Sad smo samo dvoje običnih stranaca
što se
oblače po goloj suštini života
skupljajući
svoje stvari pomahnitalim rukama
dok
mesec iscrtava rune na prozoru nebrojenih dahova
skupljamo
svoje stvari
ili, još
bolje rečeno, ono malo što je ostalo od njih
prećutkujemo
i ono malo što je rečeno
jer što
više kazujemo, manje ćemo kazati
grlimo
teške sive boje
kojima
smo obojeni
potapajući
ono malo crvene
što
izvire iz nedara
klecaju
jezici pri poslednjem zbogom
zbogom,
kao da se rastajemo
a ne
priznajemo sebi da se nikada
nismo
ni sreli
delili
smo dane, čaršave
i pesme
a ne
podelismo strah, suzu
i san
postojali
smo samo
a to
smo radili bolje nego
što će
se neki ikada voleti
samo
jednom se s nekim
sretneš
sve
ostalo su puka
mimoilaženja
tebe
nisam doživela ni da
sretnem
zato se
mimoiđimo jednom
zauvek.
Нема коментара:
Постави коментар