Hronike jedne Ivane: Pošto si otišao, uzalud bi bilo da se vraćaš

Pošto si otišao,
Uzalud bi bilo da se vraćaš.

Ne poseduješ više ovu obećanu zemlju
Nisi uzrok bujanja trešnjinog cveta u mojim venama
Ne možeš opet leći,
Ostvariti snove
Na mojoj travi
Ne možeš da zahtevaš da te još jednom dodirnu moje vlati,
Otpuzi nazad u svoju rupu
Izgnaniku,
Ljubi prag koji nikada više nećeš preći,
Zapamti okvir vrata koja nećes više otvarati,
Ne spominji dom,
Ne spominji moje ime -
Mi nismo tu.
Ne traži nebo na mojim grudima
Ne igraj se maslačkom ispod mojih rebara
Ne možeš skloniti grane sa mog lica
Ne pipaj lišće na mojim nogama;
Ja sam skinula cipele,
Ja ostajem,
Ti ideš.

Udaraj danima,
Viči noćima
Nećeš ukloniti bedem
Nećeš srušiti tvrđavu
Arhitekto,
To više nije tvoja građevina
Ne poznaješ ove odaje
Nećeš se popeti na vrh kule
Nećeš me naći obasjanu mesečinom
Jer,
Nemaš prava
Gledati obrise ispod lagane haljine,
Prestani,
Ne kradi moje poglede,
Nisu tvoji za čuvanje
Ne traži moje reči,
Nisu tvoje za pamćenje,
Nemoj me želeti
Želja je varljiva,
Pomislićeš da ćeš me ponovo imati.

Pošto si otišao
Sve je uzalud,
Rekao bi izlizano "volim te",
A ja odavno nisam tvoja za voljenje.

Ivana Jovanović


Нема коментара:

Постави коментар