Ako ti slučajno zafali malo istine,
a zatražiš je na pogrešnom mestu,
kao i uvek,
moraću da ti priznam
da se ništa nije promenilo.
Da ni dan nije prošao
Da ovde kod mene vreme odavno stoji.
Znaj da je počela opet
tačno na vreme
moja lična sezona lova na snove.
Znaj da je sve isto
Odužilo se leto,
Zakasnila je jesen.
Oblačim sjajne trikoe iza scene
krijem tajne,
ispod slojeva tila
i svile.
Stavljaju mi slojeve šminke na lice
kao da se karminom i senkom pokriva nostalgija.
Nikad ne pričaju sa mnom
Ne pitaju nikad.
Zašto ćutim.
Da li se bojim.
Izbegavaju moj uporan pogled u ogledalu dok mi vezuju kosu.
Ostavljaju me samu,
da prođem svoj ritual,
da proživim životnu piruetu.
Krišom me gledaju dok vezujem baletanke
Dok prikrivam bol.
Oni me ne poznaju, zaista.
Oni ne znaju ništa o izgubljenim notama, kao nas dvoje.
Jer samo ti smeš znati zašto.
Ne govorim ništa, dok čekam uzvik svog imena.
Psst…
Samo ti znaš da sam ja jedina na svetu koja se krije ispod reflektora.
U sopstvenoj senci.
Jer od svetla,
znaš ti,
stvarno se ne vide lica u masi.
Ne vide se ni predrasude,
ni očekivanja
ne vide se ni osmesi
ne čuje se ni graja
ni povici
ni šaputanja.
Ispod ovog reflektora gde ja stojim, veruj mi da ne dopire ni čežnja
ni poziv
ni nada.
Ne vide se ni suze.
Tako da ćeš morati,
ako si baš uporan,
pa čak iako ti je pomalo i mrsko moje ime
i kao knedla iz grla neće nikud,
moraćeš
da zoveš,
da tražiš,
da kupiš kartu u jednom pravcu do stanice nemira.
Ako si uporan
moraćeš da čekas onu jednu sekundu kad pogledam napred,
kad zažmurim otvorenih očiju
i ako slučajno uhvatim tvoj pogled
moraćeš
da me vidiš bez svetla.
Bez svega.
Moraćeš da me vidiš u mraku.
a zatražiš je na pogrešnom mestu,
kao i uvek,
moraću da ti priznam
da se ništa nije promenilo.
Da ni dan nije prošao
Da ovde kod mene vreme odavno stoji.
Znaj da je počela opet
tačno na vreme
moja lična sezona lova na snove.
Znaj da je sve isto
Odužilo se leto,
Zakasnila je jesen.
Oblačim sjajne trikoe iza scene
krijem tajne,
ispod slojeva tila
i svile.
Stavljaju mi slojeve šminke na lice
kao da se karminom i senkom pokriva nostalgija.
Nikad ne pričaju sa mnom
Ne pitaju nikad.
Zašto ćutim.
Da li se bojim.
Izbegavaju moj uporan pogled u ogledalu dok mi vezuju kosu.
Ostavljaju me samu,
da prođem svoj ritual,
da proživim životnu piruetu.
Krišom me gledaju dok vezujem baletanke
Dok prikrivam bol.
Oni me ne poznaju, zaista.
Oni ne znaju ništa o izgubljenim notama, kao nas dvoje.
Jer samo ti smeš znati zašto.
Ne govorim ništa, dok čekam uzvik svog imena.
Psst…
Samo ti znaš da sam ja jedina na svetu koja se krije ispod reflektora.
U sopstvenoj senci.
Jer od svetla,
znaš ti,
stvarno se ne vide lica u masi.
Ne vide se ni predrasude,
ni očekivanja
ne vide se ni osmesi
ne čuje se ni graja
ni povici
ni šaputanja.
Ispod ovog reflektora gde ja stojim, veruj mi da ne dopire ni čežnja
ni poziv
ni nada.
Ne vide se ni suze.
Tako da ćeš morati,
ako si baš uporan,
pa čak iako ti je pomalo i mrsko moje ime
i kao knedla iz grla neće nikud,
moraćeš
da zoveš,
da tražiš,
da kupiš kartu u jednom pravcu do stanice nemira.
Ako si uporan
moraćeš da čekas onu jednu sekundu kad pogledam napred,
kad zažmurim otvorenih očiju
i ako slučajno uhvatim tvoj pogled
moraćeš
da me vidiš bez svetla.
Bez svega.
Moraćeš da me vidiš u mraku.
Нема коментара:
Постави коментар