Pitaš zašto volim blage obraze i nevino detinjstvo;
Mačje oči u polutami ,
Nekoliko kvadrata zacementirane budućnosti,
Koja svima deluje sumorno.
Mačje oči u polutami ,
Nekoliko kvadrata zacementirane budućnosti,
Koja svima deluje sumorno.
Volim rumene kuglice na licu,
Jer sam ih samo za sebe ukrao.
Sebi sam ih namenio još od kad sam se izdvojio iz društva:
I još pitaš kako da u reči stavim sve što osećam,
I zašto tajne skrivam od svih,
U noćima koje traže nadu i pitaju,
Da li će ikada na trusnom području mojih snova biti mirno?
Jer sam ih samo za sebe ukrao.
Sebi sam ih namenio još od kad sam se izdvojio iz društva:
I još pitaš kako da u reči stavim sve što osećam,
I zašto tajne skrivam od svih,
U noćima koje traže nadu i pitaju,
Da li će ikada na trusnom području mojih snova biti mirno?
Krijem otkrovenje nerealnog,
Buktinju samosvesti,
Koja plamti, iako zagašena vodom.
Hoćeš da otplešemo naš zajednički mit slobode?
Da trijumfalno odredimo izlaz prema suncu,
I šaramo betonske zidove?
Sve dok sivilo ne zamenimo bojama,
Jer znaš da život i nije baš neki,
Bez nasmejanih sećanja.
Buktinju samosvesti,
Koja plamti, iako zagašena vodom.
Hoćeš da otplešemo naš zajednički mit slobode?
Da trijumfalno odredimo izlaz prema suncu,
I šaramo betonske zidove?
Sve dok sivilo ne zamenimo bojama,
Jer znaš da život i nije baš neki,
Bez nasmejanih sećanja.
Želim da se mene sećaš
Kao čoveka koji tvoje obraze
Pretvara u omiljene trešnje
I od njih boji sanjive oči.
Kao čoveka koji tvoje obraze
Pretvara u omiljene trešnje
I od njih boji sanjive oči.
Milan Gajić
Нема коментара:
Постави коментар