Pogledam u sebe
Naiđem na tebe.
Tamo,
U najdubljim istinama jednog bića,
U tišini između otkucaja,
Našao si dom
I sakrio se od sveta i bola.
Sada boliš samo mene
Dok dišeš i živiš
Mojim krilima koja ne lete
I arterijom koja je umetnost.
Tu si bezbedan.
U mom si nemiru smiren,
U mojim nespokojima
Spokojan.
I svuda si
Na mestima na kojima nisi.
Otežavaš disanje,
Stežeš u grudima.
Ima te najviše gde te nemam.
Posle tebe sam samo kamen
U Sizifovom svetu besmisla.
Put uz planinu Zaborava
Uvek me vrati nazad
Tebi.
Sebi bez tebe.
Apsurdni su moji pokušaji
Da ne zalazim u te
Najdublje istine svog bića.
Lažem sebe
Da odsustvo tvog prisustva
I prisustvo tvog imena
Na mojim usnama,
Nema baš nikakve veze
Sa otvorenim ranama moje duše.
Uzaludno ignorišem
Kosmičku prazninu
Nemanja tebe. 

Mesec i nesanica
Redovno me podsete
Na stvarnost neuspeha s tvojim likom.
Poražena sam blizinom
Naše udaljenosti.
I tonem,
U najdubljim istinama svog bića,
Dok gledajući u sebe
Nailazim na tebe.