Nađina histerija reči: U istom smo gradu

U istom smo gradu i priznajem ne znam gde dalje priznajem računam korake onom matematikom koju nikada nisam znala sabiram zapravo oduzimam množim i delim sa nulom to je jedini siguran ishod sneg je zima je a očekivala sam proleće preko okeana sve se činilo lakše i ti i ovaj grad i sva godišnja doba priznajem ova soba je logor ove police su zgarište ja sa jezikom kao transsibirskom prugom nema sam pospana sam nespremna sam ja sam a nisam znam sa si ovde na ovom istom asfaltu istih manira istih namera istog položaja ruku istog rasporeda reči u rečenici istog rasporeda interpunkcijiskih znakova lukavo se kao lisica provlačim kroz džempere haljine sve mamine opomene guram reči u bakin kolač od višanja u istom smo gradu onom mestu koje nas je porodilo rodilo sahranilo jezik ne probija prednje sekutiće zavezao se umrtvio se počni! Progovori! Prelomi! U istom smo gradu i ne znam gde ću jer ću te sresti jer ćeš mi reći "lepa si" "drska si" "čuvaj se" od koga da se sačuvam? Tebe sebe ili života mislim ćutim smišljam govor među bakinim teglama slatkog od jagoda i slatko je i divlje je kako sam te srela u istom gradu iste visine iste boje kose iste brade dok pitaš hladno kako je preko okeana? Je li stiglo proleće?
Nađa Lazarević


Нема коментара:

Постави коментар