Ne mogu vam pričati o osećaju mira
Kada sam piješ jutarnju kafu
Čekajući prvi zvuk buđenja usnulog grada
Kako bi mu poklonio osmeh.
Kada pojačaš radio
Smetaš komšijama
I samo pevaš
Grleno, duboko
Iz najdubljeg dela duše.
Kada stojiš nag pred ogledalom
Duboko zaljubljen u ono što vidiš;
Kada ti ne trebaju tuđa isceljenja
Za tvoje ožiljke i rane,
Kada tvoje nesavršenosti moraju ljubiti prvo tvoje usne;
Potom tuđe.
Kada dobiješ nadimak “Lutalica”
Uz obavezni prekorni ton
Jer voliš noći koje ti lupaju na vratima
Vuku te za rukav,
Traže od tebe da živis.
Sada!
Odmah!
Kada lutaš i lutaš
A nikad nisi izgubljen
Jer se tvoj put crta pod tvojim nogama
Divno komplikovan
Neizmerno težak,
Ali samo svoj.
Kada ne daš sudbinu tuđim rukama
Već je meriš,
Sečes
Krojiš
Onako kako želiš;
Kada je neophodno da se u nju zaljubiš.
Ne mogu vam pričati o osećaju
Kada se oslobađate zaraženih lutaka,
Emotivnih vampira
Kada ih otpustite iz svog života
I upoznate sebe
Baš onakvi kakvi ste;
Kao priroda oslobođena ljudske bezobzirnosti,
Istrajna, ponosna i dugovečna.
Kada preživite sve pakosne duše
Zbog kojih imate osećaj nezadovoljstva,
Kojima niste bili dovoljno dobri
Pametni
Lepi
Uspešni
Koji su hteli da budete sa njima na dnu,
Koji su žmurili kada ste sijali.
Ne mogu vam pričati o vremenu
Kada učite da volite oluju,
Kada se ne plašite tuđih mišljenja
Jer je dete u vama sada veliki čovek
Koji je bacio lanac sa vrata,
Oslobodio se psihičkog zarobljeništva;
Kada ne volite oči i ruke
Već karakter, stav i dobrotu
Kada volite onog ili onu
Zbog kojeg pojam “duša” ima smisla.
Ne mogu vam pričati o takvoj vrsti mira,
O takvim osećanjima i vremenima;
Želim da to živite.
Ima izgubljenih duša
Koje neće razumeti,
Pa vam zato ne mogu pričati ni o sebi.
Uplašicu ih mislima da postoji
Život van okvira
Očekivanja
Pravila,
Da mora postojati
Širi kontekst
Veća slika
Početak iza kraja
Sreća iza tuge
A nakon Š.
Uplašiće se mojih reči,
Probudiće se oznojeni
Nemirni
Besni.
Vi što se smešite,
Vi znate,
Ali ima onih koji su u mraku.
Zato,
Ne mogu vam pričati o meni.
Prvo morate sresti Lutalicu.
Kada sam piješ jutarnju kafu
Čekajući prvi zvuk buđenja usnulog grada
Kako bi mu poklonio osmeh.
Kada pojačaš radio
Smetaš komšijama
I samo pevaš
Grleno, duboko
Iz najdubljeg dela duše.
Kada stojiš nag pred ogledalom
Duboko zaljubljen u ono što vidiš;
Kada ti ne trebaju tuđa isceljenja
Za tvoje ožiljke i rane,
Kada tvoje nesavršenosti moraju ljubiti prvo tvoje usne;
Potom tuđe.
Kada dobiješ nadimak “Lutalica”
Uz obavezni prekorni ton
Jer voliš noći koje ti lupaju na vratima
Vuku te za rukav,
Traže od tebe da živis.
Sada!
Odmah!
Kada lutaš i lutaš
A nikad nisi izgubljen
Jer se tvoj put crta pod tvojim nogama
Divno komplikovan
Neizmerno težak,
Ali samo svoj.
Kada ne daš sudbinu tuđim rukama
Već je meriš,
Sečes
Krojiš
Onako kako želiš;
Kada je neophodno da se u nju zaljubiš.
Ne mogu vam pričati o osećaju
Kada se oslobađate zaraženih lutaka,
Emotivnih vampira
Kada ih otpustite iz svog života
I upoznate sebe
Baš onakvi kakvi ste;
Kao priroda oslobođena ljudske bezobzirnosti,
Istrajna, ponosna i dugovečna.
Kada preživite sve pakosne duše
Zbog kojih imate osećaj nezadovoljstva,
Kojima niste bili dovoljno dobri
Pametni
Lepi
Uspešni
Koji su hteli da budete sa njima na dnu,
Koji su žmurili kada ste sijali.
Ne mogu vam pričati o vremenu
Kada učite da volite oluju,
Kada se ne plašite tuđih mišljenja
Jer je dete u vama sada veliki čovek
Koji je bacio lanac sa vrata,
Oslobodio se psihičkog zarobljeništva;
Kada ne volite oči i ruke
Već karakter, stav i dobrotu
Kada volite onog ili onu
Zbog kojeg pojam “duša” ima smisla.
Ne mogu vam pričati o takvoj vrsti mira,
O takvim osećanjima i vremenima;
Želim da to živite.
Ima izgubljenih duša
Koje neće razumeti,
Pa vam zato ne mogu pričati ni o sebi.
Uplašicu ih mislima da postoji
Život van okvira
Očekivanja
Pravila,
Da mora postojati
Širi kontekst
Veća slika
Početak iza kraja
Sreća iza tuge
A nakon Š.
Uplašiće se mojih reči,
Probudiće se oznojeni
Nemirni
Besni.
Vi što se smešite,
Vi znate,
Ali ima onih koji su u mraku.
Zato,
Ne mogu vam pričati o meni.
Prvo morate sresti Lutalicu.
Ivana Jovanović
Нема коментара:
Постави коментар