Sebi ne mogu oprostiti,
Tebe,
Daljino moja.
Ti,
Zbog kojeg sam ćutala i branila sebi
Da zavolim,
Da pružim ono za čim si žudeo
Za ljubavlju,
Srećom,
Za mnom.
Reći ću ti svoju tajnu
Koju je Desanka rekla u ''Opomeni'':
Ne ostavljaj me nikad samu,
Mogu mi se učiniti,
Duboke i meke
Oči neke
Sasvim obične,
Da tonem u zvuke,
Pa ću ruke svakom pružiti,
Da je lepo i lako voleti kratko,
Za jedan dan.
Ti,
Zbog kojeg sebi ne mogu oprostiti,
Ovo razmišljanje i ubijanje sebe
Zbog naše prošlosti,
Zbog onoga što nije bilo,
A moglo je.
Izvini,
Što sam krala tvoje poglede,
Dodire,
Ispijanje kafe,
U kafićima gde nas i konobari pamte,
Pa sada,
Kada odem sama,
Začuđeno me gledaju.
Izvini,
Što smo koristili slobodne trenutke
Da budemo opet tu,
Da nam se pogledi susretnu,
Jer tad si bio srećan.
Ne mogu oprostiti sebi,
Što si svoj svet našao u mojim svetlobraon, skoro žutim očima,
Što si bio samo jedan koji je najlepše čekao,
Čekao ono što ti se nije dalo.
Voleo si svaki detalj mene,
Najviše moj osmeh.
Govorio kako jutro nije bez kafe i mog glasa,
Govorio kako dan bez mršenja
Mojih lokni
I nije neki dan,
Govorio si sve što je trebalo reći,
A ja?
Ja sebi ne mogu oprostiti svoju tvrdoglavost.
Ili ludost.
Trebalo je da znaš
Da su te lokne,
Ustvari,
Moj haos.
U čijem si centru zbivanja bio ti.
A danas,
Ostaje samo kafa koju ne popiješ do kraja,
I dim cigarete u kojem vidiš mene.
Danas ostaje sve ono,
Što smo izgubili,
Što smo mogli,
Što nisam smela,
Što si ti smeo,
Što je bilo pre nas,
Lažno,
Tmurno.
Baš kao i onaj tmuran dan,
Kada si ga ulepšao crvenom ružom i plazma šejkom.
Kada su ulicama prolazili
Raznobojni kišobrani,
I moj,
I naš,
Zeleni,
Ispod kojeg sada kisnem samo ja.
Kako Tagoreov ''Gradinar''
Nikada ne ide putem kojim bi trebalo,
Tako i ja.
Ali isto tako
Ti poznaješ mene i moje lukavstvo.
Trudio si se da govoriš lepo,
Nežno,
Dok provodiš razne dane sa mnom,
Učio si me kako vera i nada mogu pobediti.
Govorio si kako sam ja pronašla tebe,
Tebe,
Koji si bio samo Mali princ,
Koji je zalutao na livadi ruža,
Istih ruža,
Sem jedne.
Baš one kojom si ulepšao tmuran dan,
Ona koja je imala ključ,
Od tvojih zaključanih vrata,
Iza kojih si se skrivao.
Da li je život igra i varka,
Pa sam zbog toga izgubila taj ključ?
Da li je reka morala,
Toliko jako i brzo,
Da nosi sva ta sećanja i sve te ključeve sreće?
Sebi ne mogu oprostiti,
Tu reku koja uvek ide u jednom pravcu.
Taj pravac je samo napred,
Ona ne gleda šta je odnela,
Ona ne može da opiše moja osećanja,
Dok pišem ovo,
I dok čitaš ovo.