Da li ti se vrišti u duetu?
Gluvo je doba, a ja se tišine prepadam.
Moji sitni sati su se raskrupnjali.
I štedljive sijalice počele da se rasipaju.
Jesi li ti to pojeo mrak?
Kao plamen upaljača, ostao sam bez senke,
Postajem neplaćeni ubica sopstvenih ambicija,
Odbijam zvuk, ćutim sve glasnije.
Svoju rezonatorsku kutiju sam poklonio Pandori.
Sabrana dela postmodernizma na mojoj polici su se oduzela,
Okove sam bacio na bokove,
I svi poznati robovi su moji najbliži rodovi.
Ja sam, postajem Tantalova najveća muka.
Dok me Sizif gura uz brdo sa kog se uporno kotrljam.
Potkovica je moj simbol nesreće,
A, crveni konac vežem oko vrata.
Prosjaci na ulici mi daju neki sitniš.
Markesova dela podupirem pod noge stola.
Jer, Aleksandru nema ko da piše.
Нема коментара:
Постави коментар