Dok smo stiskali dlanove u prepunom kupeu
Na putu za Itaku
Život nam je odmicao
U leptirovom strahu
Dok je tapiserija prebrzo stvarala novi red.
Krili smo dlanove iza kofera,
Ispod moje haljine.
Spuštali smo glave pod silinom staričinog zgroženog pogleda,
Ujedali se za sopstvenu usnu
Jedva čekajući da se nasučemo
Na slučajni ćošak u hladu,
Jedva čekajući da se zupčanici sata zaglave,
Da vreme stane
I zamiriše na starost,
Da se svi okamene
Na jedan tren,
Na samo jedan vek
Kako bi se bezbedno prizemljili u obećani grad
A onda da mi tvoje ime zasija na čelu,
Izbije iz grudi,
Da mi predaš cele ruke
Bez ostatka,
Bez fine uglađenosti.
I ti si uporno cepao mesečeve stope
Ne bi li krenula za tvojima
Želela sam!
Obukla sam se u kišu
Da bih ti naočigled svih bila bliža nego što će oni ikada biti
Priželjkivao si to
Dok je Penelopa završavala svoju tapiseriju
I po ko zna koji put je rasparivala.
Dok smo mi po ko zna koji put sekli pogled u korenu.
Ne, ne
Ne poznajemo se
I nemamo pojma kako peče Sunce koje cepa noćno nebo
I ne,
Mi se nikada nismo gubili iza kulisa dobro poznate drame
I nikada,
Ali baš nikada
Nisi zašivao moje prosute svemire,
A ja rašivala tvoje svedene puteve.
Ne,
Možda je to bio neki drugi Odisej čežnjivih očiju.
Možda to nije bila ta Penelopa
Koja je zauvek završila svoj rad.
Možda oni još uvek plašljivo stiskaju svoje umorne dlanove
Negde na mlečnom putu za Itaku.
Na putu za Itaku
Život nam je odmicao
U leptirovom strahu
Dok je tapiserija prebrzo stvarala novi red.
Krili smo dlanove iza kofera,
Ispod moje haljine.
Spuštali smo glave pod silinom staričinog zgroženog pogleda,
Ujedali se za sopstvenu usnu
Jedva čekajući da se nasučemo
Na slučajni ćošak u hladu,
Jedva čekajući da se zupčanici sata zaglave,
Da vreme stane
I zamiriše na starost,
Da se svi okamene
Na jedan tren,
Na samo jedan vek
Kako bi se bezbedno prizemljili u obećani grad
A onda da mi tvoje ime zasija na čelu,
Izbije iz grudi,
Da mi predaš cele ruke
Bez ostatka,
Bez fine uglađenosti.
I ti si uporno cepao mesečeve stope
Ne bi li krenula za tvojima
Želela sam!
Obukla sam se u kišu
Da bih ti naočigled svih bila bliža nego što će oni ikada biti
Priželjkivao si to
Dok je Penelopa završavala svoju tapiseriju
I po ko zna koji put je rasparivala.
Dok smo mi po ko zna koji put sekli pogled u korenu.
Ne, ne
Ne poznajemo se
I nemamo pojma kako peče Sunce koje cepa noćno nebo
I ne,
Mi se nikada nismo gubili iza kulisa dobro poznate drame
I nikada,
Ali baš nikada
Nisi zašivao moje prosute svemire,
A ja rašivala tvoje svedene puteve.
Ne,
Možda je to bio neki drugi Odisej čežnjivih očiju.
Možda to nije bila ta Penelopa
Koja je zauvek završila svoj rad.
Možda oni još uvek plašljivo stiskaju svoje umorne dlanove
Negde na mlečnom putu za Itaku.
Нема коментара:
Постави коментар