Lejla Kašić: Sve što bih

Kamen bih stavila na papučicu gasa,
sumanuta jurila
neukroćenim autoputevima,
u daljinama te tražila.
Od usana kriknuvši dovoljno glasno
da ne čuje ljudski sluh,
napravila bih otvor
kroz koji može proći
krdo najvećih slonova
ne bi li me ti čula.
Ruke bih pretvorila
u razgranate grane drveća,
pa prevrnula svaki kamen,
dotakla sve četiri strane svijeta,
i one druge četiri
ne bih li dotakla tebe.
Rusiju bih pokorila
od Moskve do Vladivostoka
tražeć' te po nesagledivim stepama.
Iz cuga bih ispila Bajkalsko jezero,
gola do kostiju čuvala sibirske noći.
Igrala dodole kao prava paganska barbaruša,
naučila da razlikujem Kineze,
prevarila Ciganku gledajuć' joj u dlan,
zakidala ljude na trgovačkom kantaru,
kao Marina satima gledala
ljudima u dušu kroz oči,
ne bih li u njima prepoznala tvoju.
Odgovorila bih radnicima sa skele
na prosta dobacivanja,
ljubila prave i lažne,
grlila svakakve,
klela bih se lažno,
istinu govorila prkosno,
predvodila juriše k'o Orleanka,
igrala se sa vatrom
i bila vatra sa kojom se igraju.
Šetala bih po trapezu
iznad najdublje jame na Kavkazu
sa centrom za ravnotežu
jednakom pet promila alkohola u krvi,
gutala mačeve,
krotila zmije,
spavala sa lavovima.
Ljubila bih zemlju po kojoj gaziš,
samo da je opet pogaziš.

Okrečila ti sobu u crveno sa zelenim tufnama,
spustila ti krevet od loze
da lakše dohvatiš julsko grožđe.
Pričala ti bajke pred spavanje,
kao kada smo bile bezbrižne i nježne.
Kupila bih ti šteku Drine i pivo.
Prenemagala bih se zbog dima cigareta,
a pivo bismo ispijale na vrelom pločniku iz flaše
dok mi pričaš kako je u Estoniji hladno,
kako je Miljković genije,
Balašević papuča, ali ga ipak voliš,
kako Heseova djela treba da budu sveto pismo,
Džon Lok najbolji filosof ikada, a možda i nije.
Klimala bih glavom, kao ,,ma znam ja to".
Bacila bih rukavicu u lice smrti.
Gordo joj gledala ravno u oči.
Ovog puta ne bih trepnula.
Porazila bih je. Obećavam ti.
Obasjala bih najtamniju tamu,
Pomračila sjaj najsjajniji.
Sve bih.
Sve.
Samo kada bi postojao put
do vrelog pločnika,
do tvojih bademastih očiju
što su ,,moja duša van mene"
do nepromišljene mladosti
što me proganja,
do života kog volim,
bijeg od ovog koji me boli.
Samo kada bi postojao trenutak
sazdan od vječnosti
u kom bih mogla sve što bih.




1 коментар: