Hronike jedne Ivane: Senke prošlosti

Glasovi. Prepuno glasova, nemira, u čvor vezanih osećanja. Znaju li da ostavljam blago kod kuće? Znaju li da je ponoć?

Vreme se iskrivljuje na ovom od Boga zaboravljenom mestu. Nestaje, ne počinje. Svi smo promrzli, drhtavi i iscrpljeni. U retkim časovima nas krasi osmeh, ali je uglavnom izazvan pukim inatom. Ležim na zemlji, u rovu, drzeći blizu svoje oružje, čekajući na početak nečega. Ja pitam Novu godinu, pitam ponoć: “ Gde je Bog?” Gde je Bog u kidanju mesa, ubijanju, u ovoj klanici? Svi smo spremni, ponosni, mladi, gladni. Kao da idemo u pohod na sam Raj, dok izbegavamo da gledamo Pakao koji međusobno stvaramo i jedni druge mrvimo, mučimo. Ustaću, kao i svakog jutra, hladnoća će se uvući u moje kosti i moju suštinu, prisloniću obraz uz nečije lice i videću odsjaj svoje duše koja će otići zajedno sa svakom dušom koju sam ja oduzeo. Sanjaću jahača Apokalipse i biće mi muka od njegovog odobravajućeg osmeha i tapšanja. Savest će polako isteći niz moje uši, krvariće bubne opne, biću ljuštura kojom komanduju beskrupulozna lica. Postaće mi muka, jer mi se Rat uvlači pod kožu, mirišem na zlodela i neizbežnost sudbine. Moji me neće prepoznati, sakrivaće uplakano lice zbog mojih krvavih ruku, osmehivaće se mojim uspešnim pokušajima izbegavanja smrti. Voleću ih svim srcem i to će biti jedina svetla tačka u tom sumraku neprekidnog bojišta. Gledaću u svoje lice i biće mi strano, videću svoj odraz kao polomljeno ogledalo, hiljadu ožiljaka krasiće moje telo i dušu. U neprekidnom srljanju u večiti boj, uz pesmu rafala i vetrom pokošenih drugova, ostaće prazno mesto tamo gde je večiti sjaj. Ljudima će postati mračna moja blizina i zauvek će im biti hladno kraj mene. Nosiću bezbroj odeće, a nikada neću otkloniti tu hladnoću i led. Biću naviknut na čudovista koja vrebaju iz mraka. Čudovista kojim smo samo mi svedočili, molili se da vas nikada ne dotaknu. Slaće svoju pozivnicu i jahač Apokalipse da zauzmem njegovo mesto i biće trenutaka kada ću se odazvati. I neće biti Boga, pravde, ljudi. Neće biti ničega.

Ti znaš svaku moju misao, svako moje pismo, šaljem ti ga svake godine, 31. decembra. Ja sam izgubljen, nepovratno proslošću odnesen. Nekada sam gledao u oči zla i dobra, u oči nevinosti. Moj vatromet su bili avioni, vika, trenutno osvetljeno nebo sa kojih su padale uništene nade u ljudskost.
Zato su moja pisma molba. U svakoj Novoj godini budi vera. Budi nada. Osvetlaj svoj dom, učini sebe i druge ponosnim. Koračaj pravom stazom i ne prizivaj me. Ja ću jahati u izgubljeni rat i srešću pale borce, služiću svoju kaznu. Nemoj me buditi, jer smo svi mi pali i zli u delovima vas. Zato nas uspavajte. Menjaj svet tako što ćes menjati sebe svake Nove godine. Neka vaš vatromet sija anđeoskim likom - mirom i borbom za bolje sutra.

Nemoj me zaboraviti. Nikog od nas.
Znaš li da sam kod kuće ostavio najvrednije blago?
Ostavio sam tebe.
Sećaj me se. Nisam bio kriv.


Ivana Jovanović



Нема коментара:

Постави коментар