledivom veličinom tame. Darivala sam mu razna
imena. Volja.Nada. Želja. Ljubav. Nisam mu dala da se sledi među neprobojnim
zidinama straha. Moje zrno gađali su mržnjom i bolom. Slepi, a nemilosrdni. U zrnu
su bile i moje suze. Bili su ih žedni. U klaustrofobičnoj jami bez svetla, jedno
uz drugo čuvala sam zrno i tugu, dok ovoj drugoj, nisam udahnula jedno zauvek
zbogom. Moj konačan stav bila je sreća. Besmrtni cvet koji se uvija
kroz moju kičmu. Jedno je zrno dovoljno da nahrani svet.
Nataša Obradović
Нема коментара:
Постави коментар