Dajanina stanica sreće: Srećom, ljudi se menjaju

Draga,

Danas sam pokušala da se setim kada smo prvi put počele da se družimo. Nisam uspela. Sećanja iz srednje škole mi se često stapaju bez smislenog poretka. Sećam se da si mi bila jedna od najboljih drugarica. Sećam se da sam volela naše razgovore uglavnom van škole. Sećam se da si ti uvek imala jednu ljubavnu priču, a ja bar deset. I da ti nikada nije bilo jasno šta vidim u svima njima. I dok se sećam, ne osećam nikakvu nostalgiju za tim vremenom.

Fakultet nas je razdvojio. Međutim, sada obe znamo da su nas razdvojile vibracije. Obe smo išle na dole, ali različitom putanjom i brzinom. Prestala si da me razumeš. Počela si da mi smetaš. Usiljeno smo pokušale da se spojimo još nekoliko puta. Svaki put mi je bilo sve gore. Tada sam odustala. Već sam naučila da otpuštam ljude iz svog života. Udaljavanje od tebe mi nije značilo ništa. Vrlo dobro znaš da ne mogu ja te prijatelje sa kojima pričam o fakultetu i vremenskim prilikama. Da se dajem cela ili nestajem.

Kada sam počela da menjam svoj život, nisam mislila o tebi. Iskreno, nikada nisam verovala da ćeš se promeniti. Mislila sam da ti uverenja neće dati da isplivaš. Pratila sam svoj napredak. Uviđala sam da se sve češće ispunjavaju stvari za koje sam verovala da su nemoguće. Jedna od njih je bila da ćemo se jednog dana opet družiti.

Kada život želi da nešto uradiš ili da se spojiš sa nekim, naći će najneverovatnije načine da to ostvari. Počela si da se pojavljuješ na mestima na kojima te nikada ne bih očekivala. Na mestima na kojima se uči da se veruje sebi, da se gradi svoj život i da se ne krive drugi. Na mestima za koja sam verovala da su zaštićena od cele moje prošlosti. A iz prošlosti si isplivala ti, potpuno ,,slučajnoˮ, nenametljivo. Priznajem, bila sam skeptična. Nisam mogla da se otvorim odmah. Nisam mogla da poverujem da se ljudi toliko menjaju.

Trenutak kada sam te prihvatila u potpunosti je bio kada sam uvidela koliko sam se sama promenila. Kada sam uvidela da su takve stvari itekako moguće. Kada sam prestala da verujem u izreku: ,,Vuk dlaku menja, ali ćud nikadaˮ. Bile su nam neophodne te četiri godine razdvojenosti kako bismo naučile kako se ide ka gore. Kako ne bismo međusobnim kukanjem sputavale jedna drugu. Kako bismo same izgradile svoju snagu i u sebi pronašle sreću, ne vapeći za drugima.

Naše prijateljstvo je dokaz da se ljudi menjaju. Dok te gledam, imam osećaj da sam te tek sad upoznala, a da te znam vekovima. Ponosna sam što smo imale hrabrosti da otpustimo ego. Ponosna sam na našu 2016. godinu, u kojoj smo dopustile jedna drugoj da se istinski upoznamo. U kojoj smo ostavile prošlost kao lekciju i uronile u sadašnjost svim čulima. U kojoj smo rekle naglas sve čega se plašimo i jedna drugoj postale podrška. U kojoj obe imamo samo po jednu najvažniju ljubavnu priču. Od koje nastavljamo, slobodne i svesne, da rastemo zajedno. Duše su nam bliske, samo je trebalo da ih pustimo da se izraze i pronađu.
Dajana Mitrović



Нема коментара:

Постави коментар