Ne glumi tugu
ne pitaj da li te volim
ko još voli
u pokislom decembru
koji se tetura poput pijanog stranca
koji zajeda kao dosadna tetka
ne stavljaj te lepe prste
među moje misli
ne razvrstavaj ih
opeći ćeš se
lepo sam ti rekao
nisi Mata Hari
ne možeš me vešto špijunirati
u zasedi
iza svake moje gluposti
igraš se hirovito
lepo
koketno
gušim se u tvojoj lepoti
izlazi mi na nos
moja Nataša Rostova
sklopi dogovor sa đavolom
Nikolajevna
spasi i mene i sebe
ne natapaj kragnu kaputa suzama
ne ubijaj se
Karenjino
povući ću te za rever
poljubiću te
crveni ti se nos
kao tek stasala jagoda
a ja ubiram
jabuke
sa tvog trbuha
lovim senke po tvojim nogama
ne kažnjavaj sebe
Nastasja
ne cepaj se
kao jesenje lišće na jakom vetru
i gledaš me
očima
u kojima sam zaboravio potomke
skloni ruke sa kolena
i reci
još jednom -
đavo
zakopčava kragnu
piješ vino sa njim
nedeljom
razgovarate o veri
zauzetim ženama
slobodnim damama
đavo
sa tobom
u kafani
a znaš i sam
staviće te
na najgore muke.
Stavljaš ruke
na moj vrat
iznosiš stavove o levici
oh, verniče
oh, čistunče
o ratu
Bliskom istoku
činiš
autoritet
na pozornici zvanoj
kuhinja od orahovog drveta
pa pomišljaš
da ćemo u starosti zajedno biti
da ćemo čitati Politiku nedeljom
ja spremati lenju pitu
ti menjati sijalicu u hodniku
da će naša deca
živeti
u hladnom Stokholmu
pisati nam
slikati unuke
mi se radovati njihovim prvim zubima
spremati im kaše od bundeve
a đavo kuje sa tobom
planove
imate čitave prepiske
daješ muzici silne pare
kaplje ti vino niz bradu
a već je decembar
sneg ti zatrpava kapu
naručuješ još jednu pesmu
psuješ me,
znam.
Sevdah ti otkopčava košulju –
rodi mi sinove
naručiću
najskuplju pesmu.
Đavo ti
i večeras
namešta kravatu.