Noćas se sve kida
i 5 godina odlazi
u nepomično nebo,
u svaku riječ
koju ne uspijevamo izgovoriti
deža vu
deža vu
ovo bilo je,
mi smo se već ugasili.
Noćas se sve mijenja,
ja gubim najbolje,
ja gubim najveći dio sebe,
svjesno i samovoljno
vodim se u smrt bezbrižnosti,
u strah usamljenosti
tupa sam,
bez snage
da se zaustavim
deža vu,
ovo desilo se već,
ja sam toliko puta bila
loša i nepotrebna.
Noćas sam sva od boli
i ništa me ne sprečava
da ugasim život koji zamišljala sam
tako dugo,
tako pažljivo
na tvojoj koži
Noćas se svemir nije pomjerio
i grad nije govorio,
ali nastavljam da sanjam
da nosim nešto jako bitno i ogromno
u sebi,
u tebi,
do početka,
do trajanja
i molim te reci
ako ne želiš u ove redove
moje riječi te ionako ne zaslužuju.
Noćas je sve na svom mjestu,
čudno i podrugljivo,
ali noge ipak idu
tamo gdje dešavaju se druge priče,
priče u kojima smo sasvim okej.
Noćas sam eter, izgubljenost i slabost
i mrzim svaki drhtaj ruke
jer samo rukama mogu obuhvatiti
tvoju misao oko moje,
smrviti ih sa izdisajem,
ispod jeseni,
daleko od nas
deža vu
ovo se desilo,
ja sam već toliko puta bila.
Noćas sam pola
i shvatam tiho, očajno i slobodno -
od sada ja sam jedna osoba,
od sada ja sam prokleto i zbunjujuće jedna
i ne znam kuda da odem sa dubokim "ništa",
a da ne iskrvarim te
u svemu što (ne) čeka me.
Jasna K.
Нема коментара:
Постави коментар