Hronike jedne Ivane: Ti si moje

Ti si moje
Ogoljeno
Otrgnuto
Odvučeno
Nepremostivo.
Ti si moje teško prohodno
U Alpima i Dinaridima,
Na vrhu Mont Everesta,
U nesigurnoj steni
Ispod ruke planinara.
Ti si moje ispucalo i pusto
U prostranstvima Arabijske pustinje,
Zaglušujuće
U peščanim olujama.
Ti si moje iznenadno
U uraganu,
U strahu da nema skloništa.
Ti si moje
U mnogim stalaktitima,
Resavskom nakitu
Crvene, žute i bele boje
Starim milionima godina.
Ti si moje brzo i žestoko
U udarima gromova i munja,
U jezicima elektriciteta.
Ti si moje
U univerzumu.
Ime ti je Crna rupa.
Privlačiš, svlačiš, iskrivljuješ.
Ti si moje
U udaljenosti Plutona,
Vrelini Sunca,
Ljubavi Venere.
Ti si moje neobuzdano i moćno
U Viktorijinim slapovima,
Dominantno
U potresima Zemlje.
Ti si moje opasno
U očima kobre,
Ponosno i dostojanstveno
U belom vuku i njegovom očnjaku.
Ti si moje
U širokom zagrljaju slobode orla,
Letu uprkos oluji.
U suočavanju.
Ti si moje
U svakoj reči,
Stilskim figurama,
Knjigama,
Velikim piscima i delima.
Ti si moje
U idealnoj zamisli Doriforosa
O proporcijama ljudskog tela,
Veličanstveno
U Da Vinčijevom
Zlatnom preseku.
Ti si moje
U mitologiji.
U Odinu,
Zevsu,
Svetovidu.
Ti si moje večno
U trenutku,
Pogledu,
Dodiru,
Mislima.
Ti si moje
Na levoj strani tela,
U širenju zenica,
Uzdahu na usnama.
Ti si moje
U nečistoj misli,
Perverznom šaputanju,
Grešnom pokretu,
Izazivačkom prekrštanju noge.
U bludu i razvratu.
Ti si moje prepuštanje
Vetru,
Plesu,
Smehu,
Šaljivom flertu.

Ti si moje
Prevrtanje po krevetu,
Budnost nakon ponoći,
Pitanje i odgovor.
Ti si moje
U smislu i besmislu,
Kraju i početku,
Haosu i miru.
Ti si moje i u prošlom vremenu.
Kada sam te ljubila krišom i tajno,
Čekala iz vojske,
Lečila psihičke rane nanete ratom,
Vodila ljubav sa tvojim alter egom,
Šišala kosu na kratko,
Govorila ti da se mi iznova srećemo.
Ti si moje
Prazno i potpuno.
Ti si moje
Nedovršeno i željno.
Ti si moje neznano.
Ti si mogao biti sve.
Ti si moje,
Ti si moje…
Zašto nisi?



Ivana Jovanović


Нема коментара:

Постави коментар