Intervju: Nađa Lazarević
Fotografije: Nebojša Mrđa
Ovoga puta, bez razlike u odnosu na svaki drugi razgovor sa ovim umetnikom, započeću čuvenom Njegoševom: ,,Mrki vuče, zadigni brkove, da ti viđu toke u prsima“, na šta će se on šeretski osmehnuti i ovoga puta - naručiti kafu - i prokomentarisati da je ovo ko zna koji januar našeg druženja, a da je i dalje prisutna kontemplacija i razgovor o životu na dva najinspirativnija načina – kroz fotografiju i kroz knjigu. Mrđu sam upoznala pre četiri godine, i prilikom svakog osvrta na ovu činjenicu, oboje se zacrvenimo – da li zbog toga što starimo ili što smo postali zreliji, još nismo zaključili. Prvi put smo se sreli u najpoznatijoj ordinaciji na Balkanu – kafani. Kafana nas je održala, njoj hvala, a fotografija i po koja mudra knjiga, još više su nas zbližile. Pored toga što ima zanimljivo prezime, koje do tada nisam čula – Mrđa – ovo momče izuzetno fotografiše; gledano mojim pronicljivim amaterskim okom – žene su kod njega lepe zbog toga što jesu - sa crvenim nosevima, pegavim licima, užarenim leđima ili crtama lica koje se viđaju na pistama dalekog Milana ili Njujorka, ali, još važnije, prenosi se ljubav putem objektiva - savršena uzdržanost, opaka strast ili topla bliskost; ljubav u vidu pokreta ruku, pogleda, osmeha ili boja koje se savršeno uklapaju i prelivaju. Mrđa sve to objašnjava kroz naš razgovor.
Fotografije: Nebojša Mrđa
Ovoga puta, bez razlike u odnosu na svaki drugi razgovor sa ovim umetnikom, započeću čuvenom Njegoševom: ,,Mrki vuče, zadigni brkove, da ti viđu toke u prsima“, na šta će se on šeretski osmehnuti i ovoga puta - naručiti kafu - i prokomentarisati da je ovo ko zna koji januar našeg druženja, a da je i dalje prisutna kontemplacija i razgovor o životu na dva najinspirativnija načina – kroz fotografiju i kroz knjigu. Mrđu sam upoznala pre četiri godine, i prilikom svakog osvrta na ovu činjenicu, oboje se zacrvenimo – da li zbog toga što starimo ili što smo postali zreliji, još nismo zaključili. Prvi put smo se sreli u najpoznatijoj ordinaciji na Balkanu – kafani. Kafana nas je održala, njoj hvala, a fotografija i po koja mudra knjiga, još više su nas zbližile. Pored toga što ima zanimljivo prezime, koje do tada nisam čula – Mrđa – ovo momče izuzetno fotografiše; gledano mojim pronicljivim amaterskim okom – žene su kod njega lepe zbog toga što jesu - sa crvenim nosevima, pegavim licima, užarenim leđima ili crtama lica koje se viđaju na pistama dalekog Milana ili Njujorka, ali, još važnije, prenosi se ljubav putem objektiva - savršena uzdržanost, opaka strast ili topla bliskost; ljubav u vidu pokreta ruku, pogleda, osmeha ili boja koje se savršeno uklapaju i prelivaju. Mrđa sve to objašnjava kroz naš razgovor.
1. Kada i kako je počela da
te interesuje fotografija?
Pre samo pet godina saznao sam
da je fotografija ono čime želim da se bavim. Do tada nisam imao puno dodira sa
njom ili sa umetnošću, uopšte. Nije postojao niko ko bi me uveo u te vode, nažalost.
Kupio sam svoj prvi DSLR kako bi imao lepe fotografije sa putovanja, ali,
naravno, saznao sam da imati dobar foto-aparat ne znači da će i fotografije
biti dobre. To me je nateralo da naučim više o fotografiji, a nakon toga se to
pretvorilo u ljubav i opsesiju.
2. Šta te inspiriše i podstiče
tvoj rad?
U početku su za mene najveća
inspiracija bili drugi fotografi. Sada inspiraciju pronalazim u sebi, slušajući
muziku dok fotografišem ili editujem. Pored toga što pokušavam da prezentujem
osobu koju fotografišem onakvom kakva jeste, trudim se da unesem deo svog
karaktera i emocije u formuli. Za sada - to lepo funkcioniše. Takođe, velika
inspiracija su ostale vrste umetnosti. Inspiracija je svuda.
3. Umetnost nas ne može uvek
nahraniti niti uvek obezbediti dobru egzistenciju; umetnost nas može spojiti i
zagrejati. Šta tebi donosi umetnost u kojoj se polako probijaš do ozbiljnih
granica?
Nažalost, tužna, ali realna činjenica!
Shvatio sam da čovek jako teško može da živi od sopstvenog izražavanja, a pri
tome, ostane odan načelima sopstvenog shvatanja umetnosti. Ceo svet se danas
komercijalizovao i kao takav ne poznaje vrednosti prave i iskonske umetnosti. Ja
sam odlučio da radim po svojim pravilima i ne prodam se zarad bolje
egzistencije. Moja najveća satisfakcija je kada posle napornog dana sednem za
računar i divim se plodovima rada. Ne postoji lepši osećaj od toga! Za sada,
umetnost je donela samo lepe stvari u životu, ona izvlači najbolje iz nas!
4. Arnolda Njumana vezujemo
za pojam “portreta u enterijeru” i jednu od mnogih poznatih, fotografiju
Pikasovoh lica sa savršeno vidljivom emocijom i brazdama na licu. Da li je
tvoje omiljeno fotografisanje portreta, tela ili ulična fotografija?
Odlično
sam upoznat sa likom i delom Arnolda Njumana. Od početka su mi inspiracija
njegovi rani radovi kao i fotografije velikana njegovog vremena. Voleo bih da
mogu sebe da svrstam u jednu kategoriju fotografije, ali taj momenat jos uvek
nije došao. Nadam se da će posmatrači bolje od mene znati da procene kom žanru
pripadam i kakav je to stil fotografije. Naravno, postoji ono što najviše volim
da radim, a to je - portret. Da li on bio klasičan, u prostoru ili ono što danas
nazivamo - editorial. Dakle, samo po sebi se vidi da su moj omiljeni subjekat
ljudi, ali me to ne sprečava da flertujem sa ostalim tipovima fotografije. Možda
to nije prvobitno pitanje, ali u poređenju sa Arnoldom Njumanom, i sam više
cenim sadržaj frejma i emociju, nego njen tehnički aspekt.
5. Ukoliko ti kažem da
izdvojiš jednog zanimljivog i tebi inspirativnog fotografa – ko bi to bio?
To je Alessio Albi. Njegova
fotografija ne prestaje da zapanjuje. Takođe je jako bliska mom sentimentu. Večita
inspiracija! Annie Leibovitz, Eugenio Recuenco i Tim Walker, kao i mnogi drugi.
6. Fotografisanje hrane i pića
ili samog procesa pravljenja iste, postalo je izuzetno interesantno i
popularno. Kako ti komentarišeš ovu pojavu?
Lično, ne gajim strast prema
hrani, pa sam zbog toga ravnodušan u vezi sa ovom pojavom. I sam je fotografišem
pre nego što pojedem nešto ili ako je to u komercijalne svrhe. Ovo vidim kao
sociološku pojavu, trudimo se da ceo svoj život podelimo sa drugima na
socijalnim mrežama, pa i ono što stavljamo u usta.
7. Instagram – način da
zaradimo ili samo promocija naših veština?
Moram priznati, moja omiljena
socijalna mreža. Odličan način da širokom auditorijumu predstavite ono što želite,
pogotovo korisno u poslovne svrhe. Meni je u mnogome pomoglo da se probijem i
da ljudi znaju za ono što radim.
8. Koja fotografija je
ostavila najveći utisak na tebe u 2016. godini?
Bilo je puno dobrih fotografija
ove godine. Mnoge su se ucrtale u sećanje, ali to su uvek fotografije šokantnih
događaja- one koje hvataju emociju i snagu datog momenta. Ako moram da izdvojim
jednu, to će biti fotografija koja oslikava migrantsku krizu koja je jedna od
glavnih tema ove godine.
9. Ograđujući se od puke
floskule – svaka žena je lepa na svoj način – da li ti, kao perfekcionista i
esteta, zaista smatraš da svaka žena nosi određeni naboj posebnosti i lepote?
Najteže pitanje za kraj?
Nikada, do ovog momenta, nisam preterano razmišljao o tome. ,,Beauty is in the
eye of the beholder” - lepo kaže izreka. Možemo doveka razgovarati o ličnim
ukusima i definicijama lepog, a da nikad ne nađemo pravi odgovor. Svako živo biće
ima svoju, neću reći lepu, već interesantnu stranu. Ja prvi ne pratim i ne
verujem u standarde koje je postavila modna insustruja. Žene su postale isuviše
stroge prema sebi ugledajući se, na naizgled perfektne, devojke koje se mogu
videti na instagramu. Meni to smeta i dosta utiče na moj rad. Perfektno i lepo
ne treba stavljati u isti kontekst!
insp.
insp.
Нема коментара:
Постави коментар