Čitanje ove knjige još je jedan dokaz da čovek uči dok je živ. Mislila sam da me u dugogodišnjem ''čitalačkom stažu'' više ništa ne može iznenaditi, ali ova knjiga me je u potpunosti demantovala.

Iako sam željno iščekivala da počnem da čitam toliko hvaljenu knjigu, prvi utisak nije bio obećavajući. Turbulentne rečenice nabijene besom i negativnom energijom glavnog junaka učinile su da se osećam zatrpano, ''upotrebljeno'', iskorišćeno i napeto. Pomislih kako ova knjiga definitivno nije za mene.

Nakon nekoliko dana pauze, nastavljam čitanje, sada već upoznavši autora, njegov neobičan stil pisanja i duge stihove koji ostavljaju bez daha (napomenuto je da ovaj roman traži ''čitaoca-kaskadera'', što je u potpunosti tačno). U skladu sa tim, odlučila sam da promenim svoj način disanja, da se uskladim sa autorom i udahnem duboko.

U nekom trenutku, u meni se desio potpuni preokret. Sve kockice su se posložile i sagledala sam mozaik života jednog mladog čoveka koji je doživeo nesrećnu sudbinu, ni za šta kriv, ni za šta odgovoran. Neprimetno, ali potpuno, autor vas uvlači u dušu glavnog junaka Denija, gde uviđate da on želi da pobegne od sudbine i ljudi sa kojima živi, ali i od samog sebe. Prvo sam zavolela Romana, a onda i Denija, kojem je u životu jedino preostalo da veruje u sunce - Peđu, jer ga jedini neće izneveriti i razočarati u životu koji mu je doneo ''pacove u snove''.

Misisipi teče tiho, ali u Deniju zauvek spava Sutjeska i bore se Dunav i Sava u vrtlogu koji ga okružuje. Kada se zagrebe ispod površine romana, otkriva se nešto ljudski, vredno, posebno i neponovljivo.

Otkriva se čovek današnjice, čovek 21. veka: usamljen, neshvaćen, čovek kao nesrećno biće na koje niko zaista ne obraća pažnju, jer svi imaju ''pametnija'' posla od toga da se posvete jedni drugima. Deniju jedino ostaje da mašta o nekom boljem svetu, u kojem nema ratova, u kojem Peđa đuska, dok se ljuljaška klati u ritmu muzike za ples.

Ova poetična knjiga je bunt i protest protiv svakog pritiska, zbog čega je Deni voleo da komunicira ''sa onim što je bilo iza rečenog, sa onim što je ostajalo neizgovoreno...''.

Na početku sam pomislila da ovu knjigu ne treba pročitati, a sada mislim da ovu knjigu treba pročitati najmanje dva puta, naročito starije generacije, odrasle uz klasičniji stil pisanja i drugačiju književnost. Na kraju je sasvim jasno da su one ''lavine'' reči imale svrhu da upozore, alarmiraju na činjenicu da jedna duša vapi za nežnošću, ljubavlju, smirajem i onim što ga čini čovekom.

Neka vam ova knjiga bude nezaobilazno štivo - starijima će dobro poslužiti da razumeju svoju decu, a mladima da se poistovete, da bolje razumeju život i sami sebe.

#umetnost #kultura

insp.