Zaboravićemo na umorne noge
I trčati na kiši, dok ne postanemo imuni na bol
I izlečeni leći na postelji
Kao zadovoljno dete 
Izgubljeno u zagrljaju svoje mati

Voleo sam igru nakon škole;
Ali nikad gužvu
I lomljenje ruku sa dečacima.
Oduvek sam želeo:
Senku kaputa
Koji mi se približava
I miriše na mošus i lavandu
Dok hita ka mojim ramenima

Pronašao sam te,
Na uglu hroničnih povreda i osama,
I ti ostaješ
Tu, kao peščani sat
Koji se rasipa po meni;
Nekako si dovoljna,
Sva satkana od dodira...

Ljudi znaju samo za blaga njima otkrivena,
A naša prednost je klupa ispod ogrtača od lišća i studeni
Koja karmički određuje mesto sastanka
Na kome nema planova i odrednica
Niti budućnosti
Samo trenutka
U kome postojimo
Zajedno.

Milan Gajić