Pesmama sa grupom Irie Fm napravio je dobre vibracije među slušaocima - svima odgovara vešt i inspirativan spoj muzike i teksta, a Vukašin Marković kroz razgovor objašnjava na koji način doživljava muziku, profesiju kojom se bavi i kako je preneo ,,živi“ jezik Londona u pesme.

Kako je tvoj boravak u Londonu uticao da preneseš "živi jezik" sa ulice i utkaš ga u reggae muziku?

Uticao je utoliko što su tamo nastanjene originalne raste, te kao ekipi koja je u osnovnoj školi imala u okviru opšteg obrazovanja reggae muziku, i taj sleng je sveopšte razumljiv i prihvaćen: od londonskog fazona pa do jamajčanskog fazona, koji su meni uvek bili atraktivni i zvukom zabavni. Mnogo znači kada si na izvorištu toga i to je ono što je aktuelno, dakle, nema netačnih fraza, nema nečega što je nekada bilo aktuelno, a slušaocima širom sveta danas može zvučati neshvatljivo. Živi jezik, koji možeš da čuješ u Londonu, znači puno.

Prilikom pisanja tekstova, da li inspiracija dolazi iz ličnog iskustva ili je to, ipak, plod imaginacije?

Do sada je to bio plod onoga što se događa u životu. Mislim da je velika umetnost i veliko umeće generisati neki “content“ iz mašte i da, pri tome, bude vrlo ubedljiv, nevažno da li je on čista fantastika ili realno što je kompletno izmišljeno, mada, na neki način, mora da se oseti i mora da se proživi. Po tom pitanju, nemam neka pravila, ali verujem da će vremenom početi da se prepliće i jedno i drugo.

Na nekom putu koji si možda davno zamislio i zaželeo - da li si se pronašao i ostvario?

Ne, mislim da sam ja još uvek daleko od svog cilja. Ne osećam se loše, osećam se super, okružen sam ljudima kojima jesam i činjenicom da su svi, takoreći, bolji od mene, ali da veruju u ono što ja radim. Verujem da treba da se desi još dosta raznih situacija ne bih li i ja sam imao bolju sliku.

Fotografija: Ivana Džamić

Koje je idealno okruženje u kojem stvaraš nove stvari?

Ja imam svoj kućni studio i mislim da je to definitivno u prva tri mesta, možda čak i broj jedan (smeh). Pored toga, tu je i proba sa bendom koja predstavlja rad na nečemu novom, što je, takođe, jako uzbudljivo. To su dva potpuno tazličita modela – u prvom si sam i osamljen, sam sa sobom pričaš, sam sebe slušaš, sam sebe preispituješ, posle to čujemo i vidimo šta valja, a šta ne valja. Sa druge strane, kada smo svi zajedno, to je jedna potpuno drugačija dinamika, dopunjavanje. Postoji i faktor različitih senzibiliteta koji ima apsolutno svoje prednosti.

Na kojim mestima ti se, prilikom obilaska, "javio" osećaj da tu "pripadaš oduvek"?

Jedino mesto za koje, za sada, imam taj osećaj je London, ali definitivno, pre njega – Beograd. Nisam obišao ceo svet, ali sam obišao dosta zemalja i svaki put sam, ipak, želeo da se vratim kući.

Kada si odlučio da će muzika biti sfera kojom ćeš se baviti?

Muzika, nekako, nije sfera kojom ću se ja baviti. Ja želim da na nju gledam kao na neki hobi, želim da gledam kao na neki odnos, ali ne želim da je ''omasterujem'' do kraja – mnogo sreće i zadovoljstva, uz strahopoštovanje, imam prema muzici i ne želim da kvarim taj odnos. Ja sam po profesiji grafički dizajner i u to ne želim da zapostavim. Shvatio sam da sam ja neko kome je potrebna ravnoteža u smislu bavljenja različitim stvarima. Bojim se da bih, ukoliko se do kraja upustim u muziku, mogao da završim tamo gde ne želim – ne u nekom očekivanom smislu muzičara koji sebe usput degradira i na kraju završi kao mučenik iz ''Sound Gardena''. U suštini, muzika ume da te oduzme od svega što imaš, što sam video i na ličnom primeru u par navrata, ali i na tuđim primerima.

Postoje li stvari koje su ti u životu, izvan sopstvene volje, iskliznule?

Da, postoje te stvari. Ne mogu u ovom trenutku da se setim ni jedne, ali siguran sam da postoje jer je sve to isuviše klizavo – na mikronovou je sve klizavo. Ništa nije crno i belo, sve odlazi i dolazi – živo je i tako je sa svim životnim okolnostima. Ne postoji ništa konkretno što mi je promaklo, ništa što mi se otrglo, niti nešto za čim sam ''umirao'' da se desi, a nije se desilo.

Radiš u velikoj grupi ljudi. Kako usklađuješ sve senzibilitete i zamisli?

Imamo ''zajednički jezik'', imamo sličan senzibilitet i onda to ''pliva'', ali je potrebno dosta kompromisa, slojevitih odnosa, da bismo jedni druge mogli da razumemo i uvažimo nešto što u prvom trenutku nije bila ideja svakokga ponaosob. Zadatak nije lak, i nekako je, da se tako izrazim – od rešenja do rešenja. Ali, ako je suditi po vremenu koje provodimo zajedno, ovo je dobra kombinacija i suštinski dosta dobro, što ljudski, što profesionalno, funkcioniše.

Fotografija: Dalibor Stanković S leva na desno: Klavijature, Ivan Jevtić Bubnjevi, Slobodan Jovanović Bas gitara, Ana Protulipac Vokal / trombon, Vukašin Marković Ritam i solo gitara, Nikola Spasić Truba, Ivan Radivojević Zvuk, Uroš Milojević Saksofon, Dejan Nestorović

Koji instrumeni i muzički pravci te najviše "privlače" intrigiraju?

Ne privlače me toliko muzički pravci, koliko muzički izrazi. Ljubav zauvek, još od malena, je reggae, volim i danas rock’n’roll, ali, ukoliko želiš da se baviš muzikom, vremenom se upuštaš u širu muzičku sliku, jer u svakom poslu moraš da pratiš šta se dešava. Pratiš preseke i trendove koliko god da nisi njihov deo, važno je da znaš gde si. Ne mogu da lokalizujem to što osećam niti način na koji slušam muziku. Kako vreme prolazi, sve više sam uveren da je žanr svojevrsno robovanje i shvatiš da je u pitanju jedna obmana.

Planiraš li ili si pristalica življenja u datom trenutku bez preteranog preopterećenja onim što će biti sutra?

Koliko jesam – toliko i nisam. Varira jer prepuštanje umem da doživim kao slabost ili izgovor, ali, malo ću se udaljiti od ovoga, pa ću sagledati neku celinu, u smislu – možda treba sebi organizovati neke smislene periode kada možeš da budeš koncentrisan i kada možeš da se ''udubiš'' u življenje, uživanje i proživljavanje nečega. Ja nemam tu sreću da se formatiram u datom trenutku i da se,  kada mi nešto naiđe u datom trenutku, potpuno ''odsečem'' od svega što je do tada trajalo. Stoga, ja sam oprezan po tom pitanju, ali sam i samu muziku zavoleo jer je to neko mesto na kojem imam prostora i mogu da se prepustim verujući i sebi i svojim dragim prijateljima, kolegama iz benda.

Fotografija: Ivana Džamić

#intervju 

insp.