Učini mi se nekad da si zaista tu - 
zaista znači da si tu da ostaneš;
učini mi se,
a onda otresem tu mrežu s očiju
kao najfiniju paučinu,
onu koju jedva primetiš,
pa se u nju nespretno upleteš,
a jedva je sa sebe skineš;
kao što se ja svaki put upletem u svoje misli
tražeći prave reči koje ćeš razumeti,
pa onda biram da ćutim.
Ti si ionako jedino biće koje je ikada čulo moje tišine,
koje je uspelo da svaki put utiša moje košmare
i tu tišinu pretvori u mir.
To si ti.
Mir... retka, pripitomljena zver koja slobodno šeta po nabujaloj divljini moje duše
tražiš, pronalaziš i uživaš u tajnim, skrivenim slapovima
koji se pretaču u mirnu i prozirnu zelenu vodu;
usuđuješ se da tražiš dno tih gorskih očiju u nesmotrenom zaronu u hladne dubine
i, pored svega, uspevaš da dišeš
često kroz slamku, katkad dobiješ škrge,
ali vidim te nekad, na obodu šume gde tražiš novi vazduh,
gde pitaš ptice i sopstvenu senku
ima li mesta odakle ćeš bolje videti Sunce? 
I tad ti pošaljem vetar, pošaljem kišu,
zagrmim bez milosti i čeličnosive oblake obrušim na tebe
da vidiš, da znaš, da neke oluje nikada nece proći.
I stojiš, kisneš, i tako nikada ne znam
da li ikad zbog mene plačeš jer se cela jedna jesen sa tebe sliva.
Prođe oluja i samo najtanji vetrić u leđa ti pošaljem u pravcu horizonta,
da znaš da možeš, da treba da biraš;
osmehneš se cipelama, prigrneš mokre revere i dobaciš mi pogled ispod oka -
podsmeh je to, i obećanje, i osuda i molba...
a možda samo misliš o tome kako više nigde ne ideš bez kišobrana.
Da, mora da je to... učinilo mi se.
Učinilo mi se zauvek.