Da li znaš da mrzim
Ustajalost ovih ukočenih tela
Koja vode nemu borbu?
Mrzim naše ruke koje dopuštaju ljubavi
Da otiče niz slivnik.
Što peremo sa sebe svaki miris koji podseća na nas.
Što se mimoilazimo u ovom malom stanu
Gde zima spava
Hvatajući vreo dah u klopku svoje velelepnosti
A ja drhtim
Jer si ti biće od leda.
I te pahulje umesto tvojih očiju
Nežno padaju na moje lice
I slevaju se u lokvu moje boli.
Ta bol
Nadire u moja usta
Stiska moja pluća
Ljubavnički obavija užas oko mene
I grcam za vazduhom
U obliku tvoga imena
Dok ti gledaš praznije od svemira
Utapanje svega što si voleo u meni,
Ispunjavaš me ništavilom.
I ne žališ.
Hladno mi je zbog tebe,
A dete sam vatre
Proleća
Igre i smeha
Dete najdubljih osećanja
Naučeno da ljubav mora ogrejati dušu
Kao Sunčev zrak useve;
Naučena da moj plamen ne sme nikoga opeći.
Da moram podariti svetlost
Da moram pokazati kako senke igraju,
Da izbacim usamljenost iz pora
Odeće
Pokreta
Kose
Usana.Lečila sam polomljene
Sve dok otopljeni led nije počeo da gasi svaku razigranu iskru,
Ubijajući život tih malih stvorenja
Prepuštajući prah
Okrutnom vetru.
Bila sam vatra
Dok nisam zavolela led.
Zbog Antarktika u tebi
Moje ruke više ne drhte
Dok spuštaju šoljice vrele kafe,
Moje prisustvo
Gasi žar cigareta u sobi.
Moja usta ne poznaju pravi smeh
Osim istrulelog, promuklog i lažnog
Inje se lepi za krajeve moje kose,
Pa me ne znaju više po vatri u dugoj kosi.
Moja suština je prozirna i bela
Ostavljam potop za sobom u kome sam odavno preminula
I gledam naprslinu na svome licu
Kao prevrtljivo, zaleđeno jezero;
Vidim tuđina
Uz čije telo se penje mraz
Na kome rastu beli cvetovi
Pokrivajući preostale tragove leta.
Učim da živim sa bićem od leda
Pa živim dugo
Van ovih zidova
Očiju
Minusa u tvojim poljupcima
Srca bez krvi.
Živim van tebe
Plutajući na sećanjima
Dok me pokrivaš svojim nagim telom
Čekajuci da prvi čovek otkrije moju vatru.
Ustajalost ovih ukočenih tela
Koja vode nemu borbu?
Mrzim naše ruke koje dopuštaju ljubavi
Da otiče niz slivnik.
Što peremo sa sebe svaki miris koji podseća na nas.
Što se mimoilazimo u ovom malom stanu
Gde zima spava
Hvatajući vreo dah u klopku svoje velelepnosti
A ja drhtim
Jer si ti biće od leda.
I te pahulje umesto tvojih očiju
Nežno padaju na moje lice
I slevaju se u lokvu moje boli.
Ta bol
Nadire u moja usta
Stiska moja pluća
Ljubavnički obavija užas oko mene
I grcam za vazduhom
U obliku tvoga imena
Dok ti gledaš praznije od svemira
Utapanje svega što si voleo u meni,
Ispunjavaš me ništavilom.
I ne žališ.
Hladno mi je zbog tebe,
A dete sam vatre
Proleća
Igre i smeha
Dete najdubljih osećanja
Naučeno da ljubav mora ogrejati dušu
Kao Sunčev zrak useve;
Naučena da moj plamen ne sme nikoga opeći.
Da moram podariti svetlost
Da moram pokazati kako senke igraju,
Da izbacim usamljenost iz pora
Odeće
Pokreta
Kose
Usana.Lečila sam polomljene
Sve dok otopljeni led nije počeo da gasi svaku razigranu iskru,
Ubijajući život tih malih stvorenja
Prepuštajući prah
Okrutnom vetru.
Bila sam vatra
Dok nisam zavolela led.
Zbog Antarktika u tebi
Moje ruke više ne drhte
Dok spuštaju šoljice vrele kafe,
Moje prisustvo
Gasi žar cigareta u sobi.
Moja usta ne poznaju pravi smeh
Osim istrulelog, promuklog i lažnog
Inje se lepi za krajeve moje kose,
Pa me ne znaju više po vatri u dugoj kosi.
Moja suština je prozirna i bela
Ostavljam potop za sobom u kome sam odavno preminula
I gledam naprslinu na svome licu
Kao prevrtljivo, zaleđeno jezero;
Vidim tuđina
Uz čije telo se penje mraz
Na kome rastu beli cvetovi
Pokrivajući preostale tragove leta.
Učim da živim sa bićem od leda
Pa živim dugo
Van ovih zidova
Očiju
Minusa u tvojim poljupcima
Srca bez krvi.
Živim van tebe
Plutajući na sećanjima
Dok me pokrivaš svojim nagim telom
Čekajuci da prvi čovek otkrije moju vatru.
Znaš li da mrzim sebe
Jer sam mislila da mogu zagrejati led?
Jer sam mislila da mogu zagrejati led?
Ivana Jovanović
Нема коментара:
Постави коментар