Da je neko drugo vreme,
a ne ovo sad,
ni trunku moje,
ni trunku tvoje,
Živela bih u Dablinu,
kao što je trebalo biti, znaš.
Slušala bih klasičnu muziku,
a petkom uveče išla bih na predstave u Gaieti teatru.
Ne bih znala za bulevare tamo u Irskoj,
i za one naše muzičare na keju
i noći provedene na igralištu.
Ne bih od jutros molila za oproštaj,
za neučinjen greh,
za neizrečene reči.
Ne bih od sinoć tražila pomilovanje,
za odlaske bez oproštaja,
za tišinu koja ostaje za nama.
Jer da je neko drugo vreme onda ne bih ni znala da ti postojiš, razumeš?
Ta neka druga ja ne bi ni verovala u srodne duše.
Onda sigurno ne bih znala da negde na drugom kraju sveta živi neki moj kliše.
Ne bih znala za tetovažu na vratu,
za slike na zidu,
za knjige poređane po posebnom redosledu koji samo mi razumemo.
Ne bih znala za najsebičniijeg muškaraca na svetu
Koji ustaje rano u zoru
Zaobilazi jutarnje novine
Ne pomera zavesu
Uključuje radio
Televizor
Čeka da otkuca osam sati
Nemaran je
Prosipa kafu po stolu
Otvara orman
sklanja njene haljine i miris jasmina u stranu da slučajno ne dodirnu ni jedan rukav njegovih košulja umazanih mojim dodirom
Da ne dotakne slučajno ta tuđa tkanina bilo šta što je nekada bilo moje
Ta tuđa koža koja ga je tako lako odvojila od mene.
Ne bih znala za njega koji se krije iza revera kaputa
I traži “metafizičku” studen onda kada je i nema.
Ne bih znala da ga je na poslednjoj utakmici bolelo koleno,
mala metafora za to koliko sam ga ja bolela.
Ne bih ni znala koliko on traži prošlo vreme,
prošle godine
dane
mesece.
Koliko pati za njima.
Živela bih u neznanju.
Možda bih čak ponekad i pustila koju suzu, kao da znam da mi nešto fali.
Da je neko drugo a ne ovo grubo,
Ovo prašnjavo, nestrpljivo i nimalo romantično vreme
Napisala bih pesmu
Samo za njega
I ovaj put malo bi mi i poverovao svaku reč.
a ne ovo sad,
ni trunku moje,
ni trunku tvoje,
Živela bih u Dablinu,
kao što je trebalo biti, znaš.
Slušala bih klasičnu muziku,
a petkom uveče išla bih na predstave u Gaieti teatru.
Ne bih znala za bulevare tamo u Irskoj,
i za one naše muzičare na keju
i noći provedene na igralištu.
Ne bih od jutros molila za oproštaj,
za neučinjen greh,
za neizrečene reči.
Ne bih od sinoć tražila pomilovanje,
za odlaske bez oproštaja,
za tišinu koja ostaje za nama.
Jer da je neko drugo vreme onda ne bih ni znala da ti postojiš, razumeš?
Ta neka druga ja ne bi ni verovala u srodne duše.
Onda sigurno ne bih znala da negde na drugom kraju sveta živi neki moj kliše.
Ne bih znala za tetovažu na vratu,
za slike na zidu,
za knjige poređane po posebnom redosledu koji samo mi razumemo.
Ne bih znala za najsebičniijeg muškaraca na svetu
Koji ustaje rano u zoru
Zaobilazi jutarnje novine
Ne pomera zavesu
Uključuje radio
Televizor
Čeka da otkuca osam sati
Nemaran je
Prosipa kafu po stolu
Otvara orman
sklanja njene haljine i miris jasmina u stranu da slučajno ne dodirnu ni jedan rukav njegovih košulja umazanih mojim dodirom
Da ne dotakne slučajno ta tuđa tkanina bilo šta što je nekada bilo moje
Ta tuđa koža koja ga je tako lako odvojila od mene.
Ne bih znala za njega koji se krije iza revera kaputa
I traži “metafizičku” studen onda kada je i nema.
Ne bih znala da ga je na poslednjoj utakmici bolelo koleno,
mala metafora za to koliko sam ga ja bolela.
Ne bih ni znala koliko on traži prošlo vreme,
prošle godine
dane
mesece.
Koliko pati za njima.
Živela bih u neznanju.
Možda bih čak ponekad i pustila koju suzu, kao da znam da mi nešto fali.
Da je neko drugo a ne ovo grubo,
Ovo prašnjavo, nestrpljivo i nimalo romantično vreme
Napisala bih pesmu
Samo za njega
I ovaj put malo bi mi i poverovao svaku reč.
Нема коментара:
Постави коментар