Umetnici insp.irišu: Marija Pecić

Intervju: Nađa Lazarević
Uklapajući poslednja slova ovog intervjua, u glavi mi prijatno galopira Marijina misao o važnosti žene kao posebne i inspirativne, sposobne da nosi svoju jedinstvenost, kao i da smo jedino kao mali mogli da znamo šta treba da budemo kada porastemo. Marija Pecić, rođena je u proleće, koje joj je, ujedno, omiljeno godišnje doba. Arhitekta po zvanju, neodlučna po opredeljenju, danas pravi neodoljive vizualne kolaže, ispunjava svoj blog ,,The sad Bear“magijom, rado se priseća domaćih išlera, svih notesa i dnevnika koje je kupila (ali nikada ništa nije napisala u njima), i vodi se modnim pravilima koja je vešto preformulisala ličnim stilom - crveno i roze nose samo vrlo modno osvešćene koze. Marija dodaje da je najbolji osećaj kada se vratiš kući, ma gde ona bila i da su generacije žena u njenoj porodici najviše uticale na to ko je ona danas. Još po nešto o Mariji Pecić saznaćete u daljem razgovoru.

Kako je mnogo mlađa i daleka“ Marija Pecić odlučila da se bavi ovim zanimanjem?

Mislim da nikada zapravo nije došlo do konačne odluke. Pratila sam neki svoj unutrašnji glas koji nije uvek bio u pravu, ali me je doveo do mnogih dobrih stvari. Ipak, najviše uživam u privilegiji imanja izbora, a misao koja me istovremeno i plaši i raduje je da sve ovo što znam i osećam danas, već sutra može biti nešto sasvim drugo.

Kako uspevaš da svoje životne dileme, buntove, strahove, naklonosti i radosti prikažeš putem vizuala?

Najčešće tako što ne polazim od pretpostavke da vizual treba obavezno da predstavlja bilo šta. Bitno je da se čovek igra, ono što je unutra svakako će naći način da izađe napolje – htela ja to ili ne.


Različiti isečci iz novina, tvojom besprekornom kreativnošću i spajanjem, dobijaju novi smisao i nose neobičnu i genijalnu priču u vidu digitalnih kolaža. Kako dolaziš na ideje da ih sastaviš u jedno i odakle crpiš inspiraciju?

Moja majka je prava umetnica u kuhinji i od nje sam naučila da su najgenijalnija jela ona koja nastanu kada ti se čini da u frižideru nemaš ništa. Verujem da je i sama umetnost takva, te tako i radim.



Da li si neki davno izgubljeni komadić sebe, onaj najslobodniji, pronašla i prepoznala prilikom posete Amsterdamu?

Da, desilo se nešto slično. Retko kada se osećam „kao kod kuće“ onda kada nisam kod kuće, ali Amsterdam je izuzetak – doživela sam ga kao svoju dnevnu sobu.

Kako je nastao ,,The Sad Bear“  koji je sa sobom doneo istančanu estetiku i davno izgubljenu parolu o radosti življenja?

Slučajno i potpuno nasumično. Ljudi me često pitaju zašto je medved tužan, a ja evo znam koliko i svi oni, to jest nemam pojma. To ime mi je palo na pamet i sećam se da sam pomislila „Hmm, ima tu nečega“. Tako je nastao The Sad Bear, o kome ne volim da razmišljam kao o blogu/platformi. To je neka moja uvrnuta filozofija koju ni sama do kraja ne razumem, zato me i privlači.

The Sad Bear

Predstavlja li ti izazov da u jednom postu uspešno spojiš iskren, životni, tekst i vizual 
koji će, čitaoca, odvesti na željenu “destinaciju“?

Na sreću ili na žalost, po tom pitanju sam vrlo subjektivna. U mojoj glavi, ja sam svoj jedini čitalac i publika, i ako uspem sebe da odvedem na željenu „destinaciju“ to znači da svi ostali stižu ubrzo potom. Ili ne. I to je u redu.

Koje filmske scene i koje stihove pesama bi isekla, spojila, i uvek nosila uz sebe?

Ne postoji jedna filmska scena koju bih želela uvek da nosim sa sobom. Umesto toga nosim neke scene iz sopstvenog života koje iz ove perspektive posmatram kao filmske, kao nešto što se nije desilo meni. Što se stiha tiče, to mora biti „For a minute there I lost myself“. Ne mogu ni da zamislim koliko su dosadni životi ljudi koji se nikada ne gube.


Od trenutka kada si obećala mami da ćete zajedno ići na premijere i da će nositi haljinu do trenutka kada odgovaraš na ovo pitanje, osim što je sazrela, šta je još Marija Pecić postala i koliko se promenila?

Porasla sam, ali nisam odrasla. Ništa mi se nije reklo samo, štaviše, imam više pitanja nego ikad. Trudim se da održim kontakt sa tom Marijom koja sam nekad bila, sigurna sam da ona neke stvari zna bolje od mene. Jedno je, međutim, ostalo isto – baš teško se mirim sa realnošću.

Šta bi poručila srećnima, manje srećnima, nesrećnima, i večitim sanjarima?

Svi smo mi večiti sanjari, samo što neki od nas nakon nekog vremena odluče da se zaposle, da idu na more jednom godišnje, kupe auto, renoviraju kupatilo… Tako nastaju ovi srećni, manje srećni i nesrećni.

Објава коју дели Marija Pecić (@ascoolaskimdeal) дана


#intervju 

insp.


Нема коментара:

Постави коментар