Ona nikad nije bila moja,
Onako kako bih želeo,
Onako kako nisam smeo...
Ona je samo trag u vremenu,
Kao susret moderne i srednjeg veka
U dubokim, detinjim očima
Gde sam se skrivao
Od svih onih devojaka
Koje su mi se smeškale niz dugačka šetališta
U mom malom gradiću.
Ona je bila voljena,
Kao i svaka nasmejana devojka
Ali su samo retki upoznali njene suze,
Koje sam godinama korio,
Terao, i prebacivao joj
Za svu onu slabost
Koju je prosipala niz moje ruke
Ona je bila izgubljena u svetu
Koji nije mogla razumeti,
Koji ju je očarao i razočarao
Milionima puta,
I nije htela da odbaci ljude
Koji su se smejali njenoj naivnosti
I njenim detinje raširenim rukama.
"Želim da zagrlim ceo svet",
Govorila je vrteći se u krug,
U pokušaju da me uvuče u svoje kolo,
Mene, u beloj košulji,
Mene, u pantalonama,
Mene ozbiljnog, smirenog i sigurnog,
Vrtela je devojčica u šarenoj haljinici
Oko svoje kovrdžave kose,
oko svog parfema od mošusa
Oko bezbroj svojih pitanja
O životu, istoriji i Bogu...
Ni lepše od nje nisu umele
Tako da me gledaju,
Ni pametnije nisu znale
Lepše da govore,
Ni one koje sam voleo
Nisu mogle tako da me imaju
Zauvek vezanog
Za njene krugove
U kojima me i danas vrti,
I dalje ista,
I dalje ničija,
Sa raširenim rukama, za ceo svet.
Onako kako bih želeo,
Onako kako nisam smeo...
Ona je samo trag u vremenu,
Kao susret moderne i srednjeg veka
U dubokim, detinjim očima
Gde sam se skrivao
Od svih onih devojaka
Koje su mi se smeškale niz dugačka šetališta
U mom malom gradiću.
Ona je bila voljena,
Kao i svaka nasmejana devojka
Ali su samo retki upoznali njene suze,
Koje sam godinama korio,
Terao, i prebacivao joj
Za svu onu slabost
Koju je prosipala niz moje ruke
Ona je bila izgubljena u svetu
Koji nije mogla razumeti,
Koji ju je očarao i razočarao
Milionima puta,
I nije htela da odbaci ljude
Koji su se smejali njenoj naivnosti
I njenim detinje raširenim rukama.
"Želim da zagrlim ceo svet",
Govorila je vrteći se u krug,
U pokušaju da me uvuče u svoje kolo,
Mene, u beloj košulji,
Mene, u pantalonama,
Mene ozbiljnog, smirenog i sigurnog,
Vrtela je devojčica u šarenoj haljinici
Oko svoje kovrdžave kose,
oko svog parfema od mošusa
Oko bezbroj svojih pitanja
O životu, istoriji i Bogu...
Ni lepše od nje nisu umele
Tako da me gledaju,
Ni pametnije nisu znale
Lepše da govore,
Ni one koje sam voleo
Nisu mogle tako da me imaju
Zauvek vezanog
Za njene krugove
U kojima me i danas vrti,
I dalje ista,
I dalje ničija,
Sa raširenim rukama, za ceo svet.
Teodora Košarac
Нема коментара:
Постави коментар