Mir u nemirnom vremenu. Pronalaženje i gubljenje. Jasna svest o prirodi i toku vremena, pored naglašavanja Sunca u
nama i zraka koji nas svakodnevno podsećaju da je tu istinsko poznavanje
religije i važnosti ljubavi. Sve to za čim danas svi mi žudimo je još od 1244. bilo
poznato velikom persijskom filozofu, mistiku i pesniku Mevlanu Dželaludinu Rumiju.
Svaki njegov korak i njegova prava suština su
obavijeni misticizmom i nedokučivim mirom koji odiše čak i na ilustracijama njegovih
slika iz tog perioda, pružajući nam uvid da je nekada bilo divova među ljudima.
Čitajući njegovu biografiju, pregršt pitanja se javljaju o ovom čoveku vrednom divljenja. Kako je bilo hodati i živeti u oblasti Rum, po kojoj je i dobio nadimak Rumi, u tom vremenu i ostavljati otiske svog postojanja u središnjoj Andaliji? Da li je ikada slutio
da će ljudi iz celog sveta hrliti da pređu put kojim
je on išao od 1207. do 1273. godine, kako bi bolje upoznali velikog teologa,
pravnika i kako bi pravilnije razumeli zbog čega se “Masnevija” među muslimanskim misticima
naziva “Kuran na persijskom”.
I
najvažnije, kako mu je pošlo za rukom da spoji ljude svih religija takvom
jednostavnošću, kada se u današnjem vremenu religija toliko izdelila i napravila svojevrsni razdor među ljudima, da zaboravljaju da je Bog jednak
broju jedan. A ne pet ili šest.
“Bog živi između ljudskog bića i predmeta
njegove želje.”
On o Bogu govori vrlo strastveno i jasno,
ukazujući da radom na nama samima možemo uspostaviti potrebnu ravnotežu i osetiti
stvarni odnos sa Bogom, koji će nas ispuniti toplinom, ljubavlju, pa ćemo samim tim
biti u mogućnosti da pružimo prave vrednosti ljudima oko nas.
Ima i onih pesama gde Rumi Boga ne spominje. Njegov glavni cilj je da
prenese poruku, da nas natera da prvo pogledamo duboko u svoja srca, potražimo u toj tami sveću koju ćemo zapaliti, a čiji se plamen nakon toga ne
može ugasiti; tada sija i osvetljava sa božanskom svrhom. Takođe, postoje mnoga Rumijeva recitovanja u kojima odbija crkvu, tvrdeći
da tamo Boga nema.
Ali, ko je bio pravi Rumi? Religiozni mislilac, mistik,
profesor, poeta, filozof? Istina je da je bio sve to. U trećoj deceniji svog života, Rumi je izučavao muziku, poeziju, bogoslovlje,
kuvanje i poljoprivredu, te stekao status pobožnog učenjaka, istinskog duhovnog učitelja. Njegovu školu je pohađalo preko deset hiljada đaka. Međutim, njegov život i rad, obeležava susret sa Šemsedinom iz
Tabriza. Prijateljska priča, tragedija
ili osnovna potreba? Šemsedin menja tadašnji Rumijev život iz korena, što prouzrukuje ljubomoru
kod ostalih derviša. Po mnogo čemu je Šemsedin bio različit od Rumija. Antisocijalan, žustrog
temperamenta, promenljivog raspoloženja- od zanosa do potištenosti, ipak je imao
najviše uticaja na Rumijevo stvaralaštvo. Njihova
priča je jedna od velikih zagonetki, ali možemo naslutiti da je Šemsedin
pokazao Rumiju da je vreme da počne život o kome je do tada samo
čitao.
Gubitak prijatelja za čiji nestanak se vezuju razne legende i priče, od kojih je jedna
da su ga ubili Rumijevi sledbenici, imao je najveći uticaj na Rumija. Od tada
kreće njegovo kazivanje poezije koja je potekla pravo iz njegovog velikog bola, čiji smo svedoci i mi, upravo čitajuci stihove koji odišu krvlju, mističnošću, ali i verom.
“Rana je mesto gde svetlost ulazi u tebe.”
Njegova poezija nam pokazuje ogledalo koje stoji ispred nas, terajući nas da pogledamo baš ono što
izbegavamo da vidimo u našim odrazima. Rumi
nam govori na jedan lep i jednostavan način, ali se nikako ne smemo zadovoljiti samo lepotom njegovih reči, jer se iza njih kriju prava pitanja. Ljubav predstavlja
za njega jedno stanje uzvišenosti i veličanstvenosti. U svim njegovim pesmama naslućujemo
dobrotu, nežnost, mir, sjedinjenje sa prirodom i svetom oko nas, ali i strastvenost, te osećaj pravednosti.
Pomaže nam da shvatimo kako je zapravo živeti - biti živ u potpunosti! Želi da nas navede na
buđenje i slavu u nama samima. On je
pesnik radosti i svetosti.
“Ako jedna sveća potpali drugu sveću, neće
izgubiti ništa od svoje svetlosti.”
Pred svakom pesmom iz dela Dželaludina Rumija, stojim ispunjena strahopoštovanjem, znajući
da
ću se zauvek pitati ima li danas
takvih ljudi, takvih velikana ili su veličali daleku prošlost, a nama ostavili
naznake, pobudili radoznalost da istražujemo, živimo, budimo se. Ili su još tada znali da se svaki čovek izgubi na nekom delu svog puta, tražeći smernice od Boga,
koga je, u većini slučajeva ostavio na prošlom skretanju? Da li predstavljaju znakove pored
puta i kako uspevaju da odole moćnoj sili - vremenu? Rumi, zapravo, postaje veliko ogledalo čitaočevog zamišljanja i mašte. Zato nećemo čekati. Probudićemo se.
Kada sam s tobom ostajemo budni cele noći, Kada nisi sa mnom ne mogu da zaspim. I Bogu hvala na ovim nesanicama, i na svoj razlici medju njima.
Nemoj se vraćati u san
S jutra vetar želi da ti otkrije tajnu. Nemoj se vraćati u san. Moraš tražiti ono što stvarno želiš. Nemoj se vraćati u san. Ljudi stalno prelaze preko praga gde se dva sveta dodiruju: Jer vrata su okrugla i otvorena. Nemoj se vraćati u san.
Ivana Jovanović
umetnost, kultura
Нема коментара:
Постави коментар