Nekada davno, u jednoj zemlji obećanih stvari, srela su se dva čoveka tokom svojih dugih putovanja. Bili su to ljudi o kojima se uveliko pričalo. Nepresušni izvor svačijih tema.
Prvi čovek je posedovao istančan ukus u svom o oblačenju, u svojim raznim slojevima i teksturama. Uglađen, šarmantan, fin. Naviknut na najbolje u toj zemlji davnina, vozio se svojom kočijom i odavao utisak da je baš on rešenje svih problema.
Drugi čovek je bio oličenje snage i to one koje se ljudi brzo uplaše. Ne tako lepe spoljašnosti, ali posedujući onu vrstu lepote koja u vama budi zahvalnost što ste je na vreme uočili i shvatili. Neustrašiv, poput moćnog mustanga na kome je jahao.
Neizbežnost njihovog susreta je bila očigledna. Obostrana strast ka putovanjima i te male sličnosti zbog kojih su ih često mešali, navela ih je na zajedničko putovanje. Obilazili su sve kontinente i sva mesta. I velika i mala. Iako bi se moglo reći da su drugovi, kao i u svakom prijateljstvu bilo je svađa. Zato su odlučili da sprovedu mali eksperiment kako bi otkrili istinost svojih stavova i uverenja.
Naišavši na seoce, ne baš tako poznato vama, odlučili su da svoje reči ponude meštanima i da, kada se ponovo vrate, otkriju njihov uticaj na njih. Pred njima se našla uplakana devojka. Jecala je puna bola kraj mutne reke. Pitavši je zašto plače, odgovorila je:
Prvi čovek je posedovao istančan ukus u svom o oblačenju, u svojim raznim slojevima i teksturama. Uglađen, šarmantan, fin. Naviknut na najbolje u toj zemlji davnina, vozio se svojom kočijom i odavao utisak da je baš on rešenje svih problema.
Drugi čovek je bio oličenje snage i to one koje se ljudi brzo uplaše. Ne tako lepe spoljašnosti, ali posedujući onu vrstu lepote koja u vama budi zahvalnost što ste je na vreme uočili i shvatili. Neustrašiv, poput moćnog mustanga na kome je jahao.
Neizbežnost njihovog susreta je bila očigledna. Obostrana strast ka putovanjima i te male sličnosti zbog kojih su ih često mešali, navela ih je na zajedničko putovanje. Obilazili su sve kontinente i sva mesta. I velika i mala. Iako bi se moglo reći da su drugovi, kao i u svakom prijateljstvu bilo je svađa. Zato su odlučili da sprovedu mali eksperiment kako bi otkrili istinost svojih stavova i uverenja.
Naišavši na seoce, ne baš tako poznato vama, odlučili su da svoje reči ponude meštanima i da, kada se ponovo vrate, otkriju njihov uticaj na njih. Pred njima se našla uplakana devojka. Jecala je puna bola kraj mutne reke. Pitavši je zašto plače, odgovorila je:
-“Pomozite mi! Moja tuga će nekom izgledati smešno, no u ovom času veće boli nemam. Ko će hteti ovakvo lice izbrazdano brigom i tugom? Nepravilnih crta lica i tako obično!”
Uvidevši svoju priliku, bili su spremni. Drugi čovek je brižljivo izustio:
-“Ustani devojko! Dobro saslušaj moje reči. Tvoja spoljašnost nije lepa poput sunca ili neba , ali jeste nalik mesecu koji se skriva i pokazuje odabranima. I ova mutna reka kraj koje sediš - biće jednog dana bistra. Ogledaj se u njoj i nađi sebe onakvu kakva jesi. “
Nakon ovih reči devojka je još jače zaplakala i oterala ih. Njena bol je bila još veća.
Nastavili su dalje do prelepe male kuće iz koje je dopirao magičan glas žene. Zbog njenog glasa ptice su prekidale svoju pesmu. Drugi čovek je pohvalio njen talenat i zaćutao. Međutim, u prvom čoveku se rađala sujeta i zavist jer je on bio savršene spoljašnosti i niko nije bio iznad njega. Zato joj je govorio:
-“Zar zaista misliš da je ovo lepo? Da, divna ste žena, ali vaš glas je potpuno običan! Radite na njemu do iscrpljenosti. Pevajte svakog dana dok ne ostanete bez glasa i dostići ćete savršenstvo”
Bleda u licu, devojka se zahvalila obećavši da će neumorno vežbati. Ni malene ptice nisu mogle da je odgovore.
Nakon više godina, vratili su se istim rutama, obilazili uvek ista mesta i na taj način došli su i do onog sela. Udubljeni u razgovor, nisu primetili devojku koja im je hitala u susret. Shvatili su da je to ona ista koja je neutešno plakala. Bila je okružena decom, napokon srećna. Da, kako je rekla, izjedale su je reči koje je čula, bolele su, ali kada ih je prihvatila uvidela je i svoje vrednosti. Sada je neizmerno srećna i zahvalna, ali se nije mogla setiti, zbog njihove sličnosti, ko joj je od njih dvojice podario takvo blago. Prvi čovek se javio, drugi je prećutao.
Međutim, žena sa glasom slavuja, nije imala takvu sudbinu. Usamljena, propale lepote i glasa. Ljudi su im došaptavali kako je do granice pucanja pevala, te je na kraju ostala bez glasa. Sada samo sluša pesme ptica. Bacili su drvlje i kamenje drugom čoveku, jer ga je prvi čovek okrivio za njeno stanje.
Međutim, žena sa glasom slavuja, nije imala takvu sudbinu. Usamljena, propale lepote i glasa. Ljudi su im došaptavali kako je do granice pucanja pevala, te je na kraju ostala bez glasa. Sada samo sluša pesme ptica. Bacili su drvlje i kamenje drugom čoveku, jer ga je prvi čovek okrivio za njeno stanje.
Njihovo putovanje se tu završilo, ali je prvog čoveka zanimala mirnoća, hladnokrvnost svog saputnika. Zato ga je to i upitao, a ovaj mu reče:
-“U takvim trenucima, odbrana mi nikakvo dobro ne bi donela. Saznaće jednog dana za mene i moje ime, kao što će upoznati i tebe. Ti i ja ionako ne idemo jedan bez drugog. Dok ih ti osvajaš, mene odbijaju. Uvek će prihvatiti tebe jer si lepši, jednostavniji i dubina njihove duše te želi. Ali ja sam tu da raspletem tvoju mrežu i strpljivo čekam dan kada će me njihovo srce prihvatiti. Za mene treba vremena i ja ću im to dati. Vidimo se, moj brate!“
Tako su se ova dva čoveka razdvojila, ali ne zadugo, jer dok god ima ljudi biće i njih.
Jer jednom beše ime Laž, a drugome Istina.
Jer jednom beše ime Laž, a drugome Istina.
Нема коментара:
Постави коментар